Славиша Стојановић, тренер који је вратио титулу црвено-белима после најдужег поста у клупској историји, рођен је 6. децембра 1969. године у месту Горњи Дејан код Власотинца, али је одрастао у љубљанском насељу Штепањско.

Целу играчку каријеру провео је у словеначким клубовима. Био је одбрамбени фудбалер, а наступао је за Слован од 1989. до 1994. године, а затим је у сезони 1994/95 одиграо 24 меча у дресу Љубљане. Кратко је играо за Цеље током 1996. године (девет утакмица), а након тога се вратио у Љубљану и у сезони 1996/97 на 10 сусрета постигао два поготка. Каријеру је због честих повреда завршио у 29. години наступајући за Вевче у сезони 1997/98, када је одиграо осам сусрета.

zzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzz10350435_726653124062253_6238609476183858548_n

Одмах се отиснуо у тренерске воде и од 1998. до 2001. године предводио младе екипе Слована, са којима осваја првенство Словеније у узрастима до 16 и 18 година. Након тога преузима Ливар из Иванчне Горице у сезони 2001/02, да би у први план доспео као стратег Домжала, које је предводио од 2002. до 2008. године. Најпре је увео тим у елитни ранг првим местом у друголигашкој конкуренцији. Постепено је градио тим за велика дела изборивши се за пласман у Куп УЕФА 2005/06, а након тога долази до освајања две шампионске титуле 2007. и 2008. године и једног Супер купа Словеније 2007. У походу ка својој првој титули, Славишине Домжале оставиле су другопласирану Горицу у заостатку од 17 бодова на табели.

Три пута је проглашаван за тренера године у Словенији 2005, 2006. и 2007. Затим је преузео Цеље (2008/09), а након тога прихвата позив Срећка Катанеца за место асистента селектора Уједињених Арапских Емирата, где је радио од 2009. до 2011. године. По повратку у Европу врло брзо постаје селектор Словеније на чијој клупи током 2011. и 2012. године проводи укупно 13 месеци.

zzzzzzzzzzzzzzzzzzzzz10351580_726671034060462_17887985627925212_n

После паузе, коју до тада није имао у каријери, Славиша Стојановић на предлог нашег познатог спортског новинара Дејана Анђуса стиже у најтрофејнији српски клуб са задатком да коначно врати шампионску титулу посрнулом гиганту са Маракане. У клуб стижу искусни и проверени играчи попут Милоша Нинковића, Драгана Мрђе, Нејца Печника и Николе Мијаиловића, али екипа рано завршава такмичење у Европи.

У домаћем шампионату стартују изненађујућим поразом од Јавора у Ивањици. Одбрана је била слаба тачка екипе, али Звезда победом у вечитом дербију против Партизана (1:0) ипак успева да смањи бодовни заостатак у финишу јесени. Остало је и упечатљиво славље Звездиног тренера након последњег судијског звиждука, када је у победничком спринту улетео у тунел. Међутим, већ по навици, ако клуб није на првом месту, а Звезда је иза себе имала и дуги низ промашених сезона, Славе је већ био виђен на излазним вратима, али је на крају и поред великог притиска управа одлучила да не мења тренера.

zzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzz1969311_726671020727130_5790829404691839899_n

То се испоставило као пун погодак, јер је Стојановић у зимском прелазном року направио сјајан потез ангажовањем Дејана Келхара, који је уз Сава Павићевића чинио тандем централних дефанзиваца и на тај начин је до тада порозна одбрана потпуно затворена. Додатну енергију Звезди улио је повратак на терен Дарка Лазовића после паузе због тешке повреде.

Под вођством Славише Стојановића Звезда прави феноменалну серију од 15 узастопних победа (дужи низ тријумфа имала је само екипа црвено-белих под командом Славољуба Муслина) и коло пре краја осваја 26. шампионску титулу победом над ОФК Београдом од 4:2. Екипа је у 30 кола сакупила 72 бода и са 66 постигнутих голова била је најефикаснија у лиги.

zzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzz282995_726670744060491_5496254384565596676_n

Славље се још није ни стишало, а црвено-беле је УЕФА избацила из квалификација за Лигу шампиона због дугова. Славиша и бројни првотимци су некако тихо сишли са сцене и већином се расули на разне крајеве света. Утисак је да управа није ни покушала да их задржи после разочаравајуће одлуке Европске фудбалске уније, тако да је клуб поново био на почетку.

Стојановић је убрзо постао тренер белгијског Лирса, где је довео и Бобана Бајковића, љубимца Звездиних навијача и голмана шампионске генерације, као и Братислава Живковића за помоћника. Ипак, због лимитираног тима, који је бележио слабе резултате са Лирсом се разишао 28. јануара 2015. године.

Сезона у Звезди у којој је преживео много тога што није у целој тренерској каријери, остаће заувек урезана у сећање Славише Стојановића. О количини стреса због које је у пар месеци на клупи гиганта са Маракане почела да му седи коса он најбоље зна. Ипак, на крају је упамћен као шампион, тренер који је вратио титулу на Маракану после шест сушних година и крајем маја све се завршило у ведрим тоновима и гитарским рифовима у чему Славиша такође поседује велико умеће.

Коментари

avatar
  Subscribe  
Обавести ме о