Срђан Калембер, легендарни кошаркаш Црвене звезде, рекордер клуба по броју освојених титула, један од пионира магичне игре под обручима у Србији и својевремено један од најбољих европских играча, рођен је 5. јуна 1928. године у Београду.
Спортом се бавио још као дечак, када је 1938. године у трци на 60 метара освојио друго место на дечјој олимпијади. И данас се сећа да је том приликом добио пољубац од принцезе Јелисавете Карађорђевић. У току Другог светског рата играо је фудбал за БАСК, а волео је и стони тенис, атлетику и кошарку.
Био је решен да настави са играњем фудбала и после рата, али га је Слободан Ћосић саветовао да се пребаци на кошарку, јер је ту била много мања конкуренција него у фудбалу. По доласку у редове црвено-белих био је 12. играч у екипи, али се брзо изборио за статус једног од најбољих својим природним талентом, па је већ 1946. године дебитовао за први тим.
Остало је историја, јер је Калембер са Звездом освојио девет титула првака и заједно са Миланом Бјегојевићем је рекордер клуба. У црвено-белом дресу одиграо је 101 такмичарску утакмицу и постигао 707 поена у периоду од 1946. до 1954. године. Шампионске титуле освајао је 1946, 1947, 1948, 1949, 1950, 1951, 1952, 1953. и 1954. године. У првих 10 година Црвене звезде био је пети по укупном броју одиграних утакмица (314) и четврти стрелац са 2373 поена рачунајући све сусрете (првенствене, пријатељске, турнире и слично).
На прве две утакмице у дресу клуба са Малог Калемегдана убацио је око 50 поена. Играо је на позицији крила, а одлике његове игре биле су сјајан шут из угла, брзина, окретност, сјајни и атрактивни продори, духовити потези, због којих је често морао на клупу. Био је члан чувене Звездине петорке коју су још чинили Небојша Поповић, Александар Гец, Ладислав Демшар и Тулио Роклицер.
Калембер је својом игром привлачио публику на Мали Калемегдан. У освајању прве шампионске титуле 1946. године био је трећи стрелац екипе у првенству са 45 поена на седам утакмица. Трофеј је одбрањен 1947. године, а Калембер је поново био трећи по ефикасности у екипи са још бољим просеком од 7,6 поена на девет сусрета у којима је остварено свих девет победа. У освајању наредне две титуле имао је нешто слабији кошгетерски учинак, а 1950. године са црвено-белима по пети пут стиже до титуле и то због боље кош разлике у односу на екипу Партизана. Са просеком од 8,1 поена био је други у тиму, одмах иза легендарног Ладислава Демшара.
Шести пехар у низу Звезда осваја 1951. године, а Калембер је био лидер екипе и најбољи стрелац са 262 поена на 22 утакмице – просек 11,9 по мечу. Те сезоне је лига проширена на 12 клубова, а направљен је и бетонски терен на Малом Калемегдану, као и трибине, ограда, капија и прилазни путеви. И наредне три године са Звездом осваја титуле и постаје рекордер клуба са девет шампионских трофеја. У походу на седму звездицу 1952. године постигао је по 18 поена у победама против Пролетера (60:34) и београдског Железничара (61:50). За освајање осме титуле 1953. године играчи су на поклон добили сат марке Докса, а Срђан је убацио девет поена у убедљивом тријумфу против Партизана (82:56).
У периоду док је са успехом наступао за Црвену звезду, званично је био уписан као један од 20 најбољих играча Европе. У то време се поред играња кошарке на Малом Калемегдану слушао и џез, приређиване су чувене “Звездине ноћи“. Мечеве мушке и женске екипе црвено-белих пратио је наш нобеловац Иво Андрић, а Калембер се забављао са Љубицом Оташевић, кошаркашицом Црвене звезде, која је као и он носила дрес са бројем 12. Љубица је касније тумачила улогу стјуардесе у филму “Љубав и мода“, пленила је својом лепотом и убрзо стигла и до Холивуда.
Калембер је за репрезентацију Југославије одиграо 47 утакмица. Наступао је на европским шампионатима у Прагу 1947. и Москви 1953. године, као и на Светском првенству у Буенос Ајресу 1950. године, када је на четири меча убацио укупно 18 поена.
Средином педесетих година отишао је у Француску, где је у више сезона био играч и тренер Нанта. Са 36 година је престао да игра, а касније је до седамдесетих водио и Клермон Феран, где је за женски тим наступала Сплићанка Наташа Бебић, са којом се оженио 1971. године. У то време су женском клупском кошарком доминирали клубови са Истока, а Клермон Феран је био први састав из Западне Европе који је стигао до финала Купа шампиона.
Срђа је касније био тренер женског и мушког тима Југопластике. Са кошаркашима је освојио и један Куп Југославије, стигао до финала Купа победника купова, да би се касније вратио у Француску и водио Нанси, Шалон, Милуз и Виши, где је завршио тренерску каријеру. У Француској је са краћим прекидима био тренер од 1958. до 1989. укупно 25 година.
Његова мајка Јулија је студирала у Паризу, а отац Јован је завршио војну академију у Шартру и касније био француски пилот, али Срђан ипак није желео да узме француско држављанство, јер би то по његовом мишљењу била издаја Србије.
Своје пензионерске дане проводи у Београду. Једини је живи члан оне чувене Звездине петорке и југословенског тима који је први пут наступио а Европском првенству 1947. године. Често истиче како је у његово време Звезда доминирала у кошарци, где комшије нису знале за победу против чаробњака са Малог Калемегдана дуги низ година, а сведоци смо да се то време данас враћа, на радост живе легенде Срђана Калембера и вишемилионске армије навијача црвено-белих.
