На данашњи дан: Рођен Никола Жигић

Легендарни голгетер Црвене звезде и репрезентације Србије, Никола Жигић, рођен је 25. септембра 1980. године у Криваји код Бачке Тополе.

За београдске црвено-беле наступао је од 2003. до 2006. године, одиграо 110 такмичарских утакмица у којима је постигао 70 голова и учествовао у освајању две дупле круне 2004. и 2006. године.

Каријеру је почео у млађим категоријама АИК-а из Бачке Тополе, а његови родитељи су били против Жигиног бављења фудбалом док не заврши школу. Ипак, није их послушао и у првом тиму АИК-а је тресао мреже као од шале у трећем рангу такмичења. На 76 лигашких утакмица постигао је чак 68 голова у периоду од 1998. до 2001. године. У сезони 1999/2000 на 28 утакмица постигао је 28 голова, а сезону касније 30 погодака у 30 сусрета. Наступао је и за Морнар из Бара у сезони 2001/02, када је на 23 меча 15 пута погађао мрежу. Кратко је носио дрес Колубаре из Лазаревца 2002. године (осам мечева, три поготка). Због неких малера својевремено није прошао пробу у француском Сент Етјену, а као члан Звезде наступао је за Спартак из Суботице на позајмици, где у другом делу сезоне 2002/03 на 11 утакмица постиже чак 14 голова.

Повратком Славољуба Муслина на клупу Црвене звезде, Жигић се наметнуо на летњим припремама у Словенији 2003. године. У том тренутку био је потпуно анониман за ширу фудбалску јавност, а издвајао се висином од чак 202 центиметра, потпуно атипично за нападача. Био је међу највишим играчима на свету, али му то није сметало да у припремном мечу против Муре постигне сва четири гола у тријумфу од 4:0. Постао је први шпиц најтрофејнијег српског клуба, али то није спречило ривале, посебно комшије из Хумске да са подсмехом и омаловажавањем коментаришу нову Звездину гол-машину. Популарни Жига је у невиђеном голгетерском ритму одиграо целу јесен 2003. У Купу УЕФА је постигао три гола против Ниструа (5:0), два против Одензеа (2:2) у првом мечу и један у реваншу (4:3). Са шест голова у пет мечева био је убедљиво први стрелац клуба у Купу УЕФА. У шампионату је немилосрдно погађао мреже, три пута против Будућности из Банатског Двора (4:0), два пута у 121. вечитом дербију против Партизана (3:0), одговоривши им за подсмевање после постигнутог гола тако што је опонашао кошаркашки скок-шут, јер су га прозивали да је због висине промашио спорт. Против Сутјеске је био стрелац победоносног гола (1:0), а са два поготка је срушио Војводину (2:0).

Проглашен је за најбољег играча лиге 2003. године у традиционалној анкети Вечерњих новости. После 13 голова у првенству на полусезони и шест у Европи, многи су његов учинак упоређивали са голгетерским умећем легендарног Дарка Панчева из најславнијих дана, а Жига је у наставку сезоне против Зете постигао сва четири поготка у тријумфу од 4:0. Доласком Марка Пантелића у зимском прелазном року добио је праву подршку у нападу и у наредном периоду чинили су сјајан тандем. Никола је сезону завршио као најбољи стрелац лиге са 18 голова, постигао је и победоносни погодак у финалу Купа против Будућности из Банатског Двора (1:0). Црвено-бели су вратили титулу после две године, освојили дуплу круну и лансирали фантастичног голгетера у нову звезду домаћег фудбала. У сезони 2003/04 одиграо је 36 утакмица у свим такмичењима и са 26 голова убедљиво био први стрелац тима. За мање од једне године прешао је пут од непознатог играча до репрезентативца Србије и Црне Горе.

Наставио је да постиже голове, па је два пута матирао чувара мреже Јанг Бојса (2:2) у првом мечу квалификација за Лигу шампиона и један у реваншу (3:0), а пред реванш одлучујућег сусрета за пласман у групну фазу против ПСВ-а се повредио , па није играо у дебаклу од 0:5 у Ајндховену. Касније је у домаћем шампионату био сјајан у тандему са Пантелићем, који је био први, а Жигић четврти стрелац лиге са 15 голова. Три поготка је постигао против Обилића (4:1), а по два против Железника (5:3), Војводине (3:0) и Чукаричког (5:0). Ипак, екипа није стигла до титуле, иако је освојила исти број бодова као сезону раније. Никола је на 33 такмичарске утакмице постигао укупно 20 голова, четири мање од првог стрелца екипе Марка Пантелића. Звездин горостас са бројем 25 на леђима проглашен је и за најбољег спортисту СД Црвена звезда 2005. године.

Жига и Пантела су торпедовали Интер из Запрешића у квалификацијама за Куп УЕФА 2005. године. Никола је у првом мечу постигао два гола на гостовању у победи од 3:1, а у београдском реваншу се једном уписао у стрелце (4:0). Касније је у групној фази срушио славну Рому (3:1) на Маракани са два гола, од којих је један био феноменалним ударцем са велике удаљености. Тај гол се данима вртео на малим екранима као један од најлепших у овом европском такмичењу. Црвено-бели су под вођством Валтера Зенге супериорно освојили шампионску титулу са рекордном разликом у односу на Партизан. Жигић је по други пут проглашен за најбољег играча лиге у анкети Вечерњих новости, а са 12 голова је уз Бошка Јанковића био голгетер шампионског састава. На крају је и са два гола трасирао пут Звезди и до Куп трофеја у финалу против ОФК Београда (4:2) после продужетака. Те сезоне је у походу ка дуплој круни на 33 меча у свим такмичењима постигао 20 голова и још једном био најефикаснији фудбалер Црвене звезде.

Почео је и сезону 2006/07 у Звезди, али тим није успео да елиминише снажну екипу Милана у квалификацијама за Лигу шампиона. Милан је касније и освојио елитно такмичење, а УЕФА их није избацила због намештања резултата у Серији А. Жигић је на седам мечева у свим такмичењима постигао четири гола, а затим се у финишу летњег прелазног рока преселио у Расинг из Сантандера, где је у шампионату Шпаније 2006/07 на 32 меча постигао 11 голова. Био је одличан у тандему са Педром Мунитисом, а занимљива је била и велика разлика у висини између српског и некадашњег шпанског репрезентативца. Жигић је против Атлетика из Билбаоа 1. априла 2007. постигао три гола у победи од 5:4. Каријеру је наставио у Валенсији, али није добио прави третман у овом клубу, јер је углавном улазио са клупе, осим у неким мечевима у Купу и у европским такмичењима. На 52 меча постигао је 17 голова и освојио Куп Шпаније 2008. године, да би у другом делу сезоне 2008/09 на позајмици у Расингу одлично одиграо, и у 19 сусрета у Примери, 13 пута затресао противничке мреже.

Наредних пет сезона провео је у дресу енглеског Бирмингема, где је од 2010. до 2015. на 159 утакмица у свим такмичењима постигао 36 голова. Освојио је и Лига куп 2011. године, када је у финалу против Арсенала постигао гол и асистирао код одлучујућег поготка, али је клуб те сезоне испао у други ранг такмичења (популарни Чемпионшип). Најефикаснији је у Бирмингему био у сезони 2011/12, када је на 36 мечева постигао 12 голова.

За репрезентацију је одиграо 57 утакмица и постигао 20 голова. Дебитовао је 31. марта 2004. против Норвешке (0:1) у Београду. Учествовао је на два Светска првенства. Први пут у Немачкој 2006. године, када је у два одиграна меча постигао гол против Обале Слоноваче (2:3), а други пут у Јужној Африци 2010. године, где је одиграо сва три сусрета, али у оба случаја национални тим није прошао групну фазу такмичења. Последњи пут је у дресу Србије наступио 15. новембра 2011. године против Хондураса (0:2).

https://www.youtube.com/watch?v=l4WJcT3JUc8