Genije, srećan rođendan!

Na ovim stranama, danas ste već mogli da pročitate tekst o Marku Panteliću i Darko Lazoviću, koji su rođeni na današnji dan. Istog dana, rođen je jedan od najboljih igrača koje je ovo podneblje izrodilo i samim tim jedan od  najboljih igrača našeg kluba u dugoj istoriji. Zbog toga, uz svo poštovanje Darku  i Panti, mislim da bi najkorektnije bilo da na poseban način čestitamo rođendan velikom i neponovljivom Deju Geniju Savićeviću!

Povodom toga, imate priliku da još jednom pročitate tekst o velikom Geniju, koji je Boris na ovim stranama objavio pre nekoliko meseci.

15. septembra 1966. godine, rođen je Dejan Savićević, ikona fudbala, naš nekadašnji prvotimac i jugoslovenski reprezentativac, legenda crnogorskog fudbala, ljubimac Severa i jedan od najboljih igrača u istoriji kluba i članova naše zlatne generacije koja je 1991. godine trijumfovala u Kupu evropskih šampiona u Bariju i osvojila titulu klupskog prvaka sveta u Tokiju. Te godine Dejo je sa Darkom Pančevom dobio „Srebrnu loptu“ kao drugi najbolji igrač Starog kontinenta.

Na „Marakanu“ je stigao u leto 1988. godine i do 1992. odigrao je 118 zvaničnih utakmica u kojima je 41 put bio strelac. Osvojio je i tri uzastopne titule prvaka Jugoslavije (1990, 1991, 1992) i jedan trofej Kupa (1990).

Karijeru je nastavio u Milanu, s kojim je osvojio još jednu „srebrnu amforu“ Kupa šampiona, potom se na kratko vratio u Crvenu zvezdu, da bi potom karijeru završio u bečkom Rapidu.

Za reprezentaciju Jugoslavije odigrao je 56 utakmica i postigao 22 pogotka. Učestvovao je na dva Svetska prvenstva – 1990. u Italiji i 1998. u Francuskoj.

Bio je član selektorske komisije u kvalifikacijama za SP 2002. u Japanu i Južnoj Koreji, a potom je „plave“ samostalno vodio u kvalifikacijama za Evropski šampionat 2004. u Portugalu, da bi podneo ostavku posle poraza od Azerbejdžana.

Od 2001. godine je predsednik Fudbalskog saveza Crne Gore.

„ Kad on igra, to je lom

Na terenu pravi slalom

Deli lopte za ceo tim

Publika je luda za njim...“

Od trenutka kad je neverovatnim driblinzima i golovima u dresu titogradske  Budućnosti skrenuo pažnju naše fudbalske javnosti na sebe, pa do dana današnjih kad suvereno drži sve konce crnogorskog fudbala u svojim rukama, Dejan Savićević je bio i ostao jedinstvena, neponovljiva zvezda na fudbalskom nebu nad Balkanom. Milan Živadinović se i danas hvali da je Dejo njegovo igračko otkrovenje, Ljup ko Petrović s osmehom može satima da priča kako mu je prilazio ne bi li ga oraspoložio, Ivan Osim i Fabio Kapelo sigurno se sećaju kako su s njim ratovali, ali bez ikakvog potcenjivanja bićemo najbliži istini ako kažemo da će svi navedeni, pa i drugi stručnjaci pre pamtiti da su u timu imali jednog Savićevića nego što će se Dejo osvrnuti na  njihove savete, treninge i zapovedi.

Jer reč je o biseru koji se rađa i nalazi – a ne stvara, jednom u sto godina! Reč je o igraču sa neverovatnim osećajem za l optu koja bi bila „ljubljena“ i kad bi po njoj opaučio. Bez obzira da li je uštopuje, primi, doda, centrira, dribla, s njom se ušeta u gol ili je odnese u svlačionicu, na terenu, tribina ma ili kraj malog ekrana svakome se čini kao da je to nešto najlakše na svetu.

Pored svega toga Dejo se još po tri stvari razlikovao od ostalih talentovanih i nesumnjivo velikih igrača:

Što ga svemu tome što je znao niko nije naučio.

Što je čim primi loptu bez kalkulacija išao pravo u protivnički gol.

I, što bi mu lice posle svakog uspešnog, ali i neuspešnog pasa, posle svakog gola ali i promašaja, obasjao osmeh. Širok, neiskvaren, dečački. Dejo Savićević se od početka do kraja karijer e na terenu najpre zabavljao, pa tek onda sećao koje su to taktičke zamisli dogovorene pre utakmice. Ono što su mu bogovi lopte lakim dodirom preneli po rođenju bilo je važnije od svega.

„ Dejo, Dejooooo

Dejo, majstore, pa ti si Bog...“

Leto 1988. godine. Prvi dan prelaznog roka. U prostorijama Fudbalskog saveza Beograda dva mladića stoje jedan pored drugog. Smeše se, poziraju. Istovremeno potpisuju ugovore sa Crvenom zvezdom. Jedan stiže iz Skoplja, kao najmlađi prvi strelac lige. Zove se Darko Pančev. Drugi iz Titograda. Ime mu je Dejan Savićević. Trčaće (neki kažu u šali, šetaće) terenom „Marakane“ uglavnom tamo ispred ili u protivničkom šesnaestercu. Zajedno će predstavljati tandem koji će u godinama koje su usledile pokoriti Evropu. A, ono što im je u tom trenutku takođe zajedničko je – da su obojica bili „već viđeni“ u Partizanu. Pančev je, pričalo se, potpisao i predugovor, čak u Londonu. Deja su krili, i od Hajdukovih, i od Partizanovih ljudi. Moćnih, svemoćnih!

Da li zbog toga što je crno-beli dres pretpostavio Zvezdinim, nikad nije dokazano, ali Savićević je odmah morao u vojsku. Na njegovu (i Zvezdinu) sreću  nije išao u pešadiju već je mogao da trenira u Sportskoj četi JNA, a uz dozvolu vojnih vlasti igrao je i neke evropske utakmice. Nagovestio je svoj talenat protiv Dandalka, a onda je uz Dragana Piksija Stojkovića stao na prvi branik odbrane od buduće evropske imperije – Berluskonijevog Milana. U te tri čuvene utakmice sa „rosonerima“ učinio je da Arigo Saki izgubi još malo kose, a „tata Silvio“ upiše njegovo ime u svoju beležnicu. Na Dejinu žalost, gol koji je postigao u drugom susretu nije bio dovoljan da Zvezda prođe Milan, jer su Italijani pored Gulita, Van Bastena i Rajkarda na svojoj strani imali i maglu.

Usledile su godine Zvezdine vladavine u Jugoslaviji i sklapanje šampionskog mozaika za Evropu. Odlaskom Stojkovića u Olimpik, Savićeviću je poverena „desetka“ i glavna uloga u timu „vanzemaljaca“. Prirodno, ipak, nije centralni vezni, u krugu na sredini češće je Robi Prosinečki. Dejo tik do njega, poludesno, gde njegova čarobna „levica“ pomera granice mogućeg. Sezona iz snova. Golovi, asistencije, driblinzi i vrhunac na Olimpijskom stadionu u srcu Bavarske.

– Pobedićemo Bajern u Minhenu – izjavljuje direktor Zvezde Dragan Džajić odmah posle žreba, a cela fudbalska Evropa se krsti u čudu.  I levom i desnom.

Ali, čudo je Savićević. Onaj njegov beg od centra do Aumana, onaj njegov gol tada trostrukom prvaku Evrope, svaki Zvezdaš još sanja širom otvorenih očiju.

Pa onda Bari, penali, slavlje, Zvezda najsjajnija među zvezdama. Nekoliko meseci kasnije – „Old Traford“. Finale Superkupa Evrope sa Mančesterom. Trofej ostaje u rukama Aleksa Fergusona, ali kompletna odbrana „đavola“ danima kasnije odlazi kod fizioterapeuta pošto im je Savićević „izlomio kičmu“.

Tokio. Jedna bravura „a la Savićević“, jedna prava dijagonala u pravom trenutku i Jugović načinje Kolo-kolo. Ostatak utakmice i gaženje Čileanaca Dejo gleda s tribina jer nije otrpeo udarac, nepravdu, jer je vratio čileanskom fudbaleru milo za drago.

Ali, i to je Dejo…

„ Zvezda, Milan i plavi tim

Pobeđuju kada su s njim...“

A da mu se nekad nije igralo, i nije. Znao je da dođe prvi na trening i zakasni zato što mu se nije silazilo sa stola za masažu. Znao je da prespava pet-šest utakmica i navuče gnev navijača, a odmah zatim, jednim driblingom, jednim potezom ponovo je kupi u sedmoj. Znao je da dovede do očaja novinare, trenere, funkcionere, samo bi slegao ramenima i prošao. Znao je i da natera celu „Marakanu“ da mu zviždi u 5. minutu finala Kupa kad je tražio zamenu jer ga je zaboleo primicač. „Boli, pecka, zateže…“ naučili su da izgovaraju i Italijani, baš kao i mi – sa neksrivenim simpatijama i neverovatnim ponosom što imaju Deja.

I kad je otišao da levom kopačkom pokori „čizmu“, kad je krenuo da lomi i gvozdenu volju „Imperatora“ Kapela, Dejo se nije promenio ni za dlaku. Isti onaj, lenji, čudesni, magični, neprevaziđeni Crnogorac naterao je kompletnu postavu Milana da ga moli da igra jedno finale, ali i čitavu planetu (osim, naravno, Zubizarete) da mu se divi posle onog famoznog pogotka lob udarcem u drugom, njegovom atinskom finalu Kupa šampiona, kad je Milan deklasirao Barselonu sa 4:0.

Skočio je tada i svaki navijač Zvezde, ali i svaki njegov dotadašnji protivnik konačno priznavši da je Dejo zaista – Genije.

Dejane Savićeviću, hvala ti za one neverovatne poteze, driblinge i golove. Hvala za vreme koje si proveo na „Marakani“. Hvala ti što si naš. Da li si mogao i više? Sigurno. Ali to onda ne bi bio ti…

Napomena: Tekst većim delom preuzet sa oficijelnog sajta fudbalskog kluba.

Genije, srećan rođendan!