I kada dođe tuga…

Preda mnom, očigledno, još jedna besana noć, nalik onoj od pre tačno nedelju dana. Isti scenario: piši, briši, nikad dovoljno reči, a uvek previše. Kako legnem, pred očima prvo slike nasmejanih i optimističnih lica koja veruju, a odmah zatim slike ljudi u plavim dresovima koji nemoćno stoje, pa trče, pa šire ruke, pa ponovo trče, a u mislima se predali. Predali se oni koju su prećutno, aplauzom posle utakmice sa Javorom, obećali da će biti junaci i da će krenuti u boj.

Pitaju me mnogi, šta sam ja mislila. Da li sam mislila da ćemo proći? Da me je neko od tih mnogih pitao za objektivno mišljenje, kao nepristrasnog posmatrača, rekla bih mu da se plašim da će nas francuske gazele pretrčati, ali da ne eliminišem svaku šansu Crvene zvezde… U fudbalu je sve moguće. To bih rekla da sam nešto mislila. Ali, nisam ja ništa mislila.

Samo sam verovala. Zato što se sa Crvenom zvezdom ne misli – sa Crvenom zvezdom se oseća. Kada se opredeliš za crveno-bele boje, onda se opredeliš za ljubav. Zvezda je čista emocija. Emocija koju je zajednički stvorilo toliko ljudi, koji je vole od rođenja svog, svakog dana, svakog trena. Ne postoji „malo voleti“ ili „mnogo voleti“ Zvezdu. Ovo „voleti“ je ultimativno, bezgranično, univerzalno, neoborivo, jedinstveno. Za toliko ljudi, Zvezda je ekvivalent pojmu ljubav. Zapanjujuće je, možda i paradoksalno, to što ta ljubav raste iz dana u dan, obrnuto srazmerno rezultatima koje Zvezda ostvaruje. To je ta nedokučiva strana Crvene zvezde, zbog koje joj svi zavide – kako to da je njena armija svakog dana sve jača i brojnija? Možda ipak u nama leži spas, u ljubavi i veri. Ako i ne bude napretka, odmah, mi ćemo biti tu. Posle poraza, posle pobede. Kada slavimo, i kada dođe tuga.

Bilo je života posle Spartaka, biće života posle Rena. Večeras nećemo spavati, sutra ćemo još diskutovati o svemu, prekosutra će nam proći kroz glavu s vremena na vreme to kako smo ispustili šansu, a već u nedelju ćemo se okrenuti novim pobedama… Poraz ćemo zaboraviti.

Ono što nikada nećemo zaboraviti je koji autobus ide preko Autokomande, kako ide Zvezdina himna, gde smo ostavili Zvezdin šal i kome treba da javimo da nam kupi kartu na vreme… Nikada nećemo zaboraviti da volimo, ko god da je u dresu, kakav god da je rezultat, šta god da nam kažu. Šampion ostaje šampion, samo mu nekad treba vremena da se toga seti.

Profile photo of Стефана
Планирана 1991. на западној трибини у Барију, рођена 1992. у Београду. Успешно спојила мамину љубав према писању са татином љубављу према спорту и украсила је неизрецивом љубављу према Црвеној звезди. На путу да постане квалитетан спортски новинар. А на том путу - није прошао без имена твог ни дан ни година, ЗВЕЗДО ЦРВЕНА. Љубав за сва времена.

4 КОМЕНТАРИ

Одговори

Question   Razz  Sad   Evil  Exclaim  Smile  Redface  Biggrin  Surprised  Eek   Confused   Cool  LOL   Mad   Twisted  Rolleyes   Wink  Idea  Arrow  Neutral  Cry   Mr. Green  Facepalm