Небојша Поповић, један од оснивача кошаркашког клуба Црвена Звезда, некадашњи играч и тренер црвено-белих, репрезентативац, тренер и функционер у кошаркашком савезу, рођен је 8. фебруара 1923. године у Иригу. Поповић је легенда клуба, и један од најзаслужнијих за доминацију кошаркаша и кошаркашица Звезде четрдесетих и педесетих година 20. века.
Као дечак је са породицом живео у Ријеци. Бавио се ватерполом, а за кошарку га је заинтересовао ватерполо репрезентативац Божо Гркинић. За Црвену звезду је играо од оснивања 1945. па до 1951. године. Власник је чланске карте са бројем један, јер је био један од оснивача Звездине кошаркашке секције. Истовремено је био и тренер мушке екипе Црвене звезде (од 1945. до 1955.) и женске секције клуба од 1946. до 1952. године.
У свим сезонама у којима је водио Звезду био је шампион државе. Освојио је десет шампионских титула са кошаркашима и седам са кошаркашицама Црвене звезде, што га чини најтрофејнијим тренером првог тима Звезде, ако се заједно рачунају титуле у обе конкуренције.
За Црвену звезду је одиграо 58 такмичарских утакмица и постигао 518 поена (просек 8,9 поена по мечу). У то време игран је само шампионат државе. Кошарка је била у повоју, нису постојали европски купови, али је игран велики број пријатељских мечева. Небојша Поповић је био капитен и најбољи стрелац Црвене звезде у три сезоне 1946. (65 поена на седам утакмица), 1947. (146 поена у девет мечева – просек 16,2 по мечу, сјајан за то време) и 1949. (163 поена на 18 утакмица). Иако се истицао као одличан стрелац, рационалан снажан, темпераментан и паметан играч, био је и сјајан дефанзивац, лидер у правом смислу речи.
Једно време је наступао и за италијанску екипу Галатарзе током 1952. године. За репрезентацију Југославије одиграо је 39 утакмица од 1946. до 1952. године. Играо је на Европском првенству 1947. године. Остао је уписан као стрелац првог коша на првом Светском првенству 1950. године у Аргентини. На том такмичењу је предводио репрезентацију као играч-тренер, а од 1953. до 1954. године био је тренер националног тима.
Био је и генерални секретар Југословенског олимпијског комитета, члан техничке комисије ФИБА током 35 година, председник комисије ФИБА за међународна такмичења, председник кошаркашког савеза Београда, председник кошаркашког савеза Србије од 1982. до 1983. и председник кошаркашког савеза Југославије од 1985. до 1987. године. Многи су га и копирали, јер је представљао праву кошаркашку авангарду, био је прави визионар и слободно се може рећи родоначелник наше кошарке.
Добио је ФИБА орден части 1997. године, а од Међународног олимпијског комитета је награђен признањем “Спортска универзалност“. Преминуо је 20. октобра 2001. године у Београду, а постхумно је уврштен у Кућу славних 1. марта 2007. године у шпанском Алкобендасу.
