Црвена звезда је 4. новембра 1951. године освојила прву титулу првака Југославије тријумфом у 10. вечитом дербију против Партизана (2:0), а забележене су и победе у Купу шампиона 1970. године против Арада (3:1) и 1981. против Бањика резултатом 3:0.
Била је то друга сезона од како се првенство играло у једној календарској години по принципу пролеће-јесен. Екипа Жарка Михајловића је први део завршила тек на четвртом месту са шест бодова мање од водећег Динама, да би у наставку фантастично заиграла и серијом од 10 узастопних победа стигла до историјске титуле због бољег количника примљених голова (0,018) од загребачког Динама са којим је била бодовно поравната.
Пун стадион, лепо и топло време за то доба године донели су и одличан фудбал. У првих 20 минута Звезда је играла одлично, а затим су ривали били изједначени. Водећи гол у 10. вечитом дербију црвено-бели су постигли неочекивано у 42. минуту. Лопта је пребачена на леву страну терена до Косте Томашевића који се налазио искоса на неколико метара испред бековске линије. Одмах се одлучио на ударац, а лопта је полетела једва изнад земље у правцу супротног угла и преварила немоћног Фрању Шоштарића који се бацио, али није могао да спречи гол.
Ипак, Звезди је за титулу требао још један погодак под условом да одбрана издржи до краја, јер је резултат 2:0 прижељкиван у шампионској трци са Динамом. У 51. минуту Огњанов је упослио Томашевића који силним ударцем погађа пречку. Одушевљење на трибинама достигло је врхунац у 66. минуту, када је у још једном силовитом нападу Звезде лопта са левог крила стигла на десну страну где се налазио Тодор Живановић, потпуно заборављен од противничке одбране. Међутим, лопта му је измицала, па је морао брзо да реагује. Учинио је велики напор да је захвати волеј ударцем из окрета. То је урадио без грешке ослањајући се на другу, у колену повијену ногу, и при томе се окренуо на врховима прстију, понесен замахом ударца. Шоштарић је покушао да учини нешто, али је шут био јак и прецизан, па је Звезда повела са 2:0.
Навијачи Звезде су стрепели у последњих 20 минута после јуриша играча Партизана и шанси за Атанацковића, Валока и Чајковског. Када је судија после два минута надокнаде изгубљеног времена због поведе Дискића коначно одсвирао крај, Звездиним присталицама је лакнуло, Рајко Митић је загрлио најближег саиграча, а стадионом се проломио громки аплауз и усхићење намењено новом прваку државе. Тихомир Огњанов био је најбољи играч победничке екипе у 10. дербију. Збуњивао је противничку одбрану брзим и неочекиваним продорима, духовитим и сигурним дриблинзима. Срђан Мркушић је одбранио неколико добро пласираних удараца, а Бела Палфи је одлично одиграо први део меча.
Играчи су се окупљали на средини терена, људи на трибинама су викали из свег гласа, играчи Партизана честитали су својим колегама на победи и титули, а у публици су се појавиле и буктиње од згужваних новина, па после нека неко каже да у то давно време у гледалишту није било нешто налик данашњим бакљама, што је очигледно у крви људима на овом поднебљу да на тај начин славе успехе свог клуба.
Фудбалери Црвене звезде су трчали на север и југ да поздраве своје најверније навијаче, а пошто је већ падао мрак, створила се упечатљива слика од запаљених буктиња којих је било све више изнад глава навијача. Славље је трајало, а имало се и шта прославити, јер је Звезда успела да направи велики подвиг и стигне до прве титуле у једном од најнеизвеснијих и најдраматичнијих шампионата у историји фудбала на овим просторима.
10. вечити дерби, 22. коло првенства 1951.
Црвена звезда – Партизан 2:0 (1:0)
Београд, 4. новембар 1951. Стадион: ЈНА. Гледалаца: 55.000. Судија: Стефановић. Стрелци: Томашевић у 42. и Живановић у 66. минуту за Црвену звезду.
Црвена звезда: Срђан Мркушић, Димитрије Тадић, Иван Звекановић, Бела Палфи, Милорад Дискић, Предраг Ђајић, Тихомир Огњанов, Рајко Митић, Коста Томашевић, Тодор Живановић, Бранислав Вукосављевић. Тренер: Жарко Михајловић.
Партизан: Фрањо Шоштарић, Чедомир Лазаревић, Ратко Чолић, Лајош Јаковетић, Миодраг Јовановић, Бруно Белин, Марко Валок, Златко Чајковски, Стјепан Бобек, Александар Атанацковић, Антун Херцег. Тренер: Иљеш Шпиц.
Црвена звезда је на 22 меча остварила учинак од 17 победа, једног ремија и четири пораза уз гол разлику 50:21 и 35 освојених бодова. Тихомир Огњанов, Бела Палфи и Предраг Ђајић нису пропустили ниједну утакмицу у шампионском походу, а Коста Томашевић је са 16 постигнутих голова био најбољи стрелац лиге.
https://www.youtube.com/watch?v=TD4mLUcKoO4
У реваншу осмине финала Купа европских шампиона 1970/71 Црвена звезда је сигурном игром стигла до победе на гостовању против румунског Арада резултатом 3:1 и изборила пласман у четвртфинале најелитнијег клупског такмичења на Старом континенту.
После 3:0 из првог сусрета у Београду изабраници тренера Миљанића могли су мирно да се припремају за реванш, али они нису ништа препуштали случају, обзиром да је Арад у претходној рунди избацио првака Европе, холандски Фејенорд, па су и меч у суседној земљи решили у своју корист. У првом полувремену није било голова, иако су идеалне прилике имали Остојић и Новковић, док је Аћимовић погодио пречку.
Први гол гости су постигли преко Зорана Филиповића у 49. минуту, а млади голгетер нашег првака овако је описао свој погодак у разговору за Политику:
– Џајићев центаршут био је по мом укусу. Скочио сам више од бекова и лопта се нашла у мрежи – истакао је Филиповић.
Арад је успео да изједначи на 1:1 у 57. минуту преко Ладислава Брошовског, најбољег дефанзивца у историји Арада, да би Филиповић поново довео црвено-беле у вођство у 67. минуту:
– Заслуга припада Новковићу који ми је припремио такву шансу да сам имао времена да задржим лопту и упутим је у гол – говорио је Филиповић.
Коначних 3:1 поставио је Слободан Цоле Јанковић у 79. минуту. Стручном штабу нашег првака расположење је покварила лакша повреда капитена Џајића, који је незгодно стао пред крај утакмице. Гости су пружили одличну партију како у нападу, тако и у одбрани. Аплаузом су испраћени из Арада, а домаћини су истакли да дуго у њиховом граду нико није приказао такву игру, у којој су и најокорелији навијачи могли да уживају.
Звезда је такође имала подршку око 3.000 својих присталица, које у окупирале Арад на дан утакмице. Они су покуповали готово све залихе хране, нарочито сира и меса. Помама за картама била је толика да су нудили водоотпорне јакне, веома модерне у то време да би се домогли драгоценог парчета папира.
Георг Горнеа, који се сматра једним од најбољих румунских голмана свих времена био је искрен након овог меча и поред оптужби навијача да је продао утакмицу за фрижидер:
– Приче о головима? Да будем искрен, ми смо били добар румунски тим, али не у класи Фејенорда и Црвене звезде. Оно што смо ми онда урадили је чудо!
УТА Арад – Црвена звезда 1:3 (0:0)
Арад, 4. новембар 1970. Стадион: УТА. Гледалаца: 20.000. Судија: Кевин Хаули (Енглеска). Стрелци: Брошовски у 57. минуту за Арад, а Филиповић у 49. и 67. и Јанковић у 79. минуту за Црвену звезду.
УТА Арад: Георг Горнеа, Јосиф Леретер, Еуген Пошоњи, Мирчеа Петеску, Георг Думбреану (од 60. Виорел Сима, од 80. Петру Шиопу), Мирчеа Аксенте, Думитру Калињин, Флоријан Думитреску, Флавијус Домиде, Ото Дембровски, Ладислав Брошовски. Тренер: Николае Думитреску.
Црвена звезда: Ратомир Дујковић, Милован Ђорић, Петар Кривокућа, Зоран Антонијевић, Кирил Дојчиновски, Владислав Богићевић, Миодраг Новковић (од 70. Слободан Јанковић), Зоран Филиповић, Стеван Остојић (од 70. Станислав Караси), Јован Аћимовић, Драган Џајић. Тренер: Миљан Миљанић.
У реваншу осмине финала Купа европских шампиона 1981/82 Црвена звезда је успела да савлада Бањик из Остраве у Београду резултатом 3:0 и надокнади заостатак од два гола из првог меча.
Први сусрет у Чехословачкој Бањик је решио у своју корист са 3:1. Два гола уписао је Вернер Личка у 2. и 44. минуту, један Љубомир Кнап у 87. минуту, а гол наде за црвено-беле постигао је Златко Крмпотић у 50. минуту.
Екипа коју је са клупе већ четврту сезону предводио легендарни Бранко Станковић уопште није имала једноставан задатак против незгодних Чехословака. Ипак, све је добро почело. У 16. минуту створила се велика гужва у шеснаестерцу гостију. Покушао је Дуле Савић, затим је ударац Милка Ђуровског одбранио голман Бањика Павел Мачак, а на одбијену лопту натрчао је Бошко Ђуровски и главом се поклонио из непосредне близине за 1:0 у корист домаћег састава.
Био је то резултат којим је завршен први део игре, али Звезди је за пролаз међу осам најбољих требао још један гол. Постигнут је већ у 51. минуту. Милко Ђуровски је сјајним соло продором по левој страни преварио Јана Матуштика и центрирао на прву стативу, где је одлично постављен био Дуле Савић, који је главом закуцао лопту у мрежу у сам леви угао за прижељкиваних 2:0.
Сјајну игру црвено-бели су крунисали трећим голом у 62. минуту. Ђорђе Миловановић је центрирао са десне стране, а у петерцу се нашао капитен Владимир Петровић Пижон и главом сместио лопту иза леђа Мачка за вођство од 3:0. Пред пуним стадионом Звезда је пружила најбољу партију до тада у сезони и заслужено стигла до четвртфинала, јер до краја више није било промене резултата.
Црвена звезда – Бањик 3:0 (1:0)
Београд, 4. новембар 1981. Стадион: Црвене звезде. Гледалаца: 75.000. Судија: Џорџ Смит (Шкотска). Жути картон: Б. Ђуровски (Црвена звезда). Стрелци: Б. Ђуровски у 16, Д. Савић у 51. и Петровић у 62. минуту.
Црвена звезда: Александар Стојановић, Златко Крмпотић, Бошко Ђуровски, Милан Јанковић, Здравко Боровница, Иван Јуришић, Владимир Петровић, Ђорђе Миловановић, Душан Савић (од 89. Ранко Ђорђић), Рајко Јањанин (од 65. Радомир Савић), Милко Ђуровски. Тренер: Бранко Станковић.
Бањик: Павел Мачак, Здењек Ригел, Јан Матуштик, Ростислав Војачек, Либор Радимец, Љубомир Кнап, Здењек Шрајнер, Петр Немец (од 58. Вацлав Дањек), Здењек Валек, Аугустин Анталик, Вернер Личка. Тренер: Евжен Хадамчик.
