Moja Crvena Zvezda
Важно Звездина кућа славних Звездине легенде Најновије Фудбал Фудбал

На данашњи дан: Рођен Драган Стојковић ,,Пикси”

Драган Стојковић ,,Пикси“, легендарни фудбалер, капитен и пета Звездина звезда, рођен је 3. марта 1965. године у Паси Пољани код Ниша. За Црвену звезду је играо од 1986. до 1990. године, а касније је био и председник клуба од 2005. до 2007. године.

За Звезду је одиграо 159 званичних утакмица и постигао 65 голова. Освојио је две шампионске титуле 1988. и 1990. године и један национални куп 1990. године. Један је од последњих аутентичних плејмејкера у домаћем фудбалу. Био је врхунски техничар, маштовит фудбалер и врло добар стрелац, љубимац навијача, који је постизао врло ефектне голове, из корнера, са велике удаљености, једном речју велемајстор фудбалске игре и један од најбољих српских фудбалера свих времена. Три пута узастопно је проглашаван за најбољег спортисту СД Црвена звезда у избору Звездине ревије, од 1987. до 1989. године, а два пута за најбољег фудбалера шампионата Југославије 1988. и 1989. године.

zz18001428-162

У Звезду је стигао у лето 1986. године из нишког Радничког, као врло перспективан играч, репрезентативац и звезда прелазног рока. Потписао је уговор у последњи час, пред сам крај времена за летње преласке играча из клуба у клуб. Већ у првој сезони се наметнуо као лидер екипе и вођа на терену, иако је био међу млађим фудбалерима у екипи. Био је најбољи стрелац Звезде у шампионату са 17 голова на 30 утакмица. По три поготка постигао је у убедљивим победама против загребачког Динама (5:2) и Жељезничара из Сарајева (6:1), док се два пута у стрелце уписао у тријумфима против Осијека (4:1) и Спартака (3:1), али су изостали трофеји. У сезони 1987/88 надокнадио је све титулом шампиона Југославије постигавши 15 голова на 28 мечева у првенству. Поново је био први стрелац Звезде, а антологијски потез извео је у победи против Партизана од 3:2 у 81. вечитом дербију, када је директно из корнера савладао чувара мреже црно-белих за вођство од 1:0. Доминирао је на терену и својим мајсторством у игри доносио превагу у корист Звезде. Три гола је постигао против Приштине у победи од 7:1, по два против нишког Радничког (4:2) и Осијека (6:1), доносио бодове клубу головима против Војводине (3:2), Приштине (3:2) и Вардара (2:0), али је и ноншалантно извео пенал у финалу Купа против Борца из Бањалуке, што је на крају коштало Звезду трофеја усред Београда.

87-88 czv

Црвено-бели су у сезони 1988/89 играли незаборавне мечеве осмине финала Купа европских шампиона против Милана. Обе утакмице су завршене резултатом 1:1, а Милан је прошао даље бољим извођењем једанаестераца у Београду са 4:2. У првој утакмици у Италији, Пикси промешао одбрану једног од најславнијих тимова у историји фудбала, и постигао врло ефектан гол. На том мечу је доводио до лудила одбрану Италијана. Делио је лопте, дриблао, брзим продорима уносио праву пометњу у редове шампиона Серије А. У реваншу је Звезда водила голом Савићевића, али је та утакмица прекинута због густе магле, па је игран нови меч. Славни Марко Ван Бастен је ударцем главом довео госте у вођство у поновљеној утакмици, да би Пикси изједначио сјајним поготком под пречку. Милан је касније постао шампион Европе, а годину касније је одбранио европску круну. Они су последњи тим који је два пута узастопно освојио елитно такмичење. Звездина десетка је и трећу сезону заредом био први стрелац тима у шампионату са 12 голова на 27 утакмица, али је Војводина прва прошла кроз циљ.

zvezda - partizan 1-0  17.9.'89

Црвено-бели су 1990. године у великом стилу освојили дуплу круну. Драган Стојковић је постигао десет голова у првенству и као капитен тима подигао оба трофеја у опроштајној сезони у клубу.

У лето 1990. године прешао је у француски Олимпик из Марсеља, тада један од најбољих клубова Европе, предвођен контроверзним председником Бернаром Тапијем, за рекордну суму новца у домаћем фудбалу. Судбина је хтела да се Звезда и Олимпик сретну у финалу Купа шампиона у Барију 29. маја 1991. године, а Пикси је у игру ушао осам минута пре краја другог продужетка. Одбио је да шутира пенал против Звезде, која је бољим извођењем једанаестераца са 5:3 постала шампион Европе.

Није био стандардан у Марсељу, па је сезону 1991/92 провео у италијанској Верони, где је на 19 утакмица постигао један гол. У Марсељу је имао и проблема са повредама, а у француском клубу се задржао до 1994. године, када је прешао у јапанску Нагоју и касније постао легенда тамошњег фудбала. Био је најбољи играч лиге 1995. године, када је освојио Царски куп Јапана, а за Нагоју је одиграо 183 утакмице и постигао 57 голова. Три пута је биран у идеални тим шампионата 1995, 1996. и 1999. године. У Нагоји је играо све до 2001. када је завршио каријеру. Јапанци су га обожавали због сјајних игара. Добио је улицу, булевар и стадион са својим именом.

zz pikisiprotivkelna1989

За репрезнтацију Југославије одиграо је 84 утакмице и постигао 15 голова. Врло вероватно би и данас био рекордер по броју мечева за национални тим да није било санкција. Дебитовао је још 12. новембра 1983. године против Француске (0:0) у Београду, а опростио се 4. јула 2001. против Јапана (0:1). Учествовао је на Светским првенствима 1990. и 1998. године. На Мундијалу у Италији 1990. одиграо је пет утакмица и постигао два гола против Шпаније у осмини финала за победу од 2:1 и пласман у четвртфинале, где је Аргентина зауставила Југославију после бољег извођења пенала. Пето место са тог шампионата један је од последњих успеха репрезентације на великим такмичењима. У Француској 1998. одиграо је сва четири меча и постигао гол против Немачке у групној фази (2:2), а национални тим је такмичење завршио на десетом месту поразом од Холандије у осмини финала (1:2). На Европском шампионату 1984. је као тинејџер одиграо три утакмице и постигао гол у поразу од Француске (2:3). На шампионату Старог континента у Белгији и Холандији 2000. године забележио је наступе на сва четири меча, а Југославија је заустављена у четвртфиналу против Холандије (1:6). Освојио је бронзану медаљу на Олимпијским играма у Лос Анђелесу 1984. године.

Већ 2001. године постао је председник Фудбалског савеза Југославије и на тој функцији се задржао до 2005. године, када је преузео место председника Црвене звезде. За две сезоне освојио је две дупле круне (све трофеје на домаћој сцени), а клуб је био близу проласка групне фазе у Купу УЕФА, али је гол Гамеира у надокнади времена утакмице у Стразбуру коштао изабранике Валтера Зенге европског пролећа. Под велом мистерије напустио је Звезду и Србију крајем 2007. године у време када се спремала права хајка на Звездине људе, јер су касније у кратком периоду ухапшени Драган Џајић, Владимир Цветковић и Миша Маринковић. Након тога у српском фудбалу су наступила тмурна времена по Црвену звезду, године без титуле првака и још већа финансијска дубиоза. Пикси је 2008. године постао тренер Нагоје, са којом је већ 2010. године освојио титулу првака Јапана, прву у историји клуба и још више учврстио своје место живе легенде фудбала у Јапану.

Повезане вести

Коментари

avatar
 
smilegrinwinkmrgreenneutralarrowshockunamusedcooleviloopsrazzrollcryeeklolmadsadexclamationquestionideahmmbegwhewchucklesillyenvyshutmouthsmehplezmigskenjbatinarazmcudisokkitahmmmmfacepalmgreenslavitrofejkezsok2udartompuskezzzsmeh3trtskenjansramslavljezvizdlud
Слике
 
 
 
Аудио и видео фајлови
 
 
 
  Subscribe  
Обавести ме о