На данашњи дан 1961. године у Голубовцу, рођен је легендарни фудбалер Црвене звезде Драгиша Бинић. Био је члан најбоље генерације у историји црвено-белих, која је 1991. године постала шампион Европе. У најдражем дресу одиграо је 80 званичних мечева и постигао 35 голова.
Популарни Бина у Звезду је стигао 1987. године из нишког Радничког за који је одиграо 101 лигашку утакмицу и постигао 16 голова током четири године. Већ у првој сезони у Звезди окитио се шампионском титулом у пролеће 1988. године, постигавши 13 голова на 27 мечева у првенству (други стрелац тима иза Драгана Стојковића Пиксија, који је постигао 15 погодака).
У редовима Црвене звезде поново се обрео 1990. године и тако постао тек други играч, после Драгана Џајића, који се у клуб вратио из иностранства. У историјској сезони 1990/91 покорио је са црвено-белима фудбалску Европу, освојивши Куп европских шампиона и титулу првака Југославије. И те сезоне је имао сјајан учинак. Постигао је 14 голова у првенству на 27 утакмица и још једном био други најефикаснији играч тима, иза Златне копачке Европе Дарка Панчева, који је постигао 34 лигашка поготка. Укупно је у тој сезони био стрелац 20 пута на 42 такмичарска меча.
Одиграо је свих девет утакмица у походу на кров Европе и постигао по гол у мечевима против Грасхоперса (1:1) и Динама из Дрездена (3:0). Посебно је упечатљив био сјајан продор против Бајерна у Минхену, када је асистирао Панчеву код првог гола. Успешно је реализовао други пенал у финалу против Олимпика из Марсеља у Барију. Памте се и његови голови против загребачког Динама и најбржи гол у историји вечитих дербија против Партизана.
Познат као врхунски атлета, поготке је прослављао салтом, а био је и један од најбржих фудбалера на свету. Трчао је 100 метара за 10,5 секунди. Каријеру је почео у Првој петолетки из Трстеника. За крушевачки Напредак је наступао од 1980. до 1983. године, а за Раднички из Ниша од 1983. до 1987. После првог одласка из Звезде играо је за француски Брест, где је у шампионату 1988/89 постигао 18 голова на 29 мечева. Након тога обрео се у шпанском фудбалу, где је одиграо сезону 1989/90 за Леванте. По одласку из Звезде 1991. године играо је за Славију из Прага до 1993.године. У биографији има и сезону 1993/94 у Апоелу из Никозије. Каријеру је завршио у Јапану, наступима за Нагоју 1994. и Тосу 1995. године.
Једини трофеј, који није освојио са Звездом у сезони 1990/91, био је Куп Југославије у мечу са сплитским Хајдуком. Тада је Бинић ударио тренера Сплићана, који је изнео низ погрдних речи на рачун играча Црвене звезде. Због казне након те утакмице пропао му је трансфер у италијанску Фођу. Одиграо је и три утакмице за репрезентацију Југославије и постигао један гол.
После освајања титуле шампиона Европе у Барију, носио је са собом ушати пехар по разним местима у Србији, била то разна славља, свадбе и друге сличне свечаности. Занимљив је и детаљ који није везан за фудбал. На Бинића је 2004. године покушан атентат, али је наш Бина показао да није само брз на фудбалском терену, већ и на обарачу. Вешто је избегао три метка атентатора, извадио свој пиштољ и ранио нападача у пределу стомака.
Драгишин син Владан, био је својевремено фудбалер Црвене звезде, али је наступао само у пријатељским мечевима. После играчке каријере Драгиша Бинић је радио као спортски директор у фудбалском клубу Обилић и као председник у крушевачком Напретку, али ће заувек бити упамћен као сјајан фудбалер Црвене звезде и по многима један од кључних играча у походу на титулу шампиона Европе 1991. године.
https://www.youtube.com/watch?v=4sNxuS7-XwQ
