Душко Радиновић, некадашњи десни бек Фудбалског клуба Црвена звезда и члан најславније генерације у историји клуба, која је освојила европску и светску титулу, рођен је 8. фебруара 1963. године у Грбавцима.
Радиновић је у редове Црвене звезде стигао 1989. године и до 1993. одиграо 165 званичних утакмица и постигао 13 голова. Током четири сезоне у клубу био је међу најстандарднијим играчима у тиму. Учествовао је у освајању Купа европских шампиона и Интерконтиненталног купа 1991. године, три узастопне шампионске титуле 1990, 1991. и 1992. и два национална купа 1990. и 1993. године. Био је вредан играч из сенке, одличан у дефанзивним задацима и врло активан у нападачким акцијама по десној страни, а често је знао и да затресе противничку мрежу.
Већ у првој сезони у црвено-белом дресу окитио се дуплом круном одигравши укупно 39 такмичарских утакмица уз четири постигнута гола, по два у шампионату и Купу. Трофејни низ наставио је и у историјској сезони 1990/91, када је освојио Куп шампиона и још једну титулу првака Југославије. Одиграо је осам утакмица у најелитнијем европском клупском такмичењу и постигао два гола. У стрелце се уписао против Грасхоперса на гостовању у победи од 4:1 и Глазгов Ренџерса у Београду (3:0). Гол против шампиона Шкотске је по тадашњим правилима приписан Радиновићу, који је центрирао, а фудбалер Ренџерса Браун је спровео лопту у сопствену мрежу. Имао је несрећу да се повреди пре финалне утакмице у Барију, па није играо против Олимпика из Марсеља, иако је пре тога наступио у свим мечевима као стартер и био најбољи десни бек у Европи те сезоне. Наступио је на чак 45 званичних утакмица и постигао два поготка у легендарној сезони 1990/91.
Радиновић је са Звездом освојио и Интерконтинентални куп у Токију 8. децембра 1991. године, када су црвено-бели савладали чилеански Коло Коло са 3:0 и постали фудбалски владари планете. У Купу шампиона 1991/92 одиграо је свих десет утакмица и постигао гол против Портдауна (4:0), а црвено-белима је измакло ново финале у које је из групе отишла Сампдорија. Звезда је због санкција те сезоне играла мечеве у Европи као домаћин на неутралним теренима по Мађарској и Бугарској. Уз трећу узастопну шампионску титулу Радиновић је у сезони 1991/92 забележио чак 49 такмичарских утакмица уз пет постигнутих голова. У својој последњој сезони у клубу освојио је Куп Југославије 1993. године и на 32 утакмице постигао два поготка.
У каријери је наступао још и за ОФК Титоград од 1981. до 1985, Сутјеску од 1985. до 1989, а после Звезде играо је у Шведској за Дегерфорс од 1993. до 1997, Браге (од 1998. до 1999.) и за Малме (2000. године). У Шведској се задржао и по завршетку фудбалске каријере као наставник физичког у основној школи, а радио је и као помоћни тренер. Завршио је и курс за ПРО лиценцу и у једном интервјуу је истакао да му је жеља да се опроба као први тренер неког клуба у Србији или Црној Гори.
Погодак Радиновића против Грасхоперса је на снимку у акцији од 5:20.
https://www.youtube.com/watch?v=dnVOI4VFF28
Сјајан гол за вођство против Будућности у победи од 3:0.
https://www.youtube.com/watch?v=P9dhwmVzSbc
Радиновић је био стрелац петог поготка у убедљивом тријумфу против Слободе из Тузле. Затресао је мрежу на ефектан начин са дистанце, а пре тога можете видети и голчину Митра Мркеле са још веће удаљености:
https://www.youtube.com/watch?v=InXwgxnLinA
