Војислав “Војкан“ Мелић, некадашњи одлични фудбалер Црвене звезде и репрезентације Југославије, рођен је 5. јануара 1940. године у Шапцу. Каријеру је почео у шабачкој Мачви за коју је играо од 1958. до 1960. године, а афирмисао се у дресу Црвене звезде, где је наступао седам сезона, од 1960. до 1967. године.
За црвено-беле је одиграо 189 званичних утакмица и постигао 20 голова (укупно: 312 мечева, 54 поготка). Освојио је дуплу круну у сезони 1963/64. Био је врстан техничар, покретљив, неуморан, имао је велику слободу у игри. Саиграчи су га веома поштовали, а стигао је и до капитенске траке у Црвеној звезди.
Постигао је велики број голова у важним утакмицама. Стрелац победоносних погодака био је у Купу сајамских градова 1962/63, против бечког Рапида (1:0), за пролаз у осмину финала, затим у првенственим сусретима против загребачког Динама (2:1), у сезони 1964/65, и Жељезничара у Сарајеву (4:3), у шампионату 1966/67. Одиграо је свих осам утакмица у Купу сајамских градова 1961/62, постигао два гола против Базела у победи од 4:1, а у стрелце се уписао и против Хибернијана (4:0). Савладао је и чуваре мреже Глазгов Ренџерса (4:2) у Купу шампиона 1964/65 и Атлетика из Билбаоа у убедљивом тријумфу од 5:0 у Купу сајамских градова 1966/67.
По одласку из Звезде наступао је за француски Сошо (од 1967. до 1973. године), где је одиграо 205 мечева и постигао 38 голова, а октобра 1971. године проглашен је за најбољег играча Француске. Наступао је још и за Безијер од 1973. до 1977. године, где је и окачио копачке о клин.
За репрезентацију је одиграо 27 мечева и постигао два гола. Дебитовао је голом против Колумбије, у победи од 5:0, на Светском првенству у Чилеу 1962. године. Забележио је два меча на том Мундијалу уз један постигнут гол, а Југославија је заузела четврто место. Играо је на чак седам позиција у националном тиму, по чему је својеврсни рекордер. Једино није био голман, бек и центархалф. Последњи меч за репрезентацију одиграо је 14. маја 1967. године у победи од 2:0 против Албаније у Тирани.
По завршетку каријере посветио се тренерском послу. Водио је Безијер, Мачву, Црвенку, а након тога је дуги низ година радио у омладинском погону Црвене звезде. Преминуо је 7. априла 2006. године у Београду.
На насловној фотографији је Звездин тим који је освојио дуплу круну у сезони 1963/64. Горњи ред слева: Мелић, Јевтић, Дурковић, Мирко Стојановић, Чоп, В. Поповић. Чуче: Шекуларац, Маравић, Прљинчевић, Џајић и Костић.
Сјајан погодак Мелића против Глазгов Ренџерса у Купу шампиона 1964/65 је на снимку од 1:39.
https://www.youtube.com/watch?v=Cica3cICM1A
Ристо Видаковић је рођен 5. јануара 1969. године у Шековићима. Поникао је у фудбалском клубу Сарајево, а за Црвену звезду је играо две сезоне, од 1992. до 1994. године.
За црвено-беле је одиграо 77 званичних утакмица и постигао 20 голова. учествовао је у освајању Купа 1993. године. Један је од најбољих десних бекова Црвене звезде у ери после Барија. У сезони 1993/94 постигао је чак 12 голова у шампионату, међу којима су и погодак у првом минуту 96. вечитог дербија у победи од 3:2, као и победоносни голови против Хајдука из Куле (1:0), и у првој рунди Купа против Војводине (4:3).
После Звезде наступао је дуги низ година у Шпанији играјићи за Бетис (од 1994. до 2000.), Осасуну (2000/01) и Полидепортиво Ехидо (2001/02).
За репрезентацију је одиграо осам утакмица. Дебитовао је 30. октобра 1991. против Бразила (1:3), а последњи меч је одиграо 28. јануара 1998. против Туниса у победи од 3:0. Тежа повреда га је спречила да остави дубљи траг у репрезентацији.
Сезона 1992/93, горњи ред слева: Василијевић, Симеуновић, Стојковски, Кристић, Дробњак, Божовић. Чуче: Видаковић, Бандовић, Петковић, Масловар и Радмановић.
По завршетку каријере определио се за тренерски позив. Био је помоћник Хавијера Клементеа, када је Шпанац био селектор Србије, а са клупе је самостално водио шпанске клубове Есију, Кадиз, Б тим Бетиса и Мотагву.
Први гол на снимку испод је погодак Видаковића из вечитог дербија.
Ево и феноменалног гола Видаковића у дресу Бетиса:
Саша Стаменковић, бивши голман Црвене звезде и велики навијач црвено-белих, рођен је 5. јануара 1985. године у Лесковцу. За тим из Љутице Богдана је наступао у три сезоне, од 2008. до 2011. године.
Одиграо је 94 званичне утакмице и освојио Куп Србије 2010. године. Један је од ретких фудбалера са већим бројем мечева који нису успели да освоје шампионску титулу са Звездом, што је последица велике кризе клуба у периоду када је “Стамени“ бранио гол најтрофејнијег српског фудбалског клуба. Стаменковић је био међу бољим играчима у том неуспешном периоду, а статус првог чувара мреже изгубио је у пролеће 2011. године, када је песмом прослављао победу са навијачима, што се није допало тадашњем новом тренеру Роберту Просинечком, који је пружио шансу Бобану Бајковићу, па је “Стамени“ исте године прешао у азербејџански Нефчи из Бакуа, где и данас брани.
Каријеру је почео у Јединству из Грделице као штопер и нападач, а тек са 17 година је постао голман. Наступао је још за Дубочицу од 2003. до 2005. године, Раднички из Крагујевца у сезони 2005/06 и крушевачки Напредак, где је доживео пуну афирмацију од 2006. до 2008. године.
Био је у саставу олимпијске репрезентације Србије, која је неславно окончала такмичење у групи на играма у Пекингу 2008. године, али није бранио ни на једној утакмици.
За крај уживајте у великом броју атрактивних интервенција Саше Стаменковића у дресу Црвене звезде на снимку испод:
