Некадашњи дефанзивац и нападач Фудбалског клуба Црвена звезда, Здравко Боровница, чувен по пет голова које је постигао против Слободе из Тузле у једној шампионској сезони, рођен је 17. августа 1954. године у Накову.
Каријеру је почео у млађим категоријама Полета из Накова, а затим је у сезони 1975/76 у дресу зрењанинског Пролетера на 14 мечева постигао осам голова, па је 1976. године прешао у редове београдских црвено-белих.
За Звезду је од 1976. до 1982. године одиграо 161 такмичарску утакмицу и постигао 24 гола. Учествовао је у освајању три шампионске титуле 1977, 1980. и 1981. године и једног националног купа 1982. године.
У почетку је ретко добијао прилику и углавном је улазио са клупе за резерве. У Купу УЕФА 1976/77 два пута је ушао у игру на мечевима 2. кола против бечке Аустрије (1:2 и 1:0), док је у освајању титуле првака Југославије сакупио 10 утакмица. Пошто је конкуренција у екипи била изузетно велика, а у то време се у тим вратио и легендарни Драган Џајић из Бастије, Боровница је 1977. године послат на позајмицу у аустралијски Футскреј џаст из Мелбурна. Вратио се у другом делу сезоне 1977/78, али је уписао само два лигашка меча у тиму Црвене звезде.
Тренер Бранко Станковић га је прекомандовао у одбрамбену линију тима, где су до изражаја дошле Здравкова висина, скочност, хладнокрвност, одлична игра главом, борбеност и рационалност. Усталио се у тиму у легендарној сезони 1978/79, када је Звезда стигла до финала Купа УЕФА. У овом такмичењу одиграо је седам сусрета и постигао два гола, оба у реваншу првог кола против Динама из Берлина у Београду, када је у тријумфу од 4:1 допринео проласку клуба у наредну рунду. У шампионату Југославије на 26 утакмица три пута се уписао у стрелце. Постигао је победоносни гол против Жељезничара (1:0) у Сарајеву, а матирао је и чуваре мреже Партизана (3:0) и ОФК Београда (4:2) у последња два кола.
У освајању титуле шампиона 1979/80 забележио је 24 лигашка наступа, а био је на терену и на сусретима против Галатасараја (0:0 и 3:1) у првом колу Купа УЕФА. Одласком Звездиног голгетера Дулета Савића у војску, Бранко Станковић је Боровницу померио на место центарфора, што се показало као јако добар потез, јер је Звездин корпулентни бркајлија био најбољи стрелац екипе у шампионату и купу 1980/81. Црвено-бели су одбранили титулу, а Здравко Боровница је на 29 лигашких сусрета постигао 12 голова. На мечу 8. кола у убедљивом тријумфу против тузланске Слободе од 9:1 у Београду постигао је чак пет голова, што ни много звучнијим именима у дресу најтрофејнијег српског клуба није пошло за ногом. У Купу Југославије је на два меча три пута био стрелац, а одиграо је и четири утакмице против Викинга и Базела у Купу европских шампиона, али није био у саставу у дуелима са Интером у четвртфиналу, где је Звезда и заустављена.
Наредне сезоне клуб из Љутице Богдана је поново стигао до четвртфинала најелитнијег европског клупског такмичења, али је овога пута Андерлехт у два меча био успешнији од црвено-белих. Боровница је одиграо свих шест утакмица и постигао гол против Хибернијанса са Малте (2:1). У првенству Југославије 1981/82 забележио је 32 наступа и постигао три поготка. Само је Бошко Ђуровски био стандарднији од њега, јер је одиграо све 34 утакмице. Здравко је био стрелац у победама против Хајдука из Сплита (2:1), Осијека (2:1) и Загреба (3:0). У освајању Купа одиграо је свих шест сусрета.
Каријеру је наставио у француској Бастији, за коју је у сезони 1982/83 на 38 лигашких мечева постигао два гола. Након тога је често мењао клубове, па је у сезони 1983/84 носио дрес љубљанске Олимпије, а период од 1984. до 1986. је провео у Динаму из Винковаца. За Сутјеску из Никшића је играо у сезони 1987/88, а за турску Адану у сезони 1988/89, када је и окачио копачке о клин. Касније је често наступао за ветеранску секцију црвено-белих, где су љубитељи фудбала могли да га виде и претходних година.
https://www.youtube.com/watch?v=qD9ksZaX_FI
https://www.youtube.com/watch?v=7nUWwAFEPL4
