На данашњи дан пре 39 година у Београду је рођен Дејан Станковић, Звездино дете, најмлађи капитен у историји Црвене звезде, рекордер по броју наступа за национални тим, учесник три Светска првенства, први капитен Србије, освајач Лиге шампиона и Светског клупског првенства са Интером, Купа купова са Лацијом, најтрофејнији српски фудбалер у историји…
Велики човек великог срца. Деки потиче из спортске породице. Отац Борислав је био фудбалер ОФК Београда, а мајка Драгица је играла за ЖФК Слогу из Земуна. Станковић је почео да тренира са седам година у Телеоптику, где га је запазио тренер кадета Црвене звезде Бранко Радовић, и препоручио га Томи Милићевићу. Дејан са 14 година прелази у Црвену звезду, где је прошао све млађе категорије.
За први тим је одиграо 114 такмичарских утакмица, постигао 38 голова и учествовао у освајању једне шампионске титуле 1995. године и три национална купа 1995, 1996. и 1997. године.
За црвено-беле је дебитовао 11. фебруара 1995. са свега 16 година, шест месеци и 19 дана у мечу против ОФК Београда (2:1). Био је други најмлађи дебитант у историји клуба, иза Милка Ђуровског (16 година, један месец и 21 дан), који је до данас остао рекордер, а Станковића су последњих година на овој листи престигли Лука Јовић (16 година, пет месеци и пет дана) и Филип Јанковић (16 година, шест месеци и 18 дана).
У пролеће 1995. године, као убедљиво најмлађи играч у тиму одиграо је седам првенствених и један Куп меч и на тај начин допринео освајању дупле круне. Наредне сезоне се први пут уписао у стрелце на мечу против подгоричке Будућности (5:1) у 2. колу шампионата и постао најмлађи стрелац у историји клуба са 16 година, 11 месеци и 24 дана. Тек 2014. га је претекао Лука Јовић (16 година, пет месеци, пет дана), на мечу против Војводине (3:3). У сезони 1995/96 Станковић је одиграо 24 лигашка сусрета и постигао четири поготка, док је у освајању Купа на осам мечева једном био стрелац и то против Партизана у реваншу финала, када је у 79. минуту ставио тачку на тријумф од 3:1. Улазио је са клупе на првим мечевима Звезде после санкција у Купу УЕФА против швајцарског Ксамакса (0:1, 0:0).
У сезони 1996/97 заблистао је у Купу победника купова против Кајзерслаутерна, када је у реваншу 1. кола у Београду најпре анулирао предност немачке екипе из првог меча ефектним и прецизним ударцем ван шеснаестерца у 54. минуту, а затим је у 96. минуту првог продужетка повисио на 2:0 још једним сјајним голом. Црвено-бели су у великом стилу елиминисали Немце са 4:0, а нова звезда српског фудбала је рођена те вечери у великој победи Црвене звезде, једној од највећих у Eвропи за клуб у последњих 20 година. Одиграо је пет утакмица у овом такмичењу. Пропустио је само меч против Барселоне (1:1) у Београду, која је захваљујући победи у првом мечу од 3:1 прошла у наредну рунду и касније освојила трофеј. Дејан је са 10 погодака у 26 мечева у шампионату био трећи стрелац екипе. Три гола је постигао против Будућности (4:1), а једном се уписао и у 107. вечитом дербију (1:2). У освајању трећег узастопног Купа одиграо је три меча.
Сјајне игре пружио је у сезони 1997/98, када је у првенству на 28 утакмица постигао 15 голова и био голгетер екипе. На терену је био прави вођа тима, иако је имао тек 19 година. Постигао је доста ефектних голова својим снажним и прецизним шутем. По два пута се уписао против Војводине у убедљивим победама од 5:0 и 7:1. Хет-трик је забележио против Пролетера (5:0), а у 109. вечитом дербију против Партизана закуцао је лопту под пречку у 82. минуту за тријумф од 2:1. У егзибицији црвено-белих у 110. вечитом дербију (4:0) два пута је матирао репрезентативног голмана Ивицу Краља, који је још и имао среће, јер је Звезди неколико голова поништено због офсајда. Да је било правде опростио би се од Звезде титулом, али је трофеј завршио у витринама Обилића на Врачару. Свима је познато на који начин су они дошли до те титуле, а прави шампиони су у ствари били Дејан Станковић, Перица Огњеновић, Зоран Јовичић, Саша Марковић, Јован Гојковић, Братислав Живковић, Зоран Његуш, Горан Буњевчевић, Миодраг Пантелић, Александар Кристић, Драгослав Јеврић, Далибор Шкорић, Дејан Илић, Срђан Пецељ, Никослав Бјеговић, Драган Мићић, Винко Мариновић, Горан Бошковић, Миленко Аћимовић, Дарко Крстески, Блаже Георгиоски, Иван Дудић, Горан Друлић и тренер Миша Косановић. Деки је три гола постигао у Купу, а два у Купу купова против Хелсинкија (3:0) и један против белгијског Екерена (2:3), који је зауставио Звезду у 1. колу. Станковић је са 21 голом у свим такмичењима био најбољи стрелац Звезде, која је те сезоне играла убедљиво најлепши и најефикаснији фудбал у Југославији.
Дејан је лета 1998. године као један од најталентованијих играча на Старом континенту са непуних 20 година прешао је у римски Лацио за суму од 24 милиона немачких марака. Одлично се снашао у првој сезони, када је на 41 утакмици у свим такмичењима постигао девет голова. Наставио је да терорише Партизан и у дресу небескоплавих, када је у Купу купова постигао гол у Хумској и испровоцирао “Гробаре“ ставивши руку на ухо у стилу “Да вас чујем сад“. У Лацију је 1998/99 освојио Куп купова, Суперкуп Италије, а у наредној сезони и Суперкуп Европе. Са Синишом Михајловићем крчио је пут ка успесима римског клуба, па су 2000. године освојили титулу првака и Куп Италије после великих улагања газде Серђа Крањотија. Узели су и италијански Суперкуп 2000. године. Дејан је оставио одличан утисак и у сезони 2001/02, када је на 36 сусрета у свим такмичењима постигао осам голова, а сезону касније шест погодака у 38 утакмица. За пет и по сезона у дресу Лација освојио је шест трофеја одигравши 205 такмичарских утакмица уз 33 поготка.
У зимском прелазном року 2004. године постао је члан Интера из Милана. У дресу неро-азура освојио је чак 17 трофеја за девет и по сезона – пет титула првака 2006, 2007, 2008, 2009. и 2010, пет Купова Италије 2004, 2005, 2006, 2010. и 2011, четири италијанска Суперкупа 2005, 2006, 2008. и 2010. године, Лигу шампиона, Суперкуп Европе и Светско првенство клубова 2010. године. Одличне партије пружио је у великој већини сезона, а најефикаснији је био 2006/07, када је на 45 мечева у свим такмичењима постигао 16 голова за Интер. Играо је и у финалу Лиге шампиона 2010. против Бајерна (2:0), када га је Жозе Мурињо послао на терен 25 минута пре краја. За Интер је укупно одиграо 321 меч уз 41 гол и окачио копачке о клин у дресу славног клуба.
Дубок траг оставио је и у репрезентацији, чији је рекордер са 103 одигране утакмице уз 15 голова. Дебитовао је 22. априла 1998. године са два поготка против Јужне Кореје (3:1) у Београду. На Светском првенству у Француској 1998. био је најмлађи играч Југославије, али га то није спречило да одигра три меча и засмета голману Немачке Андреасу Кепкеу код гола Пеђе Мијатовића у ремију (2:2). Уз Перицу Огњеновића био је једини играч из домаће лиге у националном тиму на овом такмичењу, а Југославија је заузела 10. место. У одлучујућем мечу за пласман на Европско првенство у Холандији и Белгији 2000. године постигао је гол против Хрватске у Загребу (2:2). Захватио је лопту главом (или вратом) окренут леђима од гола и преварио Дражена Ладића, који се у тој ситуацији понашао као риба на сувом. Југославија је успела да избори повољан резултат и као прва у групи се пласирала на шампионат Старог континента оставивши иза себе Републику Ирску и “коцкасте“. Популарни “Декса“ је на Еуру 2000. одиграо два меча, а национална селекција је стигла до четвртфинала, где ју је као и две године раније у Француској зауставила Холандија. На Светском првенству у Немачкој 2006. одиграо је три утакмице за Србију и Црну Гору, али је екипа завршила на разочаравајућем последњем месту на турниру забележивши сва три пораза у групи. Три утакмице на шампионату света забележио је и у Јужној Африци 2010. године, овога пута у дресу Србије, па је тако ушао у историју као фудбалер који је наступао на три Светска првенства за репрезентацију која је играла под различитим именима. Проглашан је и за најбољег фудбалера Србије у избору фудбалског савеза 2006. и 2010. године, а опроштајни меч одиграо је 13. октобра 2013. године у победи против Јапана (2:0), када је постао и рекордер националног тима са 103 одиграна меча и завршио своју успешну играчку каријеру. Од црвено-белог дреса опростио се на пријатељској утакмици против Удинезеа у јесен 2014. године.
Тренерску каријеру почео је у Удинезеу као асистент Андее Страмаћонија у сезони 2014/15, када је неколико пута и искључен због бурних реакција, а током 2015/16 био је асистент тренера у Интеру, где је оставио дубок траг као фудбалер.
Од 2016.године је помоћник новог председника УЕФА.
https://www.youtube.com/watch?v=k9qRATL39hg
https://www.youtube.com/watch?v=8UTiPcvNEbc
