Некадашњи фудбалер Црвене звезде Кирил Дојчиновски рођен је 17. октобра 1943. године у Скопљу. За црвено-беле је наступао од 1967. до 1974. године. Играо је на позицији центархалфа и био стандардан члан прве поставе клуба у време славне генерације коју је са клупе предводио Миљан Миљанић.
За Звезду је одиграо 252 званична меча, по чему је на 14. месту у историји клуба, и постигао пет голова. Рачунајући турнире и пријатељске мечеве сакупио је укупно 420 утакмица за црвено-беле и 11 пута се уписао у стрелце. Провео је седам сезона на Маракани и освојио четири шампионске титуле (1968, 1969, 1970 и 1973. године), три национална купа (1968, 1970 и 1971.), Средњоевропски (Митропа) куп 1968. године, два пута био је Супершампион Југославије (1969. и 1972.) и освојио један Куп прволигаша у сезони 1972/73.
На наговор његове девојке Гроздане прешао је 1967. године у Звезду из Вардара као један од најбољих дефанзиваца у Југославији. У то време преласци играча из удаљенијих крајева нису били чести, а и Киро није био толико амбициозан, међутим, Гроздана је одиграла своју улогу и замена за Владицу Поповића, који се повукао, стигла је на велика врата. Остало је историја, јер је скопски Бекенбауер у Звезди остварио сјајну каријеру, постао репрезентативац, легендарни члан халф линије клуба са Мирославом Павловићем, а поред Кире се нису наиграле ни такве фудбалске величине какви су били Пеле, Кројф, Герд Милер, Шурјак, Осим, Мусемић, Вукотић, Замбата…
Већ у првој сезони 1967/68 са Звездом осваја титулу првака, Куп, касније и Средњоевропски куп и то као једини у екипи поред Павловића који је одиграо све утакмице. Први гол постигао је у осмини финала Купа Југославије против Загреба (3:1), а голман Дујковић је увек истицао да највеће поверење од свих саиграча има управо у Дојчиновског.
Доминација Миљанићеве екипе настављена је у сезони 1968/69 одбраном титуле, а Киро је тотално уштоповао противнике и на 33 лигашка сусрета постигао два поготка, по један у убедљивим тријумфима против Олимпије (6:0) и Марибора (8:1). Таква доминација у одбрани после Дојчиновског поновила се тек доласком Милета Белодедића крајем осамдесетих, а у сезони 1968/69 памти се и рекордна победа против Партизана од 6:1, где се нападачи црно-белих нису видели поред Звездиног стуба одбране. Ипак, у Купу шампиона се видело да клуб још увек није био спреман за највише домете после пет примљених голова од шкотског Селтика.
У сезони 1969/70 екипа осваја титулу, Куп и трофеј Супершампиона Југославије. Киро је пропустио само четири лигашка сусрета, а у ревијалном мечу против Сантоса (3:3) чувао је славог Пелеа. Колико је добро обавио задатак говори и податак да најбољи фудбалер у историји није успео да се упише у стрелце као ретко када у каријери. Пелеа је раније уштоповао и у дресу репрезентације Југославије на турнеји по Јужној Америци крајем 1968. године.
Због одласка у војску је пропустио другу половину сезоне 1970/71 и полуфинале Купа европских шампиона против Панатинаикоса, где можда ствари не би тако изгледале у реваншу да је Дојчиновски био на терену, али то никада нећемо сазнати. Пре тога је у елитном такмичењу био одличан против Ујпешта и Арада.
У екипу се вратио током сезоне 1971/72 и учествовао у освајању трофеја Супершампиона Југославије у победама против сплитског Хајдука (1:0 и 4:2), ипак у четвртфиналу Купа победника купова против московског Динама, чак ни његово присуство није помогло екипи да стигне међу четири најбоља тима у тада другом по квалитету европском такмичењу.
У сезони 1972/73 црвено-бели враћају титулу, а Кирил је поново међу најстандарднијим првотимцима са 28 одиграних утакмица. Освојен је и Куп прволигаша тријумфом у финалу против Слободе из Тузле (2:0), а Звездин дефанзивац је у овом такмичењу одиграо четири сусрета.
Као прекаљени одбрамбени фудбалер Дојчиновски предводи дефанзивну линију црвено-белих и у сезони 1973/74, својој последњој у клубу у никад јачој конкуренцији у екипи. Забележио је 30 првенствених утакмица, а оно што с посебно памти су два тријумфа од по 2:1 против Ливерпула у Купу шампиона, која су променила историју фудбала, јер је то утицало да славни енглески клуб усвоји Звездин стил игре и неколико пута покори Европу у наредним годинама.
Одиграо је и шест мечева за репрезентацију Југославије, за коју је дебитовао 27. октобра 1968. у Београду против Шпаније (0:0). Био је у саставу репрезентације за Светско првенство 1974. године у Западној Немачкој, али није улазио у игру.
Каријеру је почео у Вардару из Скопља, где је од 1963. до 1967. године забележио 106 првенствених утакмица. По одласку из Звезде наступао је за француски Троа у сезони 1974/75, иако је само годину раније заједно са голманом Дујковићем имао понуду једног Реала из Мадрида, али до сарадње није дошло. Од 1975. до 1977. играо је за Париз у другој лиги Француске, а затим се одлучио на повратак у Вардар, који је тада такође био друголигаш. Међутим, повратак у матични клуб му није остао у лепој успомени, обзиром да му навијачи никада нису опростили прелазак у Звезду.
После играчке каријере бавио се тренерским послом. Био је у два наврата селектор репрезентације Ел Салвадора 1989. и 1998. године. У тој земљи се најдуже задржао. Водио је тамошње клубове Фирпо (од 1991. до 1993. и од 1995. до 1996.), са којим је освајао шампионске титуле 1992. и 1993 године и Мунисипал Лимењо, где је био тренер током 2001. године. Радио је и у Грчкој, где се кратко задржао у Ираклису 1998.године, затим македонску Брегалницу (2003.), Платенсе из Хондураса (2004.) и Вардар из Скопља 2008.
Пре шест година је због опаке болести остао без обе ноге, али га ведар дух и оптимизам никада нису напуштали, као и приврженост црвено-белим бојама, коју у разговорима за медије увек истиче.
