Бошко Кајганић, некадашњи голман Црвене звезде, рођен је 29. априла 1949. године у Оџацима. Чак десет година је провео у црвено-белом тиму, за који је од 1967. до 1977. године одиграо 55 такмичарских утакмица.
Учествовао је у освајању шампионске титуле 1977. године као стандардни чувар мреже. Дуго је чекао своју шансу да стане на Звездин гол, јер је имао јаку конкуренцију у Ратомиру Дујковићу, Огњену Петровићу и Драгомиру Рацићу.
Сезону 1969/70 провео је на позајмици у Слоги из Краљева, где је бриљирао и проглашен је за најбољег голмана Друге лиге. До сезоне 1970/71 као млад и талентован чувар мреже за Звезду је углавном бранио на ревијалним и пријатељским мечевима, а у тој сезони је забележио и пет наступа у шампионату, јер је “Оља“ Петровић био у војсци, а Рацић на позајмици у Сутјесци из Никшића. Кајганић је забележио и један првенствени меч у сезони 1971/72, да би сезону 1973/74 провео на позајмици у скопском Вардару, где је бранио на 34 утакмице.
По повратку у Звезду чувао је мрежу на шест лигашких и два сусрета у Купу победника купова у сезони 1974/75. Наредне сезоне сакупио је десет утакмица у шампионату и једну у Купу. Иако по квалитету није нимало заостајао за легендарним Огњеном Петровићем, стандардан на голу црвено-белих постао је тек по његовом одласку у француску Бастију 1976. године.
Бошко Кајганић је био један од најзаслужнијих играча Црвене звезде за повратак титуле на Маракану после три сушне године. Љубимац Звездиних навијача је сјајно бранио у сезони 1976/77. Забележио је 25 утакмица у првенству и три у Купу УЕФА. Меч каријере одиграо је 7. новембра 1976. године у победи против Партизана од 1:0, када је одбранио пенал Павлу Грубјешићу. После сјајне сезоне у којој се окитио титулом са Звездом, прешао је у турски Галатасарај и врло брзо постао најцењенији чувар мреже у шампионату Турске. На врхунцу каријере трагично је изгубио живот у аутомобилској несрећи 1977. године.
Колико је био успешан између статива говори и податак да га и данас сврставају у идеални тим Галатасараја свих времена испред једног Тафарела, иако је одиграо мали број мечева за клуб из Истанбула. Био је љубимац Звездине публике и први играч Црвене звезде који је имао свој клуб навијача, који одавно не постоји, али сећање на миљеника Звездиног севера и даље траје.
