Црвена звезда је великан, бренд, институција. Њени навијачи успех траже увек и сматрају га за нормалну ствар, а неуспех ретко коме праштају. Није навијачима било страно да, посебно на фудбалским утакмицама, отерају и највеће легенде клуба због неуспеха. Скандирало се и Драгану Џајићу, Зорану Филиповићу, Михајлу Пјановићу…
Када је реч о кошарци, колико год година неуспеха да је било, сваки наредни био је окарактерисан као скандалозан, као да је пре њега све било идеално. Покушавали су многи од далеке 1998. да освоје титулу шампиона Србије и региона на клупи Црвене звезде. Нису успевали. У комшилуку се славило, у нашем дворишту анализирали узроци неуспеха и туговало. Чекао се онај који ће доћи и направити одлучујући корак…
Средином априла 2013. године, Дејан Радоњић је постао нови тренер Црвене звезде (дан потписа уговора на слици), након што је то место напустио Влада Вукоичић после пораза у Крушевцу, од тада Мега Визуре (83:76). Неколико пута, име црногорског стручњака довођено је везу са црвено-белима, али тек тада је дошао до диригентске палице. Опречних коментара било је много. Десетине хиљада стручњака коментарисало је, предвиђало, омаловажавало, касније и вређало овај избор… У клубу су били упорни и позитивно тврдоглави, сигурни у оно што раде.
Сезона 2012/2013
Дошавши пред сам крај сезоне (15.04.2013.), није имао много простора за маневар. Екипа је била селектирана, а из ње је било потребно само извући максимум.
Деби на клупи, уследио је у Ваљеву против Металца. Радоњић је на клупи Звезде, дебитовао поразом (82:77). Након дебија, дошла је и утакмица против Радничког. Промашена тројка Данила Мијатовића, значила је и велико славље црвено-белих навијача. Та победа (79:78) значила је и вероватно играње црвено белих у Евролиги следеће сезоне. Након победе против Радничког, уследило је и финале против Партизана, где се десио пораз (71:63).
Један део пута, био је завршен. Остала је још домаћа лига. Након муке у полуфиналу против Мега Визуре, дошло се до још једног очекиваног финала. Црвена звезда је и овог пута била поражена, укупним резултатом 3:1. Последња утакмица серије, била је заиста мучна за гледање. Играчи Звезде нису могли да купе кош, рука се стегла, а на крају утакмице, многи навијачи су по изласку из хале разним именима називали играче, и Звездиног новог тренера.
Још једна сезона била је готова за клуб, сезона у којој је узет само Куп Радивоја Кораћа.
Састав који је завршио сезону: Дејан Ђокић, Бојан Суботић, Игор Ракочевић (к), Лука Митровић, Бранко Лазић, Марко Симоновић, Милан Миловановић, Борис Савовић, Рашко Катић, Вук Радивојевић, Демаркус Нелсон, Мајк Скот. Тренер: Дејан Радоњић
Током сезоне, чланови екипе били су и Морис Алмонд, Елтон Браун, као и Предраг Самарџиски.
Лето 2013.
Дејан Радоњић је после краја сезоне, добио прилику да сам селектира екипу. Лепа вест је дочекала и клуб током лета. Због немогућности да Игокеа испуни услове које је поставила Евролига, уместо клуба из Лакташа, у најеминентније европско кошаркашко такмичење упала је екипа Црвене звезде.
Нова појачања у виду Блејка Шилба, Јаке Блажича, Чарлса Џенкинса, Бобана Марјановића, Ивана Раденовића, пробудили су наду навијача. Екипа је оформљена на време, Демаркус Нелсон је први странац који је наставио сарадњу са клубом и након комплетне прве сезоне у клубу. Изгледало је да је црногорски стратег сложио коцкице, онако како је желео. На припремама по Бугарској, Француској, ређане су победе… Нова сезона је могла да почне.
Сезона 2013/2014
Јадранска лига
Црвена звезда је годинама уназад имала проблем са отварањима сезоне, поготово са Широким. Жреб је одлучио да управо ту црвено-бели почну своје крстарење Јадраном. Све је било спремно, за нов почетак. Нажалост, десио се пораз (80:79). Један пораз, на почетку сезоне, и сумње су могле да почну. Раније него што је било ко очекивао. Након тог пораза, Звезда је дошла до даха и везала је четири победе (Игокеа, Раднички, Олимпија, Солнок). Дошло се и до још једног традиционално неугодног гостовања у Морачи. Црвена звезда је изгубила још једну утакмицу (62:60). Након тог пораза, везано је пет победа (Цедевита, Партизан, Мега Визура, Крка, Задар). На средини путовања, дошло се до Скопља и почетак нечега што је можда била и преломница сезоне – Блејк Шилб. Шилб је средином јануара напустио редове Црвене звезде. То се ипак није осетило у екипи кроз регуларни део лиге. Црвена звезда је на крају била прва, са четири пораза током сезоне. Ниједан пораз се није десио на домаћем терену.
Дошло се до прекретнице сезоне и борбе за Евролигашку карту. Противник је била Цибона, а бојиште београдска Комбанк Арена. Навијачи Звезде и данас не желе да се присете тог сусрета (70:75). Изгубљене лопте, промашене тројке, Блесингејм и Шарић, као да су уступили своје место Стоктону и Мелоуну из најбољих дана. Црвена звезда је остала без Евролиге, Цибона је касније у финалу савладала и Цедевиту.
Евролига
Дебитанска сезона у Евролиги за Звезду била је нова за све. Клуб, тренера, навијаче, играче… Група је била изузетно изједначена. Панатинаикос, Макаби, Локомотива Кубањ, Лаборал Кућа, Лијетувос Ритас и Црвена звезда. На крају Звезда је имала скор 4-6 (дупле победе над Лијетувос Ритасом и Лаборал Кућом), и једина таква екипа која није са тим скором те сезоне прошла у ТОП16 фазу.
Клизање Нелсона на полагању против Макабија у Пиониру, после великог повратка и шутерског лудила. Продужетак против Панатинаикоса на домаћем терену. Тројка Блејка Шилба није на крају окренула моментум утакмице на Звездину воденицу. Скор је лако могао можда бити чак и изједначен или позитиван. На крају, можда и не тако лоша дебитантска сезона.
Еврокуп
Након испадања из Евролиге, Звезда је наставила свој европски пут у Еврокупу. У ТОП32 фази, нашла се у групи са Билбао Баскетом, Паниониосом и Нижњем из Новогорода. Скором 4-2, изабраници Дејана Радоњића, нашли су се у ЛАСТ16 фази, а противник је био Лијетувос Ритас. Противник је савладан укупним резултатом 188:184. Након тога, дошло се до нечега сјајног за клуб – 1/4 финале Еврокупа, а противник је био Будивељник. Прва утакмица, играла се у Литванији, иако је противник из Украјине. Будивељник је прву утакмицу добио резлтатом 82:79. На ред је дошао реванш. Рекорд Арене (24 232 особе) је оборен, а противник савладан (79:70) захваљујући Чарлсу Џенкинсу. Звезда је дошла до полуфинала, где је можда и нико није очекивао. Нови противник је био Уникс. Први меч се играо у Београду. Након победе у тој утакмици (63:52), изгледало је као да је финале близу. Нажалост у хладној Русији, грчки репрезентативац Никос Зизис, распршио је снове Звездиној армији навијача (84:67).
Куп Радивоја Кораћа
Борба за Жућкову левицу, те сезоне се одвијала у Београду у Палати Пионир. Црвена звезда је до трофеја дошла преко Борца из Чачка, Радничког и Мега Визуре. Мега Визура је у финалу имала напад за победу, али је Никола Јокић остао кратак на полагању (81:80). Седми пут у историји, Звезда је освојила домаћи кући. Пионир испуњен Звездиним навијачима, у ритму популарног Ужичког кола, почео је да слави.
Суперлига
Након неуспеха у Јадранској лиги, Звезда се окренула домаћем првенству. Дерби је дошао одмах након Цибоне. Звезда је у том дербију славила, али обе екипе су биле емотивно испражњене, након испадања у полуфиналу. До краја првентсва, Звезда је почела да пада у форми, везала је 3 пораза. Партизан је до краја регуларног дела, осигурао прво место и предност домаћег терена у финалу.
Током полуфинала, Звезда је овог пута за разлику од претходне сезоне, много лакше дошла до финала, резултатом 2-0. На ред је дошло ново финале, и трофеј који би можда залечио многе ране навијача. Звезда је повела са 1-0 у серији, али је све остало на томе. Након тога, Богдан Богдановић и Жофри Ловерњ, донели су још једну титулу црно-белима. У четвртој утакмици, Звезда је дошла и до продужетка, али више од тога није могла.
Резиме
Читавим током сезоне, дешавали су се успони и падови. Отказ Блејка Шилба почетком 2014. године, није изгледа толико пореметио екипу. У овој сезони, Звезда је добила једног младог играча, Луку Митровића, којем је повреда вероватно упропастила ту сезону. Као његова замена дошао је Тадија Драгићевић.
После неких неизвесних пораза, после губитка трофеја, незадовољство навијача је било приметно. Многи су желели управо главу тренера. Говорено је да не може да психолошки спреми екипу, да није способан да води Звезду. Све то из уста Звездиних навијача. Кроз практично читаву сезону. Утакмица против Паниониоса је вероватно и једина лепа ствар која се десила Дејану Радоњићу те сезоне. Овације Делија које је добио.
Многи су сметнули са ума да је ту било доста добрих утакмица, да је Лука Митровић добио своју шансу, да је Чарлс Џенкинс продужио уговор, да је неколико јуниора из генерације 1995. добило своју шансу – Никола Ребић, Марко Тејић, Душан Ристић.
На крају се све свело на Цибону и финалну серију са Партизаном. Током сезоне, на неким утакмицама са трибина јасно се чуло и незадовољство навијача.
Звездин дрес у тој сезони носили су Никола Ребић, Лука Митровић, Бранко Лазић, Јака Блажич, Марко Симоновић (к), Бобан Марјановић, Иван Раденовић, Рашко Катић, Демаркус Нелсон, Чарлс Џенкинс, Олександр Липовиј, Тадија Драгићевић, те Душан Ристић, Марко Тејић, Војислав Стојановић, Стефан Лазаревић.
Лето 2014.
Бес навијача је јачао током лета. Имена „нових“ тренера Црвене звезда вртела су се као у луна парку: Лука Павићевић, Саша Обрадовић, Душко Ивановић… Навијачи су читавим током лета понављали исту причу – Дејан Радоњић није способан да води Црвену звезду. На крају, он је ипак добио, може се рећи другу шансу. Многи су већ видели да га је управа, клуб отписала, као и сами навијачи. То није било тако.
Као и прошлог лета, Црвена звезда је на мала врата ушла у Евролигу, због немогућности Цибоне да испуни финансијске услове.
Још једно лето селектовања, било је пред њим. Као појачања дошли су Маркус Вилијамс, Мајк Цирбес, Немања Дангубић, Никола Калинић, Стефан Јовић.
Због учешћа у репрезентативним акцијама, екипа се скупила касно. Током припрема, играни су јаки турнири, поготово треба издвојити турнир у Турској. Црвена звезда је губила припремне утакмице. То као да је још више провоцирало навијаче. Радоњић је наставио да ради свој посао, и спрема екипу за нову сезону, која је полако куцала на врата.
Сезона 2014/2015
Јадранска лига
Сезона за памћење је иза црвено-белих. Многи рекорди лиге су оборени. Прстен је по први пут у историји клуба, на рукама Звездиних играча. У полуфиналу и финалу, са по 3:1 савладани су Партизан и Цедевита.
Читавим током првенства, Звезда је изгледала доминантно. Десила су се само два пада против Крке и против Партизана. Још једном, Звезда нема пораз на домаћем терену. Црвена звезда је иначе последњи пут као домаћин у регуларном делу сезоне, као домаћин изгубила од Игокее, од тада Звезда је везала 37 победа.
Током сезоне многи играчи су варирали са формом, али је константа била само једна – победа. Морача је пала после дуго времена. Партизан је савладан у једној серији. Рекорд од 20 везаних победа је био изједначен.
Као што је и на почетку речено, сезона за памћење у Јадранској лиги је иза Црвене звезде. Дејан Радоњић је тако освојио свој трећи трофеј као тренер Црвене звезде. Можда и најбитнији. После толико оспоравања, и критика да није способан да психолошки спреми екипу, показао је да није тако. Након 1:1 у полуфиналној серији, многи навијачи су дигли руке, али не он и не играчи.
Евролига
Други покушај, био је далеко успешнији. Дошло се до ТОП16 фазе. Током првог дела Евролиге, где је звезда била у групи са: Олимпијакосом, Галатасарајом, Валенсијом, Нептунасом и Лаборал Кућом виђене су сјајне утакмице. Као на домаћем терену (Галатасарај, Лаборал Кућа), тако и на гостовањима (Валенсија, Лаборал Кућа). Маркус Вилијамс и Бобан Марјановић давали су темпо Звездиној игри у првој фази, која је завршена скором 6-4. Марјановић се кроз евролигашку сезону наметнуо не само као МВП екипе, него као и МВП читавог такмичења.
Звезда је дошла до ТОП16 фазе. Реал Мадрид, Барселона, Панатинаикос, Макаби, Алба, Галатасарај, Жалгирис. Звезда је била међу кошаркашким кремом. Нажалост у овој фази, екипи као да је фалило искуства у појединим моментима. Звезда је овај део такмичења завршила са скором 4:10, али и са неколико скалпова, против Макабија и Панатинаикоса. Тим утакмицама треба придодати и једну веома неизвесну завршницу против Барселоне у Београду.
Куп Радивоја Кораћа
Трећи пут заредом, Жућкова левица је завршила у рукама Звездиних играча. Ово је први пехар који је подигао нови капитен Црвене звезде, Лука Митровић. Екипа је до трофеја дошла победама, над Константином, Партизаном и поново Мега Визуром у финалу, овог пута мало лакше (80:74), него у сезони 2013/2014.
Суперлига
У домаћем првенству, Звезда је стартовала декласирање Меге у Пиониру. У наредних 12 утакмица, сем можда меча против истог ривала, у Сремској Митровици, наш тим је играо са пола снаге и везао 13 победа. У последњем колу, за домаћи терен у плеј-офу, изгубљен је дерби, чини се, без последица по екипу, али и скор на табели. Полуфинале је донело још један двомеч против Меге, уз нову неизвесну завршницу и седму победу против овог ривала у сезони. У финалу – реприза финала из претходних сезона и полуфинала АБА лиге. Звезда је почистила ривала, уз прилично неизвестан други и трећи меч, за прву титулу након 17 година!
Резиме
Током сезоне, притисак на Дејана Радоњића је растао све више. Пораза у Јадранској лиги није било, па је изгледа тражена и длака у јајету, односно порази у ТОП16 фази, који по мишљењу црвено-белих навијача нису смели да се десе – Галатасарај и Жалгирис у Београду.
Након сваког пораза, дочекиван је на нож од стране многих. Ипак, победама, он је мало по мало куповао поверење навијача. Слика о њему је напокон почела да се мења. Небројано пута је стао испред своје екипе у заштиту. Изјаве које је давао, биле су доста емотивне. Поготово након победе против Макабија у полупразној Арени. Актуелног првака Европе у кошарци, у Београду је дочекало 9 000-10 000 људи. То као да је засметало тренеру па и самим играчима. Та утакмица је можда била и иницијална каписла за њих саме. На најгори могући начин су осетили колико Звездаши понекад могу да буду „захвални“.
Током ове сезоне, напредак су остварили Лука Митровић, Бобан Марјановић, Никола Калинић, Чарлс Џенкинс. Нико на то није обраћао пажњу. Тражила се искључиво длака у јајету тренеру који је сваког тренутка размишљао само о једном победи и трофејима.
Лука Митровић је током првог дела сезоне показао да је репрезентативни калибар. О Бобану Марјановићу, сувишне су речи. Атлетски напредак у његовој игри је заиста очигледан. Неретке су биле ситуације где играч од 222 цм први истрчава контру. Никола Калинић је неко ко је читаву сезону био константан, и зрачио је великим самопоуздањем на терену. Погађао је велике шутеве када је то било потребно екипи. Чарлс Џенкинс је био у паду форме, али само на нападачком крају терена. Многи нису видели његов дефанзивни напредак читавим током сезоне. Одбрана на лопти, боље латералне кретње, пробијање блокова, трчање око истих… Напад је требало да дође кад тад, дошао је у завшници сезоне, онда када је био најпотребнији. Током читаве сезоне, небројано пута је добијао подршку како навијача, тако и својих саиграча и тренера.
Путовање Дејана Радоњића у Црвеној звезди још увек траје. Две и по сезоне су иза њега. Време иза којег је преживео доста тога. Смене, терања, оспоравања, не баш лепе спорадичне овације са трибина… На крају, може се рећи да је заслужено многима својим радом показао све. Многи који су га оспоравали, и били доста гласни, данас када пролазе поред њега, поклањају му осмех. Многи који су га оспоравали, данас га величају.
Можда је повлачио погрешне потезе, вероватно је и грешио. Уосталом ко ради, тај и греши. На крају он је свој труд наплатио, а навијачи Црвене звезде су могли неколико пута ове сезоне да виде његов карактеристичан осмех на лицу. Требало је можда мало дуже него што се очекивало, али Звезда је под вођством Дејана Радоњића на месту где њени навијачи желе да је виде – НА ВРХУ.
Колико људи је желело прошле године у ово време смену Радоњића, а колико данас? Бити тренер Црвене звезде, није лака ствар, то је и он доказао.
Дејан Радоњић је успео у много чему.
Први је тренер у историји клуба који је освојио три трофеја у једној сезони.
Клубу је донео титулу шампиона Србије након 17 година.
Освојио је за две и по сезоне четири трофеја са Црвеном звездом.
Први је одвео неки српски клуб у ТОП16 фазу Евролиге са позитивним скором.
Први пут је одвео Црвену звезду у најбољих 16 тимова Европе.
Узео је скалп тада актуелном шампиону Европе Макабију, а потом и великом Панатинаикосу.
Дошао је до четвртог места у историји клуба по броју победа (122).
Водио је клуб на 169 утакмица.
Оборио је рекорд АБА лиге по броју везаних победа.
Остварио је старт од 13 везаних победа у домаћем шампионату.
Водио је тим до 61 победе у чак 80 утакмица у четири такмичења.
Стигао је са Звездом до полуфинала Еврокупа.
Први је савладао Партизан Душка Вујошевића у серији до три победе.
Савладао је Партизан у два полуфинала и једном финалу у истој сезони, резултатом 7:1 у победама.
Постао је љубимац дела навијача Црвене звезде, који су га, мало и из ината, непрестано бранили од критичара (и критизера) и истрајали у томе.
Водио је, можда и први пут, екипу која је била у апсолутно истом саставу у првом и последњем мечу сезоне.
Оно што се не може изразити „ставкама“ и бројкама још је значајније и теже. Притисак који је овај човек носио на својим леђима вероватно није нико пре њега. Императиви, чекања грешке, тражења ситница којим би се девалвирало оно што ради били су актуелни практично од његовог доласка. И када се побеђивало, много тога „није ваљало“. Све што је имао да каже јесте да се сачека крај сезоне.
Господским понашањем показао је многима како треба да се понаша тренер једног великог клуба и спортски тренер уопште. Без ружне речи, претеране реакције, уз много емоција, показао је лојалност према клубу и захвалност навијачима и онима који су веровали у њега. Доказао је и да се рад, посвећеност и упорност исплате, као и да мржња и негативност можда треба да сачекаjу „свођење рачуна“. На крају, на Малом Калемегдану доживео је врхунац, којим је можда могао да заврши своју причу у Звезди. „Радоњић Дејан“, „Дејо, мајсторе, па ти си Бог“, скандирање, песме, овације, уз запаљену бакљу на балкону, били су врхунац његовог тешког пута. Одлучио је изгледа да не стане ту. Биће он још са нама.
За још неко време заједничких радости, за #Radonjizam, који је раширио као прави феномен у својој сфери.
Господине Дејане Радоњићу, у име свих навијача Звезде – хвала на свему. У име оних који су на ружан и непримерен начин критиковали, гунђали, вређали – извините.
Па да се видимо на отварању још једне сезоне за неколико месеци. И да идемо заједно у још једну успешну авантуру.
Звезда, њени навијачи и господин Дејан Радоњић.
Аутори:
Стефан Н.
Александар К.
