Упознао сам Је једног топлог августовског дана. Било је јако давно, али га се сећам као да је било јуче. Знао сам за Њу и доста пре тог сусрета, али се никада нисмо упознали. Тога дана много сам путовао, и јако далеко од свог града. Све због Ње. Они који су Је знали пре мене причали су ми о Њој, описивали је у суперлативима. И сам сам тако нешто наслућивао. Дуго сам маштао да Је упознам, одвајао од џепарца, не бих ли могао да одем до Ње и вратим се након тог сусрета натраг са нечим што ће ме на Њу подсећати. Надао сам се да ће то бити само први састанак и да ће судбина некако уредити да они постану све чешћи.
Признаћу вам, нисам тада био много заљубљен у Њу, вероватно зато што сам био дечак и што Је никада нисам видео испред себе. Ипак, осећао сам трему, велику. И због Ње, и због великог града у који долазим по први пут. Обукао сам се најбоље што сам могао и умео. Надао сам се да ће Јој се свидети мајица са црвено-белим пругама коју сам носио. Пут је трајао дуго. Предуго. Коначно смо стигли…
Рекли су ми убрзо: „Још мало и ту смо“. Око мене – хиљаде људи. Гужва какву сам виђао само на телевизијском екрану. Куда ће сви они? И куда ће сви они обучени исто или слично као и ја?! Да ли је могуће да сви они иду баш код Ње? Ходао сам готово несвесно, покушавајући да схватим шта се око мене дешава. Угледао сам и Њен дом. Сви ови људи око мене ишли су тамо. Неки да Је, као и ја, упознају, а неки други на ко зна који састанак. Био сам љубоморан. Желео сам да овај састанак буде само наш…
Ипак, убрзо се све променило. Зауставили су нас, а потом и пустили да прођемо кроз капију Њене куће. Недуго затим сам угледао и Њу. Био сам очаран. Видео сам преко 50 000 људи који су због Ње дошли, као и ја, ко зна одакле. Само да би видели Њу! И колико је ту еуфорије (овај израз сам разумео тек касније), треме и не знам чега све било. Ови што су били са мном причали су ми нешто, објашњавали, препричавали. Нисам чуо ни реч… У мојој глави ударали су бубњеви… Касније сам и те бубњеве јасно видео. И они су били ту због Ње. И они су Је поздравили, као и преко 50 хиљада људи који су ту дошли да Јој певају, да Је славе, да живе за Њу. Све ми је било јасно. Ова љубав није, нити може бити тренутна. И још нешто, ова љубав неће бити само наша. Ово је љубав десетина и стотина хиљада људи. Само према Њој.
Под тим утиском, нисам успео много да запамтим од онога што је Она радила и како се понашала на том нашем првом сусрету (касније сам и то гледао). Све што сам упамтио била је љубав коју сам видео код свих тих људи. Једно од другог тада смо добили оно што сам поменуо на почетку – а што сам желео да понесем са собом са првог састанка – Љубав. Нервирање, радост, погнуте главе на крају, али и поред тога, нешто што тада нисам разумео, а за шта сам много касније схватио да се назива понос. Сви ми смо тог дана путовали и данас путујемо, радовали се и данас се радујемо, туговали и данас тугујемо, били поносни и увек ћемо бити – због ЊЕ. Било је довољно што Она постоји да бисмо били срећни.
Касније сам ишао све чешће на састанке са Њом. Некада је било мање, некада више оних који су били око мене. Некада смо се радовали, некада туговали, плакали и певали, али смо увек били поносни што Је познајемо. И што Је волимо. Схватио сам да живимо за Њу. Да неке од бројних радости и осећања у животу, које су за неке људе неупоредиве са било чим, не могу да се мере са радошћу након њеног гола, коша или трофеја. То је нешто посебно. Нека нова и друга димензија. И, ето, с годинама сам увек мислио да ће та љубав ослабити, можда се и угасити. Јер је са многим другим љубавима било тако. Али за њих се увек налазила замена, оне су бивале заборављене кад-тад. За Њу није било замене, нити ће. На њу помислиш кад се пробудиш и када легнеш. Схвати се то једног дана. Пре неких пет година прочитао сам и реченицу којом је један од људи који је јако дуго воле покушао да ми објасни најрадоснији догађај који му се десио са Њом, пре, сада већ, 24 године:
„Сети се најрадоснијег тренутка у животу, помножи га са безброј. Нећеш бити ни близу тог осећаја.“
И зато је Она прва и Једина. Непобедива и незаменљива. И зато Је славимо, за Њу живимо, за Њу певамо, Њој се дивимо. Из једног јединог разлога.
Волим те, Једина, волим те, Најдража. Црвена звездо, волим те.
