Moja Crvena Zvezda
БлоговиСтефана

Нико, Звездо, нема то што имаш ти!

Данима је ишчекиван меч против француског прволигаша, данима је најављиван спектакл на стадиону Црвене звезде, још од оне незапамћене навале на благајне у понедељак ујутру, данима су оштрена грла, цепкани папирићи, спремана кореографија. Оптимистичне мисли су се врзмале у преко педесет хиљада верних црвено-белих глава, вера у игру ношену крилима 12. играча, препуне „Маракане“, била је непоколебљива.

Чим су капије отворене, „делије“ су, уз спонтано смишљене пошалице на рачун госта, похрлиле да заузму своје место на трибинама, крцатим већ пола сата пред почетак утакмице, који је испраћен кореографијом какву српски и светски фудбал дуго нису видели – цео стадион се претворио у једно велико црвено-бело „Ајмо, ајде, сви у напад!“. – Ма, можемо да их добијемо, шта ти је, погледај колико нас је, ми ћемо дати један гол, а они нек дају други и доста нам је! – често је коментарисано. „Нашима“ је послата јасна порука, „њихови“ су упозорени – и ако се на терену посустане, на трибинама неће. „Север“ је неуморно водио навијање неисцрпном снагом и жељом, чак и када је епилог меча био сасвим јасан.

Малтене на самом почетку првог полувремена – ГОЛ! Цела „Маракана“ је експлодирала, навијачи у трансу, вера у победу расте, урла се још гласније и срчаније, не зна се ко кога грли, а није ни битно, јер се оваква радост дели са свима. – Па ми ћемо победити, еј! Сад ћемо да их напунимо! – еуфорично су узвикивале пресрећне присталице Црвене звезде. Делић секунде између тренутка када се мрежа Француза затресла други пут и тренутка када је судијска заставица подигнута био је довољан да изазове још један талас еуфорије на трибинама, а онда и таласа разочарења који је само на тренутак преплавио све присутне, хватање за главе, „не могу да верујем да је офсајд!“, а онда је настављено навијање, још јаче, јер морао је пасти још један гол.
Нажалост, лопта је завршила у погрешној мрежи. Међутим, „делије“ као да то нису ни приметиле, јер је громогласна песма одјекивала и није стала готово ни на полувремену – било је још времена и још се веровало у победу.

Постепен пад у игри изазвао је и пад у навијању. Страх је замењивао оптимизам, вође су неколико пута прекидале навијање да опомену „север“ – не сме да се забушава, мора да се издржи до краја! Петнаест минута пре краја меча, када је француски тим повео и преокренуо резултат – на стадиону мук. Туга и неверица на лицима навијача Црвене звезде, руке преко лица, псовке, сузе у очима. Погнуте главе, неспособност да се поверује да је победа измакла тако лако. Једни друге теше, грле, „Биће боље у реваншу!“, „Није све готово!“… Још једном, за крај, громогласно, црвено-белим фудбалерима је стављено до знања да је њихова „публика најлуђа на свету“ и да нико нема то што има Звезда. Да је играла вера „делија“, сасвим сигурно би извојевала победу, али није. Срце је остављено на терену, душа и грло на трибинама. Остаје нада да ће се грешке исправити до реванша и да се следећи пут аутокомандом неће сливати река суза него орити песма, песма која не умире…

Повезане вести

41 comments

Leave a Comment