Петар Баралић, некадашњи фудбалер Црвене звезде, један од најбољих халфова у Југославији седамдесетих година прошлог века, рођен је 3. октобра 1951. године у Чачку.
За београдске црвено-беле је од 1973. до 1979. године одиграо 134 такмичарске утакмице, постигао 12 голова и освојио шампионску титулу 1977. године.
Каријеру је почео у Борцу из Чачка, за чији је први тим наступао од 1968. до 1973. године. После неуспелог покушаја да се са Борцем пласира у елитни ранг 1973. године, челници чачанског клуба одлучили су да га коначно пусте да пређе у Звезду јер је он већ играо за најтрофејнији српски клуб на две ревијалне утакмице 1971. године против Роме и 1972. на опроштајном мечу Боре Костића.
Баралић је већ у првој сезони постао стандардан у тиму Миљана Миљанића и то у страшној конкуренцији коју су тада чинили Павловић, Дојчиновски, Кери, Богићевић, Кривокућа, Степановић, Јовановић и Кленковски. Из друголигашког тима Борца је стигао у Звезду и одмах се усталио у екипи одигравши 26 првенствених мечева уз три постигнута гола у сезони 1973/74, што само говори о великом квалитету фудбала у тадашњој великој држави. У стрелце се уписао у Новом Саду против Војводине (2:2), Жељезничара (3:1), и поново против Војводине, али у Београду, када је постигао одлучујући гол за тријумф од 3:2 у 83. минуту. У Купу је одиграо свих шест мечева и постигао погодак у победи против Динама из Панчева (2:0) у шеснаестини финала, док је и у Купу шампиона био у тиму на свих шест утакмица, где је Звезда у осмини финала са две победе од по 2:1 избацила Ливерпул, али је у четвртфиналном двомечу Атлетико Мадрид био бољи (2:0, 0:0), иако су београдски црвено-бели били фаворити против шпанског тима.
У новој сезони је учврстио своју позицију у тиму одласком Павловића и Дојчиновског у иностранство, а Богићевића и Кривокуће у војску. У сезони 1974/75 Баралић је по многим оценама био најбољи играч Црвене звезде и најбољи халф у Југославији. У Звездином походу до полуфинала Купа победника купова одиграо је седам мечева. Против Реала у четвртфиналном реваншу на београдској Маракани уз помоћ саиграча је неутралисао такве асове какви су били Нецер, Брајтнер и Сантиљана. Екипа је славила пролаз међу четири најбоља тима после пенала где је Баралић био прецизан у трећој серији. Ипак, у полуфиналу је мађарски Ференцварош био успешнији и прошао у финале. У шампионату је на 29 утакмица два пута матирао противничке чуваре мреже, по једном у тријумфима против Радничког у Крагујевцу (3:1) и Вележа у Мостару (3:1). Изостали су само трофеји да би сезона била одлична и за Баралића и за Звезду.
Асови црвено-белих, сезона 1975/76 – Горњи ред с лева: О. Петровић, Кери, Јеликић, Муслин, Баралић, Николић. Чуче: В. Петровић, Филиповић, Савић, Аћимовић, Стаменковић.
Црвено-бели су имали сјајан старт у шампионату 1975/76 – најбољи у историји клуба са седам победа у првих седам кола. Баралић је поново био међу најбољим фудбалерима екипе. Међутим, клуб је након феноменалног почетка у наставку бележио слабије партије, па је на крају заузето тек четврто место. Петар је забележио 26 лигашких сусрета уз три поготка, победоносни против Вардара (1:0) у Скопљу и по један против крагујевачког Радничког (5:0) и Сарајева (1:2).
Ипак, у сезони 1976/77 успева да освоји свој први и једини трофеј са Звездом – титулу првака са чак девет бодова предности у односу на другопласирани Динамо из Загреба. Међутим, није био стандардан у шампионском саставу. Одиграо је 17 првенствених мечева (10 у стартној постави) и уписао се у стрелце у убедљивој победи против Радничког из Ниша од 6:2. У другом делу сезоне наступао је и као лева полутка. Запажен је био и у Купу УЕФА, где је на три одигране утакмице постигао гол у победи против АЕК-а у Београду од 3:1, али је грчки тим прошао у четвртфинале због победе у Атини (2:0).
Наредну годину је пропустио због војске, а када се вратио у тим није успео да се наметне новом тренеру. Ипак, као искусан играч, добио је прилику на утакмицама у Купу УЕФА 1978/79 против Динама из Берлина (4:1) и у двомечу против Спортинга из Хихона (1:0 и 1:1), када је играо у везном реду, као лева полутка и лево крило, где се одлично снашао. Звезда је касније стигла до финала Купа УЕФА, тако да је Баралић један од ретких играча који може да се похвали да је са Звездом стигао до полуфинала и финала у два европска такмичења. У првенству је на четири утакмице једном био стрелац, а каријеру је касније наставио у Америци играјући упоредо и мали фудбал.
Наступао је за Тампу Беј од 1979. до 1980. године одигравши 50 утакмица уз 14 постигнутих голова, док је за исти тим у малом фудбалу на 12 мечева чак 21 пут био стрелац. Током 1981. године носио је дрес екипе Вашингтон Дипломатс (25 утакмица, четири гола), а затим је наступао за Балтимор Бласт у малом фудбалу, где је на 76 мечева постигао 52 гола. У Тампу Беј са вратио 1983. сакупивши 14 утакмица уз три поготка, да би се након тога поново опробао у малом фудбалу, где је за Феникс Прајд од 1983. до 1984. године у 38 утакмица забележио 23 гола. Играо је још и за Канзас сити Кометс од 1984. до 1985. и на 17 мечева у малом фудбалу постигао пет голова.
Касније је постао тренер у Америци. Водио је полупрофесионални тим Феникс Хита, да би од 1989. до 1991. године био на клупи Феникс Хартса, где је у сезони 1989/90 добио признање за најбољег тренера Југозападне дворанске фудбалске лиге (СИСЛ).
Иако никада није заиграо за репрезентацију Југославије, Баралић је остао упамћен као један од најбољих играча Звезде седамдесетих година 20. века и својевремено међу најбољим халфовима у СФРЈ, као и по томе да је у вечитим дербијима против Партизана остао непоражен забележивши сјајан учинак од пет победа уз један реми. Данас живи у Америци, где има своју школу фудбала, повремено долази и у Србију, па је тако прошле сезоне пратио меч Црвене звезде против Борца у родном Чачку.
