Влада Стошић, некадашњи везни фудбалер Црвене звезде из славне генерације која је освојила европску и светску титулу 1991. године, рођен је 31. јануара 1965. године у Врању. У редове црвено-белих стигао је 1984. и у клубу се задржао све до 1992. године, са изузетком периода који је провео на позајмицама у другим клубовима.
Стошић је за Звезду одиграо 151 званичну утакмицу и постигао 23 гола. Учествовао је у освајању Купа шампиона и Интерконтиненталног купа 1991. године, три шампионске титуле (1990, 1991. и 1992.) и два национална купа (1990. и 1992. године).
За први тим је дебитовао у сезони 1984/85. Улазио је са клупе и на неколико мечева у наредној сезони, а онда је због јаке конкуренције морао на позајмицу у аустралијски Футскреј Џаст из Мелбурна у сезони 1986/87. Као позајмљен играч наступао је и за Рад 1987. године и Раднички из Ниша 1988. године. У црвено-бели табор се вратио у сезони 1988/89. Улазио је са клупе на великом броју мечева, а у финишу се усталио у стартној постави. Одиграо је 25 првенствених утакмица и постигао четири гола.
Исти број мечева и голова забележио је у шампионату 1989/90, само што је овога пута био стандардан члан тима који је освојио шампионску титулу. Један од погодака постигао је у победи против сплитског Хајдука од 2:1. У освајању Купа учествовао је на седам утакмица уз два поготка.
У легендарној сезони 1990/91, Стошић је био најстандарднији играч у тиму са 35 утакмица у шампионату и четири постигнута гола (један у победи против загребачког Динама од 3:1). У походу на трон Европе одиграо је свих девет утакмица у Купу шампиона, од тога четири као стартер, по два пута против Грасхоперса и Глазгов Ренџерса. У финалу против Олимпика из Марсеља у Барију ушао је у игру у 84. минуту заменивши Дејана Савићевића. Звезда је те сезоне освојила Куп шампиона и одбранила титулу првака Југославије, а Стошић је са 51 такмичарском утакмицом уз Миодрага Белодедића био фудбалер са највише одиграних мечева у тиму шампиона Старог континента.
Играо је и у Токију 8. децембра 1991. године, када су црвено-бели освојили и титулу шампиона планете победом против чилеанског Коло Кола од 3:0. У шампионату Југославије 1991/92 забележио је 17 утакмица и постигао четири гола, од којих је један донео победу Звезди против Сутјеске од 2:1. Забележио је и шест мечева у Купу шампиона уз погодак у убедљивој победи против Портдауна од 4:0.
У јануару 1992. прешао је у шпанску Мајорку, где је играо до 1994. године и на 95 утакмица постигао 27 погодака. Дрес Бетиса из Севиље носио је од 1994. до 1996. године (72 меча, седам голова). Са Миодрагом Белодедићем играо је за мексички Атланте 1997. године, а каријеру је завршио у португалској Виторији Сетубал 1999. године.
За репрезентацију Југославије одиграо је један меч и то против Северне Ирске у Белфасту 12. септембра 1990. године, када је минут пре краја ушао у игру уместо Драгана Стојковића у победи од 2:0.
Од 2010. године обављао је функцију спортског директора Бетиса, али је због лоших резултата екипе смењен крајем 2013. године.
Србољуб “Срба“ Стаменковић, некадашњи виртуозни фудбалер Црвене звезде, рођен је 31. јануара 1956. године у Ужицу. Велики таленат и фудбалско умеће није успео да искаже на дужи период у Звезди због повреда, али и ноћних провода и склоности ка доброј капљици.
У Звезди је играо од 1975. до 1981. године. Забележио је 58 званичних утакмица уз 18 постигнутих голова. Учествовао је у освајању три шампионске титуле (1977, 1980. и 1981. године).
У Звезду је стигао из ужичке Слободе 1975. године и већ у првој сезони у клубу је заблистао. Одиграо је 24 меча у шампионату и девет пута се уписао у стрелце. По два пута матирао је чуваре мреже Борца из Бањалуке (2:0), Партизана (4:1) и сарајевског Жељезничара (3:0), постигао је победоносни гол против Ријеке (2:1), а једном се у стрелце уписао и против загребачког Динама у победи од 2:0.
Био је мајстор дриблинга, луцидан и маштовит, а саиграчи су од тренера тражили да Срба игра и када је лакше повређен, а за заузврат би они трчали уместо њега.
У шампионској сезони 1976/77 одиграо је 18 првенствених мечева и постигао четири гола. Исте сезоне је у Купу УЕФА забележио пет наступа и у стрелце се уписао у реваншу првог кола против Локомотиве из Пловдива у победи од 4:1.
То је практично било све што је остварио у дресу Звезде. По једном се појавио у саставу у шампионским сезонама 1979/80 и 1980/81. У последњој сезони је одиграо и један меч у Купу шампиона, против Викинга из Норвешке, и постигао гол у победи од 4:1.
У Америку се отиснуо 1981. године. Играо је мали фудбал за Мемфис Американс од 1981. до 1983. године (77 мечева, 101 гол !) и Балтимор Бласт од 1983. до 1988. године (179 утакмица, 130 голова). Прославио се у САД. Дворане су због његове игре редовно биле попуњене. Са Балтимором је освојио титулу, проглашаван је за најбољег играча “ол-стар“ мечева. Био је МВП лиге 1984. године, најбољи асистент првенства 1983. и 1984. године (34 гола, 69 асистенција). Један је од најзаслужнијих за велику експанзију “сокера“ у Америци. Стручњаци и даље тврде да је Срба, или Стен, како су га у Америци звали, у малом фудбалу остварио каријеру као Пеле или Марадона у великом. Због атрактивне игре остао је запамћен као велики мајстор малог фудбала у САД.
Пошто му је понестало мотива за даље играње крајем осамдесетих се вратио у Србију и отворио пицерију. У Америку се вратио 1994. године у дресу Сан Хозе Гризлиса и поново заиграо мали фудбал, али је после осам утакмица морао да се повуче због повреде. Освојио је 1994. године амерички Оскар популарности, а у каријери у малом фудбалу је забележио 311 голова и 221 асистенцију. Остао је забележен као најбољи играч у историји малог фудбала у САД.
Преминуо је 28. јануара 1996. године од повреда главе, пошто се оклизнуо и ударио главом о бетон. Постхумно је уврштен у Америчку кућу славних малог фудбала 2011. године, а његов син је једном приликом истакао да је Црвена звезда била једини тим који је Срба носио у срцу.
https://www.youtube.com/watch?v=ySD5r8LgqM8
