Љубомир “Љупко“ Петровић, легендарни тренер Црвене звезде са којом је 1991. године постао шампион Европе, рођен је 15. маја 1947. године у Великој Брусници.
У чак три наврата водио је београдске црвено-беле и одвео екипу до освајања четири трофеја: Купа европских шампиона 1991. године, две шампионске титуле 1991. и 1995. и Купа 1995. године.
Први пут је сео на клупу Црвене звезде у незаборавној сезони 1990/91, када је наш најтрофејнији клуб имао мајсторе фудбала Савићевића, Панчева, Просинечког, Белодедића, Југовића, Бинића, Михајловића, а игра била атрактивна, лепршава и ефикасна. Звезда је на путу до финала најелитнијег европског клупског такмичења рушила све препреке, Грасхоперс, Глазгов Ренџерс, Динамо Дрезден, Бајерн из Минхена, а Љупко је одлучио да у финалу постави затворенију тактику, како би онемогућио фудбалере Олимпика из Марсеља да угрожавају Стојановићев гол. Звезди се таква поставка игре на крају исплатила, јер је на пенале освојила “клемпави“ пехар, а то је оно што се заувек памти. Циљ је оправдао средство, клуб је у то време био на врхунцу и осећало се да ће те сезоне направити нешто велико, а Љупко Петровић је мудро водио екипу и омогућио да црвено-бели после румунске Стеауе постану тек други источноевропски клуб који је покорио Европу, а таква ситуација је остала до данас и још дуго се неће променити.
Љупко је други пут сео на клупу Црвене звезде 1994. године, укомпоновао тим и одмах вратио титулу после паузе од две године. Звезда је само у првенству те сезоне постигла чак 99 голова предвођена сјајним нападачким тандемом који су чинили Дарко Ковачевић и Небојша Крупниковић уз једног Рамба Петковића, Звонка Милојевића, Горана Ђоровића, Митка Стојковског, Дејана Стефановића, Марка Перовића и остале био је то тим који се окитио дуплом круном 1995. године, тако да је Љупко и у другој сезони на Звездиној клупи узео два трофеја и заокружио свој учинак на четири пехара по чему је уз Славољуба Муслина најуспешнији тренер црвено-белих у последње три деценије.
Трећи пут је предводио црвено-беле на почетку сезоне 2004/05, али се кратко задржао због слабих резултата у Европи, па је после тешког пораза од Зенита из Санкт Петербурга у 1. колу Купа УЕФА за новог тренера постављен Ратко Достанић. Љупко је са Звездом пре тога у квалификацијама за Лигу шампиона избацио швајцарски Јанг Бојс, затим славио против ПСВ-а са 3:2 у првом мечу 3. кола квалификација, али је пораз од 0:5 у Ајндховену још једном оставио црвено-беле без групне фазе такмичења.
Иначе, Петровић је имао и запажену играчку каријеру. Почео је у Дарди, а за Осијек је играо пуних 12 година, од 1967. до 1979. године и за овај клуб постигао чак 149 голова. Затим је наступао у САД од 1979. до 1982. године играјући мали фудбал најпре у дресу Бафало Стелионса до 1981. године, где је на 70 мечева постигао чак 79 голова, а затим за Канзас сити Кометс од 1981. до 1982. године, када је у 25 утакмица 15 пута погађао мрежу. Кратко је играо и за Финикс Инферно (15 мечева, осам голова) током 1982. године.
Као тренер најпре је предводио омладински тим Осијека од 1982. до 1984. године, Металац из Осијека, био је помоћни тренер у Еспањолу 1984, па је предводио први тим Осијека од 1984. до 1987. године. Након тога је преузео репрезентацију Југославије до 18 година 1987. и селекцију до 21 године 1988. године, када је увео и суботички Спартак у елитни ранг такмичења. У сезони 1988/89 са новосадском Војводином стигао је до шампионске титуле, друге у клупској историји и за сада последње коју је овај клуб освојио. Кратко је водио и Рад 1990. године, када је афирмисао и младог Владимира Југовића на чијем је повратку у Звезду инсистирао по преузимању кормила.
Након тога се прославио на клупи Црвене звезде и постао једини тренер са ових простора који је био клупски шампион Европе. После тог величанственог остварења преузео је шпански Еспањол 1991. године, а касније је водио уругвајски Пењарол 1992, ПАОК из Солуна 1992/93, Олимпијакос 1993. године, да би након другог успешног боравка у Звезди после дупле круне преузео аустријски ГАК из Граца током сезоне 1995/96, коју је започео у Звезди, да би Пижон одвео црвено-беле до трофеја у Купу где је до његовог доласка Љупко прошао неколико кола, па се у многим изворима наводи да је и Љупко учествовао у освајању овог трофеја.
Други пут је преузео Војводину 1996. године и водио је до 1997, да би након тога стигао и до Ал Ахлија из Дубаија (1998/99), затим преузео екипу Шангај Шенхуа (1999/2000) из Кине, а први трофеј после Звезде освојио је у Бугарској, где је у сезони 2000/01 одвео Левски из Софије до шампионске титуле, да би се поново вратио у Кину, где је од 2002. до 2003. године био тренер Пекинга са којим 2003. осваја кинески ФА куп.
Након тога се враћа у Бугарску и са Литексом осваја Куп 2004. године, а после кратке епизоде у Звезди поново ће сести на клупу Литекса који предводи од 2005. до 2007. године. Био је стратег и у ОФК Београду 2008, а након тога је постао први Србин на клупи неког тима из Хрватске после рата, када је 2008. промовисан у тренера Кроације Сесвете. Ту се такође кратко задржао, да би и Војводину преузео трећи пут (2008/09), што је поред Звезде једини клуб који је водио у три наврата. После паузе је у сезони 2010/11 био на клупи загребачке Локомотиве, да би од 2011. до 2013. године био тренер казахстанског Тараза. Током 2015. године преузео је АПР из Руанде.
Прошле године се неочекивано нашао у центру пажње медија, јер му је пропао ангажман у Сарајеву после појаве фотомонтаже на којој је Љупко приказан са пушком у руци у друштву Жељка Ражнатовића Аркана, па је одустао од преузимања овог клуба. Љупко Петровић је иначе и магистар физичке културе и предавач на Универзитету у Новом саду.
