Moja Crvena Zvezda
ВажноЗвездина кућа славнихКошаркаКошаркаНајновије

На данашњи дан: Рођен Рајко Жижић

Рајко Жижић, легендарни кошаркаш ОКК Београда, Црвене звезде и репрезентације Југославије, рођен је 22. јануара 1955. године у Милошевићима код Никшића.

За београдске црвено-беле наступао је у два наврата, од 1981. до 1984. године и у сезони 1986/87. У 145 такмичарских утакмица постигао је 1869 поена – просечно 12,9 по мечу.

sl6ttlДебитовао је у дресу Сутјеске из Никшића у сезони 1970/71, а затим је прешао у ОКК Београд, за који је играо од 1971. до 1981. године и у потпуности се афирмисао, постао значајан члан репрезентације, што је у то време било знатно теже него данас.

У црвено-белом дресу одиграо је четири сезоне. Стигао је у клуб као звезда југословенске кошарке и освајач бројних медаља са националним тимом, међу којима је била и златна олимпијска медаља из Москве 1980. Био је препознатљив по свом хорог шуту и један је од најбољих центара који су икада играли у Звезди.

У првој сезони 1981/82 пружио је најбоље партије. У шампионату Југославије бележио је 16,6 поена и био најбољи стрелац тима, који је заузео треће место у лигашком делу, док је у плеј-офу екипа стигла до полуфинала. Те сезоне Жижић је на укупно 34 меча постигао 564 поена и са просеком од 16,6 по утакмици био други кошгетер екипе. У европском Купу Радивоја Кораћа имао је просек од 15,5 поена, а екипа је елиминисана у полуфиналу од Шибенке.

Тим из Шибеника је био кобан по екипу Ранка Жеравице и наредне сезоне, када је предвођен изузетно младим Драженом Петровићем избацио Звезду у полуфиналу плеј-офа са 2-1 у победама. Љубимац навијача београдског клуба у сезони 1982/83 постигао је 539 поена на 42 утакмице (просек 12,8). Противнички играчи су га веома ценили, а Рајка је одликовала смиреност и скромност, по чему је био препознатљив.

10924251_538901116246798_1775784649841993685_oУ сезони 1983/84 са Звездом је стигао до два финала. У европском Купу Радивоја Кораћа, београдски састав је у мечу за трофеј зауставио француски Ортез (73:97), док је у финалу плеј-офа Цибона славила са 2-1 у победама кошем Миховила Накића у мајсторици у Загребу за тријумф од 72:71. Овај меч је одредио будућност југословенске клупске кошарке, јер се знало да ће Дражен Петровић заиграти за тим који освоји титулу, а Цибона је у поменутој мајсторици погурана и судијским одлукама. Жижић је те сезоне у 40 мечева постигао 458 поена и био четврти стрелац клуба.

Каријеру је наставио у француском Ремсу, где је провео две сезоне, од 1984. до 1986. године, а након тога се вратио у Звезду. Са клубом са Малог Калемегдана поново је стигао до финала плеј-офа, када су црвено-бели под вођством Владе Ђуровића у плеј-офу најпре избацили Шибенку, а затим и двоструког узастопног првака Европе Цибону, која је са Драженом Петровићем доминирала и у лигашком делу остварила невероватан скор 22-0. У мајсторици полуфинала у Загребу, црвено-бели момци су славили са 104:103 после сјајне партије тада изузетно младих играча Бранислава Прелевића и Небојше Илића уз одличну одбрану Зорана Радовића, који је чувао Дражена Петровића. Била је то невиђена сензација, јер у то време нико у Југославији, која је имала најјачу лигу у Европи, није могао да победи страшну Цибону, а Звезда је то успела усред Загреба. У финалу је вечити ривал, Партизан, стигао до трофеја, а Жижић је био најбољи стрелац финалне серије са 44 поена у три меча. У сезони 1986/87 Рајко Жижић је на 29 утакмица у свим такмичењима убацио 308 поена. Каријеру је завршио недуго након тога 1987. године у дресу италијанског Риминија.

У дресу репрезентације Југославије одиграо је 188 утакмица и постигао 981 поен. Освојио је златне медаље на Олимпијским играма у Москви 1980. године, Светском првенству у Манили 1978. и Европском шампионату у Београду 1975. године. Злата је освајао и на Балканским шампионатима у Солуну 1974, Бургасу 1976. и Клужу 1980, као и на Медитеранским играма у Алжиру 1975. године. У још шест наврата стизао је до одличја на великим такмичењима. На Олимпијским играма у Монтреалу 1976. године освојио је сребрну медаљу и био најбољи скакач екипе са 6,5 ухваћених лопти по мечу, сребра је освајао и на Балканском првенству 1979. у Атини и Медитеранским играма 1979. у Сплиту, а бронзама се окитио на Светском шампионату 1982. у Калију, Европском првенству 1979. у Торину и Олимпијским играма у Лос Анђелесу 1984. године.

Касније је водио ОКК Београд од 1992. до 1994. године као тренер и освојио Куп Југославије 1993. године. Био је и председник скупштине КК Црвена звезда, као и директор предузећа Еуробаскет 2005. Изненада је преминуо 7. августа 2003. године у Београду. Сахрањен је у Алеји великана на београдском Новом гробљу у присуству неколико хиљада људи који су дошли да му одају пошту.

Повезане вести

4 comments

Teks Viler јан 22, 2015 at 17:06

Covek 2 puta,kazu,umire.Kada ode i kada ga zaborave.Ne zaboravljajmo zvezdine legende,hvala ovom sajtu sto postoji i podseca na velikane koji nisu sa nama…Rajko Zizic je velikan!

Reply
Zvezdaš јан 22, 2015 at 09:33

Pamtim ga dobro, slava mu! Zvezdaši ga ne zaboravljaju…

Reply
josif јан 22, 2015 at 10:47

A sto slava mu!?Pa nije umro covece!Auu boze!Pozz.MKD

Reply
Dzoni јан 22, 2015 at 12:05

Josife, jesi li ti na nekim drogama?

Reply

Leave a Comment