Александар Луковић се после осам и по година вратио на Маракану, а у интервјуу за Спорт, преносе Новости, каже да није било реално да раније дође, као и да жели са Звездом нове титуле и да се одужи клубу. Преносимо вам интервју у целости.
У кругу породице у родном Краљеву и у кући на Гочу популарни Луне провео је Новогодишње и Божићне празнике спремајући се за 8. јануар и прозивку у Љутице Богдана…
– Навикао сам се на зиму у Русији, али лепо је кад смо сви породично на окупу. Прва жеља је добро здравље за наредне дане, а затим и успешне партије на терену. Прошао сам много путева и драго ми је да сам се поново вратио на место успеха у мој омиљени клуб. Као професионалац дуго сам провео преко границе и осетио сам потребу да је ово најбољи избор – каже отворено за „Спорт” Луковић.
Дуго је било потребно да се сложи читава прича, а често је било мимоилажења.
– У питању је по мени само сурова реалност. Висок уговор у Зениту је пре годину дана био непремостива препрека и тада сам се помиро са таквом чињеницом. Седео сам чекао да време учини своје, а онда у августу је дошло до моје грешке. Из ове перспективе не могу да вратим време и чекајући још неки инострани воз пропустио сам отворену понуду Звезде.
Вагањима је дошао крај током половине октобра прошле године.
– Ставио сам дефинитивно тачку и отишао на завршни разговор са људима из Звезде. Видео сам да ме желе свим срцем, а код мене је прорадио и инат да у тешким тренуцима помогнем клубу у којем сам провео лепе године. Ја се овде осећам као у својој кући, прошао сам школу и борио се за статус после доласка из Слоге. Имамо обостран интерес, а то су да покушамо да освајамо трофеје и ређамо победе.
Договор је скоцкан и само се чекало куцање уговора.
– Дао сам реч и за мене су евентуално остале понуде из иностранства гурнуте у фиоку. Једном сам се опекао, а човек се учи на сопственим грешкама и не воли да их понавља на сосптвеној кожи. Хоћу да играм, пошто имам челичну вољу да помогнем напретку.
Пауза од утакмица је понекад освежење, а и мач са две оштрице када се јури форма.
– Нисам седео скрштених руку. Тренирао сам са екипом и током распуста додатно радио и трчао. Свакако да фали такмичарски тонус, а он се надокнађује кроз припремни период и са мојим искуством се брзо улази у прави ритам.
Циљеви су увек достижни уз максимални ангажман.
– Навикао сам да се борим. Нисам одустао, ни када сам морао да се калим у Јединству са Уба и онда после долсака у Италију да играм за Асколи. Многе ствари су ми била школа да онда у Удинезеу имам зенит који ме је довео до руског Зенита. Успони и падови су саставни део код већине играча, а по мени је само важно да су присутне позитивне вибрације.
Појединачан допринос је важан мада и остали у екипи морају да имају амбиције.
– Овде се од малих ногу учиш да су победе битне, а да из пораза мора да изађеш јачи и бољи. Препознајем код момака ентузијазам да буду добри, како би отишли даље да се показују негде у Европи, али морају да знају да без правог учинка за Црвену звезду неће себи лако отворити врата. Мора да се ради много и константно буде на нивоу.
Живот професионалца доноси често раскош, али и стална одсуства од куће.
– Навикнеш се на такав ритам, а када добијеш мало слободно онда уживаш мада су мисли увек присутне шта нас чека сутра или за месец дана. Мало опуштање доноси проблем пошто замене чекају своју прилику и конкуренција те тера да добро одрађујеш посао. Ако не искористиш својих „пет минута” брзо се враћаш на почетак.
Вратити се у Звезду која је у силним проблемима за многе је сулуд потез ако је имао овакву каријеру.
– У животу није увек све мед и млеко. Подвукао сам црту, схватио да је време да се на неки начин одужим мојој Звезди за све што ми је пружила. И за мене је битно да сам прихваћен на прави начин и једва чекам да кренемо да се спремамо за пролећне изазове.
Предстоји петнаест утакмица, а заостатак је шест бодова за Партизаном.
– Велики ривал има добру залиху, али поред свега ми се нећемо одрећи трке. Треба веровати да можемо све да победимо што из ове перспективе и изгледа (не)могуће. Ипак, чуда се дешавају и на нама главним актерима је да покушамо и нећемо ништа изгубити пошто су нас многи прерано „отписали”.
У Италији је популарна мода, а у Русији су специфична путовања и у Србији си међу својима.
– Нисам идеалиста, али јесам породичан човек. Деца полако одрастају ми као родитељи им помажемо саветима. Лепо је било у Удинама и затим Санктпетерсбургу, али летења сатима на гостовања су сурова мада се навикнеш после пар пута. Ипак, овде си омиљен и свој на свом што је за мене важан фактор.
На крају заједнички изазови су испред Луковића и Црвене звезде.
– Покушаћемо да у свлачионици будемо једна породица, да се боримо као „лавови” и онда имамо право да се надамо најбољем. Тако сам научен, а успећемо ту немам дилему. Само одговорно, радно и корак по кора према циљевима – поручио је на крају Луковић.
О заједничком повратку са кумом, са којим ће „држати“ леву линију.
Испунила нам се и ова заједничка жеља да заједно покривамо леву страну, а очекујем да буде све под конац.
О репрезентацији.
Увек сам са много мотива наступао за Србију. И када сам се повукао свим срцем сам за своје наследнике да буду ако могу још бољи – истиче Луковић.
Ако ниси сто посто посвећен послу онда долазе проблеми и када ниси у плану тренера треба да запнеш да покажеш да је можда направио грешку. Млађи треба да знају да није само довољан таленат да буду врхунски – завршио је Луковић.
