Најлепши је осећај кад си звездаш…

Када сам се са колегама договарала да почнем да пишем ове блогове, замислили смо их као неку врсту описа и мог виђења догађаја који је обележио предходну седмицу.

Прошлог понедељка сам писала о расулу у фудбалском клубу и признајем да ми је сада срце пуно јер је недељу за нама обележио спектакл у Пиониру. Историјска победа, дивна атмосфера…

Већ неколико година није лако бити звездаш. Али и даље тврдим да је ипак најлепше. У то сам се још једном уверила када сам видела сузе у очима великог човека и кошаркаша, Саше Обрадовића. Само Сале зна како му је било када је опет крочио на место где је са својом Звездом водио велике битке. Колико је Црвена звезда велика и искрена емоција показује то што никоме ко воли овај клуб није свеједно када чује и осети хук са трибина.

Годинама се све урушавало и распадало, крало, отимало… Али оно што ниједном звездашу нико не може да узме је љубав коју носи у свом срцу. Сале, легендо, хвала ти што сам по ко зна који пут осетила неописив понос што сам део једне посебне приче, приче која нема крај, која ће бити причана и трајаће докле год је оних који ће исписивати нове странице!