Фудбалери Црвене звезде на данашњи дан пласирали су се у финале Купа УЕФА. Црвено-бели су 25. априла 1979. године у реваншу полуфинала против Херте у западном Берлину поражени са 1:2, али је гол Милоша Шестића у 73. минуту одвео екипу до првог европског финала (изузимајући освајање Дунавског односно Средњоевропског купа 1958. и 1968. године), јер је у првој утакмици у Београду две недеље раније Звезда славила са 1:0.
Утакмица је одиграна по кишном времену у Берлину, а Звезда је имала велику подршку на Олимпијском стадиону, јер је у овом немачком граду у то време живело 29.600 наших људи. Играчи се нису ни прописно загрејали по прохладном времену, а Херта је већ у другом минуту повела голом Ериха Бера, који је упутио врло прецизан и снажан ударац са дистанце. Звездина предност из београдског сусрета већ тада је анулирана, али ратнички менталитет чете Бранка Станковића, која је те сезоне избацила гомилу квалитетних клубова са Запада, није доводио у питање да ће играчи оставити срце на терену само да се докопају толико жељеног финала.
Међутим, домаћи састав је у 18. минуту дуплирао предност после неспоразума одбране црвено-белих, који су били несмотрени у шеснаестерцу, што је искористио Волфганг Сидка и очешао лопту главом, довољно да превари голмана Александра Стојановића по расквашеном терену.
Херта је после првих 45 минута водила са 2:0, па играчи Црвене звезде нису имали избора, морали су да крену на све или ништа, јер су били тако близу борбе за трофеј, и нису желели да им таква прилика пропадне, као много пута раније неким славнијим тимовима црвено-белих. Бранко Станковић је уместо Златка Крмпотића на терен од старта другог полувремена послао Милоша Шестића и било је јасно да је Звезда спремна за тоталну офанзиву. Средином другог полувремена Дуле Савић је сјајно проиграо Владимира Петровића Пижона, који је промашио гол из врло повољне ситуације. Гости су ипак наставили да нападају и резултат тога је злата вредан гол у 73. минуту.
Голман Стојановић је испуцао лопту далеко на половину Берлинаца, а тамо се Славољуб Муслин изборио за њу у гужви и предао је Николи Јовановићу, који је упослио брзоногог Благојевића, а један од кључних играча Звезде у европском походу је направио сјајан продор по десној страни, вешто избегао клизећи старт Јиргена Дифенбаха и центрирао на другу стативу, где је усамљен био Петровић, који је главом проиграо Шестића, а он је био на правом месту и погодио мрежу поред већ изигране одбране Херте.
До краја су пулени Бранка Станковића све издржали и направили историјски резултат пласманом у финале Купа УЕФА, што ни пре ни касније није пошло за ногом ни једној генерацији црвено-белих у овом такмичењу, које се данас игра под другим називом – Лига Европе.
Реванш полуфинала Купа УЕФА 1978/79
Херта – Црвена звезда 2:1 (2:0), први меч 0:1, Звезда у финалу!
Берлин 25. април 1979. Олимпијски стадион. Гледалаца: 75.000. Судија: Рикардо Латанци. Жути картони: Милетовић и Стојановић (Црвена звезда). Стрелци: Бер у 2. и Сидка у 18. минуту за Херту, а Шестић у 73. за Црвену звезду.
Херта: Норберт Нигбур, Холгер Брик, Јирген Дифенбах, Уве Климан, Михаел Сидат, Ханс Вајнер, Волфганг Сидка, Ерих Бер, Хенрик Агербек, Дитер Нисинг, Дитмар Кремер. Тренер: Куно Клецер.
Црвена звезда: Александар Стојановић, Никола Јовановић, Милан Јовин, Славољуб Муслин, Иван Јуришић, Драган Милетовић, Владимир Петровић, Цвијетин Благојевић, Душан Савић, Златко Крмпотић (од 46. Милош Шестић), Недељко Милосављевић. Тренер: Бранко Станковић.
Добро је познато колико је италијански судија Микелоти ојадио Црвену звезду у финалу против Борусије из Менхенгладбаха, и спречио је да освоји трофеј, а Цвијетин Благојевић, који је у овом циклусу такмичења одиграо сјајно и са два гола и пет асистенција био међу најбољим фудбалерима екипе, у последњем броју Звездине ревије изнео је занимљив детаљ са свечаности из 1979. на којој је проглашен за четвртог играча Европе до 24 године испред једног Алтобелија:
– Био сам са тренером Станковићем на тој свечаности у Италији где смо се срели са судијом Микелотијем који није успео да сакрије извесну непријатност кад нас је видео, успут се немушто извињавајући. Али, мени је у сећању више остало то што су ми Енглези нудили да потпишем за Вест Бромвич нудећи за то време фасцинантних 3.200.000 марака. Мало је важно то што се ја данас кајем зашто нисам прихватио понуду.
Остало је записано да је Црвена звезда на путу до финала елиминисала све саме тимове са Запада, што је и тада био прави подвиг имајући у виду доминацију клубова из овог дела Европе, а данас тек представља научну фантастику. Редом су пред црвено-белима падали Динамо из Берлина, Спортинг из Хихона, лондонски Арсенал, Вест Бромвич Албион и берлинска Херта, а београдска Маракана је као никада раније константно била дупке пуна у великим окршајима који се памте. У таквој атмосфери црвено-бели су били непобедиви код куће, где су у шест утакмица остварили четири победе и два ремија уз гол разлику 9:3.
https://www.youtube.com/watch?v=JTvsNkG8Gto
