На данашњи дан: Рођен Александар Луковић

Александар Луковић, капитен и дефанзивац Црвене звезде, некадашњи репрезентативац Србије, рођен је 23. октобра 1982. године у Краљеву.

У дресу најтрофејнијег српског клуба до сада је одиграо 93 такмичарске утакмице, постигао четири гола и учествовао у освајању шампионске титуле 2006. године и два купа 2002. и 2006.

За Слогу из Краљева је од 1998. до 2001. године на 66 лигашких сусрета постигао осам погодака, па се као талентовани омладинац убрзо нашао у првом тиму црвено-белих. За Звезду је дебитовао 17. новембра 2001. године у првенственом мечу у Земуну (2:0) код тренера Зорана Филиповића, који је у две сезоне на Звездиној клупи указао шансу многим младим играчима, који су касније остварили запажене каријере. Луковић је у својој првој сезони у Звезди 2001/02 одиграо шест лигашких сусрета и један у освајању купа, у четвртфиналу против Радничког из Обреновца (1:0).

Наредне сезоне забележио је седам наступа у свим такмичењима и дебитовао на међународној сцени, када је у 66. минуту на гостовању против Каирата (2:0) у Купу УЕФА заменио Немању Видића. Повратком Славољуба Муслина на место тренера, Луковић је са још неколико млађих саиграча прослеђен на позајмицу убском Јединству, где је у сезони 2003/04 на 23 меча постигао два гола.

У Звезду се врло брзо вратио и заузео место у дефанзивној линији. Постао је стандардан првотимац, играо у квалификацијама за Лигу шампиона и у Купу УЕФА. Забележио је укупно 35 мечева у сезони 2004/05, али је Звезда остала без пехара. Бродоломи у Европи против ПСВ-а, Зенита, али и у финалу купа против Железника остали су љута рана овој екипи, која је у првенству освојила исти број бодова као сезону раније када је била првак. Био је то одличан тим са неколико сјајних појединаца попут Пантелића, Жигића, Бишевца, Басте, Јанковића…

Ипак, доласком нове управе и тренера Валтера Зенге, црвено-бели враћају примат освајањем дупле круне и пласманом у групну фазу Купа УЕФА, где су их секунде делиле од европског пролећа на гостовању у Стразбуру. Луковић је пружио одличне партије на позицији левог бека. Изабран је у идеални тим лиге 2005. у традиционалној анкети Вечерњих новости и за другог најбољег фудбалера првенства, иза саиграча Николе Жигића. У Купу УЕФА одиграо је свих осам мечева. У првенству је на 27 утакмица три пута матирао противничке чуваре мреже, са беле тачке по једном у 125. вечитом дербију против Партизана (2:0), када је био играч утакмице, затим против Будућности из Банатског двора (3:0) и Обилића (3:2), а у освајању купа је на два меча такође једном из пенала био стрелац и то у четвртфиналу против Смедерева (2:0). Тако је у походу ка дуплој круни на укупно 37 утакмица у свим такмичењима постигао четири гола.

Лета 2006. прелази у Удинезе, али најпре одлази на позајмицу у Асколи где је одиграо 10 сусрета. За тим из Удина је од 2007. до 2010. године уписао 97 одиграних утакмица у Серији А, да би 2010. године прешао у Зенит из Санкт Петербурга на позив Лућана Спалетија. Члан Зенита био је до 2014. године, одиграо 40 лигашких мечева уз један гол и освојио три трофеја – две титуле првака Русије 2010. и 2012. и један Суперкуп 2011. године.

У Звезду се вратио током зимског прелазног рока 2015. и постао нови капитен клуба. Међутим, одмах се повредио, па је пропустио цео пролећни део минуле сезоне и почетак ове у којој га је нови тренер Миодраг Божовић постепено уводио у игру, па је Луковић у досадашњем делу сезоне 2015/16 одиграо седам мечева у којима је три пута био стартер. Због велике предности коју су црвено-бели остварили Луковић има лепу прилику да на крају сезоне као капитен подигне шампионску титулу и постане један од играча који су одиграли преко 100 такмичарских утакмица за најтрофејнији српски клуб.

За национални тим је одиграо 28 утакмица. Дебитовао је 15. августа 2005. године против Пољске (2:3) у Кијеву. Забележио је и наступе на Светском првентву 2010. године у Јужној Африци против Гане (0:1) и Аустралије (1:2), а последњи меч за Србију почео је 12. октобра 2010. у Ђенови против Италије, али је тај сусрет прекинут и касније регистрован у корист домаћина. Због жеље да се посвети само обавезама Зениту, Луковић је у марту 2011. обавестио тадашњег селектора Владимира Петровића да га више не позива у репрезентацију, а медији су у то време писали о његовим наводним несугласицама са Пижоном.