Podeli

Danima je iščekivan meč protiv francuskog prvoligaša, danima je najavljivan spektakl na stadionu Crvene zvezde, još od one nezapamćene navale na blagajne u ponedeljak ujutru, danima su oštrena grla, cepkani papirići, spremana koreografija. Optimistične misli su se vrzmale u preko pedeset hiljada vernih crveno-belih glava, vera u igru nošenu krilima 12. igrača, prepune „Marakane“, bila je nepokolebljiva.

Čim su kapije otvorene, „delije“ su, uz spontano smišljene pošalice na račun gosta, pohrlile da zauzmu svoje mesto na tribinama, krcatim već pola sata pred početak utakmice, koji je ispraćen koreografijom kakvu srpski i svetski fudbal dugo nisu videli – ceo stadion se pretvorio u jedno veliko crveno-belo „Ajmo, ajde, svi u napad!“. – Ma, možemo da ih dobijemo, šta ti je, pogledaj koliko nas je, mi ćemo dati jedan gol, a oni nek daju drugi i dosta nam je! – često je komentarisano. „Našima“ je poslata jasna poruka, „njihovi“ su upozoreni – i ako se na terenu posustane, na tribinama neće. „Sever“ je neumorno vodio navijanje neiscrpnom snagom i željom, čak i kada je epilog meča bio sasvim jasan.

Maltene na samom početku prvog poluvremena – GOL! Cela „Marakana“ je eksplodirala, navijači u transu, vera u pobedu raste, urla se još glasnije i srčanije, ne zna se ko koga grli, a nije ni bitno, jer se ovakva radost deli sa svima. – Pa mi ćemo pobediti, ej! Sad ćemo da ih napunimo! – euforično su uzvikivale presrećne pristalice Crvene zvezde. Delić sekunde između trenutka kada se mreža Francuza zatresla drugi put i trenutka kada je sudijska zastavica podignuta bio je dovoljan da izazove još jedan talas euforije na tribinama, a onda i talasa razočarenja koji je samo na trenutak preplavio sve prisutne, hvatanje za glave, „ne mogu da verujem da je ofsajd!“, a onda je nastavljeno navijanje, još jače, jer morao je pasti još jedan gol.
Nažalost, lopta je završila u pogrešnoj mreži. Međutim, „delije“ kao da to nisu ni primetile, jer je gromoglasna pesma odjekivala i nije stala gotovo ni na poluvremenu – bilo je još vremena i još se verovalo u pobedu.

Postepen pad u igri izazvao je i pad u navijanju. Strah je zamenjivao optimizam, vođe su nekoliko puta prekidale navijanje da opomenu „sever“ – ne sme da se zabušava, mora da se izdrži do kraja! Petnaest minuta pre kraja meča, kada je francuski tim poveo i preokrenuo rezultat – na stadionu muk. Tuga i neverica na licima navijača Crvene zvezde, ruke preko lica, psovke, suze u očima. Pognute glave, nesposobnost da se poveruje da je pobeda izmakla tako lako. Jedni druge teše, grle, „Biće bolje u revanšu!“, „Nije sve gotovo!“… Još jednom, za kraj, gromoglasno, crveno-belim fudbalerima je stavljeno do znanja da je njihova „publika najluđa na svetu“ i da niko nema to što ima Zvezda. Da je igrala vera „delija“, sasvim sigurno bi izvojevala pobedu, ali nije. Srce je ostavljeno na terenu, duša i grlo na tribinama. Ostaje nada da će se greške ispraviti do revanša i da se sledeći put autokomandom neće slivati reka suza nego oriti pesma, pesma koja ne umire…

Podeli
Prethodni članakProsinečki i Tošić uoči meča sa ekipom Javora
Sledeći članakVilota korak od Sent Etjena
Planirana 1991. na zapadnoj tribini u Bariju, rođena 1992. u Beogradu. Uspešno spojila maminu ljubav prema pisanju sa tatinom ljubavlju prema sportu i ukrasila je neizrecivom ljubavlju prema Crvenoj zvezdi. Na putu da postane kvalitetan sportski novinar. A na tom putu - nije prošao bez imena tvog ni dan ni godina, ZVEZDO CRVENA. Ljubav za sva vremena.

Komentari

41 Komentara na "Niko, Zvezdo, nema to što imaš ti!"