…ја чекам титуле твоје и сваким даном све више волим те.
Да, то су добро познати стихови навијачке песме који најбоље осликавају ситуацију у којој се годинама налазио КК Црвена звезда. Но, пре неких месец и по дана је коначно освојена једна титула, она која доноси учешће у Евролиги и која се игра са најбољим клубовима из региона.
Међутим, за многе навијаче права и једина титула је она која се освоји у оквирима наших државних граница, она коју смо последњи пут освојили давне 1998. године. Након тога је две године освајала подгоричка Будућност, предвођена на терену Дејаном Радоњићем, да би наредних 13 сезона државни првак био Партизан.
Када смо и званично дотакли дно 2011. године из године у годину, након видног опоравка нашег клуба, у јавности се провлачила прича да смо ми фаворити у финалним окршајима, да су држава и савез, наравно и судијска организација наклоњени црвено-белима, да је однос буџета и играчког кадра Звездиног наспрам ривалског тима нереалан, а онда се у финалу деси све супротно.
Судије не свирају очигледне фаулове, противник изводи много више слободних бацања, противничком тренеру се толеришу најгнусније псовке и увреде на рачун судија и записничког стола, извођење екипе са паркета, претње играча да неће играти за репрезентацију и омаловажавање колега из супротног табора.
Но, чак и тада, нисмо се дали спустити на тај ниво, тражили смо грешке у свом дворишту, радили на себи, веровали у свог тренера и играче, куповали још више сезонских улазница. Играчи су стицали искуство и учили кроз дуеле са најбољима и упркос константном притиску и прљавим играма противничког табора, успели да их поразе у полуфиналној серији регионалне лиге и коначно свалимо велики терет са својих леђа.
Чека нас ново финале са истим противником, у много тежем и напетијем амбијенту, са много лоше традиције иза нас, али то није разлог да не верујемо у ове момке још овај, последњи пут ове сезоне. Трипла круна је на дохват руке, после 15 година поста имамо тим у који верујемо, тим који може да победи све пред собом, тим који публика воли и који јој узвраћа ту љубав максимално. Имамо тим којег се комшије плаше, па посежу и за најгрубљим средствима да би га зауставили и само је питање да ли ће судије дозволити да се на очи целе нације пребијају најбољи центар Европе, репрезентативци вицешампиона света и најмлађа екипа која је изборила пролаз у ТОП16 Евролиге.
Наше се зна, серија почиње у петак и морамо бити тамо. Уједињени, и они који су ту целе сезоне и они који не желе да подржавају регионалну лигу. Сада ћемо бити заједно, грмећемо колико год буде потребно, почећемо са „Године пролазе моје“, а завршићемо са „Свуда грми около“… Јер ми смо тај тим!
