Мирослав Павловић “Павика“, легендарни фудбалер Црвене звезде, капитен клуба и репрезентације, а једном приликом и селекције Европе рођен је 23. октобра 1942. године у Ужичкој Пожеги.
Фудбалску каријеру почео је у Слоги из Пожеге и то као нападач, што је тотална супротност од онога што је касније играо у Црвеној звезди. Каријеру је наставио у Слободи из Ужица, где је пружио одличне партије, што није промакло Звездиним скаутима.
У редове црвено-белих стигао је 1967. и остао пуних седам сезона, све до 1974.године. Био је стуб тима у халф-линији. Изузетно борбен, неустрашив, упоран, поуздан и као такав важио је за играча кога би сваки тренер пожелео у екипи. За Звезду је одиграо 263 званичне утакмице и постигао три гола, а рачунајући све утакмице – 405 наступа и четири поготка. Са правом се сматра једним од најбољих фудбалера у историји клуба. Учествовао је у освајању четири шампионске титуле (1968, 1969, 1970. и 1973. године), три национална купа (1968, 1970,1971. године), Средњоевропског купа 1968. године, Купа прволигаша у сезони 1972/73 и два трофеја Супершампиона Југославије 1969. и 1972. године.
Већ у првој сезони постаје откровење Миљановог моћног тима, узданица и најстандарднији играч екипе која је освојила три трофеја. У походу ка титули првака одиграо је свих 30 утакмица и постигао гол против Војводине (2:2). Наредне сезоне неуморна радилица Звезде поново пружа врхунске партије, овога пута као репрезентативац Југославије. У одбрани титуле одиграо је 32 утакмице, а памти се и његов гол против Партизана у рекордној победи црвено-белих од 6:1. Затим је на турнеју националног тима по Јужној Америци, одиграо две утакмице против Бразила и једну против Аргентине и својим чувањем „фудбалског краља“ задивио и самог Пелеа и скренуо пажњу читаве фудбалске јавности на себе.
Ненадмашан у разградњи игре противника био је и у освајању треће узастопне титуле Црвене звезде у сезони 1969/70, када је одиграо 29 утакмица. Једино је Драган Холцер из сплитског Хајдука могао да му парира од свих халфова у великој држави. Међутим у јесењем делу нове сезоне због промене тактике и жестоке конкуренције није био стандардан, али му се у пролећном делу отворио простор после одласка Дојчиновског у војску. Био је део тима Црвене звезде који је под мистериозним околностима испао у полуфиналу Купа европских шампиона од грчког Панатинаикоса у сезони 1970/71.
Враћен је на своју стару позицију у сезони 1971/72 и поново постаје онај стари одигравши све 34 лигашке утакмице, да би у повратку титуле на Маракану у сезони 1972/73 поново био незаменљив и уписао 33 одиграна меча. Као прекаљени фудбалер и велики ауторитет понео је и капитенску траку у својој последњој сезони у клубу 1973/74 и учествовао у рушењу славног Ливерпула у оба меча осмине финала Купа УЕФА са по 2:1 у Београду и на Енфилду. Изгарао је на терену против чувених енглеских играча, па је Звезда исписала још једну блиставу страницу своје историје.
По одласку из Звезде 1974. године наступао је две сезоне за Дист из Белгије (43 првенствене утакмице, један гол), а затим је играо за Сан Хозе из САД, где је био међу најбољим фудбалерима лиге, а 1980. године окачио је копачке о клин.
За репрезентацију Југославије одиграо је 46 утакмица и постигао два поготка. Дебитовао је 5. јуна 1968. године у чувеном полуфиналу Купа европских нација (Европско првенство), када је Драган Џајић пресудио Енглезима (1:0) и одвео национални тим до финала, где су у поновљеној утакмици поражени од Италије. Колико је Павловић био цењен као играч, показује и позив за наступ у репрезентацији Европе коју је предводио као капитен на мечу против селекције Јужне Америке, који је одигран у Барселони 31. октобра 1973. године.
После играчке каријере дуги низ година радио је као директор омладинске школе, најпре у Обилићу, а потом и у Црвеној звезди. Преминуо је 19. јануара 2004. године у Београду.
