Времеплов: Тријумф у Валенсији за пласман у осмину финала Купа УЕФА и победа у 65. вечитом дербију

Црвена звезда је 18. новембра 1979. забележила победу у 65. вечитом дербију (2:0), а 1972. године славила је са минималних 1:0 на гостовању против Валенсије и стигла међу 16 најбољих тимова у Купу УЕФА.

Чак 90.000 гледалаца посматрало је 65. вечити дерби, први у сезони 1979/80. Црвена звезда је након европских успеха и финала Купа УЕФА, желела да врати титулу на Маракану након две сушне сезоне. Бранко Станковић је имао одличан тим, који је јуришао ка жељеном пехару, а успех у овом дербију додатно је уверио присталице црвено-белих боја у повратак њиховог тима на трон.

У првом полувремену мреже се нису тресле, да би у наставку домаћи тим преломио утакмицу са два поготка. Водећи гол Звезда је постигла у 67. минуту. Акцију је започео Драган Милетовић, који је послао једну дијагоналу на десну страну терена. Ђорђе Миловановић је пресекао једну лопту и избацио Хатунића из игре, уследила је “бомба“ са око 16 метара. Иванчевић је некако успео да одбије лопту, али је она у високом луку пала тачно испред захукталог Зорана Филиповића, који ју је из непосредне близине лако послао у мрежу за експлозију одушевљења међу навијачима Црвене звезде.

Није се дуго чекало на други погодак домаћих, који су у 75. минуту повели са 2:0 и практично преломили утакмицу. Златко Крмпотић је стигао до лопте надомак казненог простора, затим је упутио пас ка Милошу Шестићу. Јусуф Хатунић је у жељи да пресече додавање поставио ногу, тако да се лопта одбила тачно испред брзоногог Шестића, који је избио испред Иванчевића и рутински га савладао ударцем по земљи.

Шестић је одиграо одличан меч који је круниао постигнутим голом. Имао је безброј продора и добијених дуела са Вукотићем, а уз то је успешно повезивао линије тима и обезбедио предност екипи на средини терена.

На крају сезоне 1979/80 Црвена звезда је постала шампион са седам бодова испред другопласираног Сарајева, док је Партизан заузео тек 13. место. Црвено-бели су забележили 19 победа, 10 ремија и пет пораза уз гол разлику 54:26 и 48 освојених бодова. Колико су изабраници тренера Бранка Станковића добро одиграли ову сезону говори и податак да су имали најбољу гол разлику, највише постигнутих и најмање примљених голова. Владимир Петровић Пижон је касније проглашен за најбољег играча у Југославији, Дуле Савић је са 11 голова био најбољи стрелац екипе (у ствари је постигао 14 погодака, али су мечеви против Жељезничара и Осијека регистровани службеним резултатом у Звездину корист, тако да му три гола са та два меча нису урачуната), а Сребренко Репчић је био најстандарднији у екипи са 33 одигране утакмице.

65. вечити дерби, 16. коло првенства 1979/80

Црвена звезда – Партизан 2:0 (0:0)

Београд, 18. новембар 1979. Стадион: Црвене звезде. Гледалаца: 90.000. Судија: Главина (Клис). Стрелци: Филиповић у 67. и Шестић у 75. минуту.

Црвена звезда: Александар Стојановић, Златко Крмпотић, Милан Јовин, Ђорђе Миловановић, Никола Јовановић, Драган Милетовић, Владимир Петровић, Цвијетин Благојевић (Недељко Милосављевић), Душан Савић (Зоран Филиповић), Милош Шестић, Сребренко Репчић. Тренер: Бранко Станковић.

Партизан: Радмило Иванчевић, Никица Клинчарски, Борислав Ђуровић, Решад Куновац, Ненад Стојковић, Јусуф Хатунић, Звонко Живковић, Момчило Вукотић (Александар Трифуновић), Слободан Сантрач, Џевад Прекази (Слободан Павковић), Звонко Варга. Тренер: Јосип Дуванчић.

---

После победе од 3:1 у Београду, изабраници легендарног стратега Миљана Миљанића тријумфовали су и у Валенсији. На тај начин су избацили Шпанце из Европе, а још више је импресионирала игра београдског клуба, која је била блистава и беспрекорна.

Једини и одлучујући гол постигнут је у 20. минуту. Јанковић је започео акцију од средине терена. Стигао је до десног угла, а затим заврнуо лопту према другој стативи, где се нашао центарфор Војин Лазаревић, који је главом снажно шутирао, а Барачина је покушао да спречи лопту на путу до гола, међутим успео је само да јој промени смер, али је она завршила у мрежи.

Славни тренер Валенсије Алфредо Ди Стефано због повреда својих играча није извео најјачи тим на терен, али и да јесте то му поред овакве Звезде не би много помогло. Халф линија Црвене звезде била је непрелазна препрека за нападаче домаћих.

Гости из Београда однели су превагу на средини терена. Миле Новковић, Цоле Јанковић, Куле Аћимовић, Драган Џајић и голман Оља Петровић играли су на високом нивоу, а Ди Стефанову велику наду за овај меч, Серхија потпуно је зауставио леви бек црвено-белих Владислав Богићевић.

Шпанци су успешно архивирани, а наредни противник био је енглески Тотенхем, који је у шеснаестини финала избацио грчки Олимпијакос (4:0 и 0:1).

Валенсија – Црвена звезда 0:1 (0:1)

Валенсија, 18. новембар 1972. Стадион: Луис Казанова. Гледалаца: око 46.000. Судија: Фердинанд Маршал (Аустрија). Стрелац: Лазаревић у 20. минуту.

Валенсија: Хозе Балагер, Педро Аранго, Анибал Перез, Фернандо Барачина, Антонио Мартинез “Антон“, Мануел Риос “Манолете“ (од 62. Хозе Фуертес), Хозе Моранте “Лико“, Хозе Кларамунт, Оскар Валдез, Серхио Љорет, Хоакин Сијера “Кино“ (од 46. Габријел Уријарте). Тренер: Алфредо Ди Стефано.

Црвена звезда: Огњен Петровић, Петар Кривокућа, Владислав Богићевић, Мирослав Павловић, Кирил Дојчиновски, Миодраг Новковић, Слободан Јанковић, Станислав Караси, Војин Лазаревић, Јован Аћимовић, Драган Џајић. Тренер: Миљан Миљанић.