Оливер Поповић, некадашњи кошаркаш Црвене звезде, рођен је 18. марта 1970. године у Титовом Ужицу.
У Звезду је стигао 1997. године из редова Беобанке. Одиграо је две сезоне у црвено-белом дресу и освојио шампионску титулу 1998. године. Забележио је 87 званичних мечева уз 794 постигнута поена (просек 9,1 по утакмици).
У првој сезони у клубу остварио је запажен учинак у европском Купу Радивоја Кораћа, када је на 16 утакмица имао просек од 13,3 поена по мечу, а црвено-бели су стигли до финала, где су поклекли против Меша из Вероне, иако су прву утакмицу решили у своју корист са шест поена разлике на гостовању (74:68). Кобан је био пораз у препуној хали Пионир од 64:73, када екипа Лалета Лучића није имала решења за разиграног Мајка Јуцолина. Оливер је одличне партије пружио у победи против турске Комбасан Коње (81:66), када је убацио 20 поена (тројке 11-6) и против израелске Херцлије (92:71), када је забележио 19 поена (три тројке). Иначе, далекометни шутеви су му били специјалност. Те сезоне је у Купу Кораћа погодио 32 тројке из 83 покушаја (38,6 одсто) и био је убедљиво играч са највише убачених шутева иза линије 6,25 у екипи Црвене звезде. Тада је линија за три поена била пола метра ближе кошу него данас. Поповић је у лигашком делу шампионата бележио 10,9 поена по утакмици. У плеј-офу је имао нешто слабији учинак, али је тим са Малог Калемегдана стигао до шампионске титуле са 3:1 у финалној серији против ФМП Железника. Укупно је у сезони 1997/98 забележио 529 поена и по томе је био трећи стрелац тима иза Игора Ракочевића и Миленка Топића.
Наредне сезоне је на 16 утакмица у Евролиги бележио 6,4 поена по мечу. Најбоље партије у елитном такмичењу пружио је у мечевима у којима је Звезда забележила победе. Убацио је 16 поена у утакмици против Жалгириса (77:69) на Божић 1999. године, када је и Владе Дивац заиграо за Звезду после штрајка клубова у НБА лиги. Жалгирис је касније постао шампион Европе исте године. Поповић је постигао 16 поена и у убедљивом тријумфу против Фенербахчеа (78:61), када је погодио пет тројки из девет покушаја. Великом броју навијача је остао у сећању по тројки у дербију против Партизана уз звук сирене за победу од 85:84 у лигашком делу сезоне 1998/99.
Каријеру је почео у екипи Првог Партизана из Титовог Ужица (1984/85). Касније је наступао за Партизан из Београда (од 1986. до 1991. године), где није добио праву шансу као млад кошаркаш. Играо је и за ИМТ (1991/92), Борац из Чачка (1992/93), суботички Спартак од 1993. до 1995, Беобанку (од 1995. до 1997. године), а по одласку из Звезде носио је дресове Локомотиве из Ростова (2000/01), Уникса из Казања (од 2001. до 2003.) и грчког Марусија (од 2003. до 2005. године).
Са млађим категоријама репрезентације Југославије има освојене две златне медаље. Најсјајније одличје освојио је на Првенству Европе за кадете 1987. године у Мађарској, када је на пет мечева забележио 16 поена и на европском првенству за јуниоре 1988. у Југославији, када је имао просек од 7,1 поен по утакмици (50 поена, седам мечева).
По завршетку играчке каријере постао је тренер. Водио је Тамиш из Панчева у сезони 2005/06, затим Мега Исхрану од 2006. до 2008. године, украјински Химик у сезони 2008/09 и Вршац од 2012. године, а од прошле године предводи универзитетску и Б селекцију Србије.
https://www.youtube.com/watch?v=-KrjMZ7q7OY
https://www.youtube.com/watch?v=_HK000QKro4
