На данашњи дан: Рођен Дејан Савићевић

Дејан Савићевић, легенда Црвене звезде и светског фудбала, аутентични фудбалски геније који је задивио Италијане и свет наступајући за славне Црвену звезду и Милан, рођен је 15. септембра 1966. године у Подгорици.

За београдске црвено-беле је од 1988. до 1992. и у пролећном делу 1999. године одиграо укупно 118 такмичарских утакмица и постигао 41 гол. Освојио је три шампионске титуле 1990, 1991. и 1992. године, један национални куп 1990, Куп европских шампиона 1991. и Интерконтинентални куп 1991. године, када је био и други играч Европе по избору “Франс фудбала“.

Почео је да тренира у млађим категоријама ОФК Титограда, а за Будућност је наступао од 1982. до 1988. године одигравши 131 лигашку утакмицу уз 35 постигнутих погодака. У сезони 1986/87 Будућност је под вођством Милана Живадиновића са Савићевићем у тиму заузела седмо место, а Дејо је постигао девет голова у шампионату. Заиграо је и за репрезентацију у јесен 1986. године, а наредне сезоне је на 29 првенствених утакмица постигао 10 погодака.

Као велики таленат био је на мети многих клубова лета 1988. године, а највеће интересовање показали су Црвена звезда, Хајдук из Сплита и Партизан. Савићевић је о прелазном року 1988. године својевремено за култни часопис “Темпо“ изјавио: “Тражили су ме тада Звезда, Партизан и Хајдук, а ја сам одлучио да одем на Маракану. Имао сам због тога проблема у мом тадашњем клубу, јер је Будућност хтела да ме прода Партизану, а објективно, најбоље услове је нудио сплитски Хајдук. Међутим, никад нисам мешетарио, Звезди сам дао реч и нисам желео да је погазим иако сам касније добио боље понуде Хајдука и Партизана. Нисам погрешио, волим Звезду, наш највећи клуб, и жеља ми је била да заиграм на Маракани.“

Ипак, одмах по доласку у Звезду сачекао га је позив за војску, њему и Дарку Панчеву: “Била је то својеврсна “честитка“ Партизана, частили су нас позивом у војску мислећи да тако нећемо моћи да потпишемо уговор са Звездом, јер смо у касарну морали да се јавимо 15. јуна, а прелазни рок је почињао 20. Међутим, ми смо сачекали неколико дана, потписали уговоре 19. после поноћи и одмах отишли у војску“ – присећао се Дејо дешавања из 1988. године у разговору за “Темпо“.

Велику улогу у трансферу одиграо је Милош Слијепчевић, а Савићевић је те сезоне ипак одиграо неколико мечева за Звезду у Купу шампиона. Против ирског Дандалка постигао је гол у победи од 3:0, а запажену улогу имао је у великим окршајима против Милана, када је био стрелац у мечу који је прекинут због магле, па је наредног дана одигран нови сусрет који је завршен резултатом 1:1, а Милан је славио после пенала са 4:2. Савићевић и Мркела нису били прецизни у пенал лутрији, а Милан је касније освојио титулу првака Европе, и последњи је клуб који је два пута у низу приграбио европску круну. У сезони 1989/90, Дејан је заблистао у Купу УЕФА, када је са три гола био најбољи стрелац клуба у овом такмичењу. Један гол је постигао против Жалгириса (4:1), а са два поготка је потопио немачки Келн (2:0) у Београду. Међутим, Звезда је у реваншу поражена резултатом 0:3, а многи су мислили да би црвено-бели освојили трофеј, да су прошли Келн. Ипак, Звезда је те сезоне освојила дуплу круну, а Савићевић је са 10 првенствених голова у 25 утакмица био други стрелац екипе (исти број голова постигли су и Драган Стојковић Пикси и Владан Лукић). Два гола је постигао против Будућности (5:1), а победе тиму је донео против нишког Радничког (1:0) и Рада (2:1). У освајању Купа на седам сусрета је четири пута матирао противничке голмане, три против Будућности у четвртфиналном двомечу, два у Београду (5:1) и један у Подгорици (3:0).

У незаборавном походу Звезде до титуле првака Европе у сезони 1990/91 одиграо је седам мечева уз три поготка у Купу европских шампиона. Био је стрелац против Динама из Дрездена у Београду (3:0) и у реваншу у Немачкој (2:1), а сјајан гол постигао је против Бајерна у Минхену, када је у незаборавном продору са лоптом био бржи од Јиргена Колера и донео Звезди победу од 2:1 усред Минхена у првом полуфиналном мечу. Имао је фантастичне продоре, потезе и дриблинге и у реваншу у Београду (2:2), а пехар је освојен у Барију након пенал серије против Олимпика из Марсеља. Титула у Југославији је одбрањена са осам бодова више од другопласираног Динама из Загреба уз осам Дејанових голова на 25 утакмица. Памти се и његов феноменалан гол после топовски снажног ударца под пречку у дербију против Партизана (1:1), а касније је и у пенал серији био прецизан за 5:3 за Звезду, јер је тада важило правило да се после нерешеног резултата изводе пенали, а прецизнији тим је добијао бод. Поново је донео тријумф екипи против Рада (1:0), а наредне сезоне је блистао и у Суперкупу Европе против Манчестер Јунајтеда (0:1), када је својом чаробном игром задивио Алекса Фергусона, чији је тим однео трофеј, али је Звезда потпуно надиграла енглески састав. То му је била можда и најбоља партија у црвено-белом дресу.

Ипак, Звезда је касније победом против чилеанског Коло Кола (3:0) постала шампион света. Савићевић је асистирао Југовићу код водећег гола, а затим је насео на провокацију чилеанског играча крајем првог дела игре и зарадио црвени картон. Црвено-бели су све издржали, а Дејан је због одличних партија те 1991. године проглашен за најбољег спортисту Југославије по избору листа “Спорт“ и за најбољег Звездиног спортисту у традиционалном избору Звездине ревије. Магазин “Франс фудбал“ је Златну лопту намењену најбољем фудбалеру Европе доделио свом Жан-Пјеру Папену, а Савићевић, Панчев и Лотар Матеус су поделили друго место. Да није било забране играња европских мечева у Београду, можда би Звезда и у сезони 1991/92 стигла до финала Купа шампиона, који је први пут игран по новом групном систему. Савићевић је у елитном такмичењу због повреда одиграо само четири меча и постигао два гола, по један у победама против кипарског Аполона (3:1 и 2:0). У освајању треће узастопне шампионске титуле постигао је пет голова на 22 утакмице.

Лета 1992. године прешао је у славни Милан, у то време доминантан клуб у Италији и један од најбољих у Европи. Са Миланом је освојио три титуле првака Италије 1993, 1994. и 1996. године, два италијанска Суперкупа 1993. и 1994, Лигу шампиона 1994. и Суперкуп Европе 1994. године. Од 1992. до 1998. године одиграо је 97 мечева у Серији А и постигао 20 голова. Није био у првом плану код Фабија Капела у првој сезони, па је на 10 утакмица у шампионату постигао четири гола. Касније је имао одличних партија, па су га италијански новинари због потеза које је правио на терену прозвали генијем. У финалу Лиге шампиона 1994. године против Барселоне асистирао је Масару код гола, а затим лобовао голмана Зубизарету са око 30 метара постигавши трећи погодак за Милан и један од најлепших у финалима елитног такмичења. У Калчу је најбољи учинак имао у сезони 1994/95, када је на 19 мечева постигао девет голова. И те сезоне је Милан стигао до финала Лиге шампиона, али је Ајакс славио са 1:0 голом тинејџера Патрика Клајверта. Капело је изоставио Савићевића са те утакмице због наводне повреде, а Геније је био спреман да заигра.

У Звезду се вратио у зимском прелазном року 1999. године. Одиграо је три утакмице, био најбољи играч 112. вечитог дербија (2:2), али је НАТО агресија све нагло прекинула, па је Савићевић уместо да заврши каријеру у Звезди, што је и планирао, на крају то урадио у Рапиду из Беча, где је од 1999. до 2001. године на 44 лигашке утакмице постигао 18 голова.

За репрезентацију Југославије одиграо је 56 утакмица и постигао 19 голова. Дебитовао је 29. октобра 1986. против Турске (4:0) у Сплиту. Забележио је три меча на Светском првенству у Италији 1990. године, када је СФР Југославија заузела пето место, а 1998. у Француској одиграо је две утакмице, када је СР Југославија била 10. на крају планетарног шампионата. Последњи меч за национални тим је одиграо у квалификацијама за Еуро 2000 у Загребу против Хрватске (2:2), а пре тога је имао шта да поручи пролазнику који га је вређао приликом изјаве за телевизију. Током каријере је имао проблема са повредама, а због тога је пропустио Европско првенство у Холандији и Белгији 2000. године. Касније је изјавио да је за Звезду играо из задовољства, а каријера у Милану била је посао. Група “Кугуарс“ посветила му је песму “Дејо“, која је била прави хит у другој половини деведесетих година. Касније је био члан селекторске комисије и селектор Југославије, имао озбиљне повреде приликом несреће на мотору, од којих се на срећу опоравио, а већ дужи низ година је председник ФС Црне Горе.

https://www.youtube.com/watch?v=Isodh2Fx5AI

https://www.youtube.com/watch?v=Z2CSd47IKRw