Moja Crvena Zvezda
FeaturedАнализеВажноДомаћи шампионатНајновијеФудбал

Развојни пут Ненада Лалатовића, 1. део: На правом месту у право време

Колико чачански Борац као екипа, толико је Ненад Лалатовић као тренер „хит“ првог дела фудбалске сезоне у Србији. Након неуспешне такмичарске године са Црвеном звездом, није желео да попут многих, са одличном референцом, у виду боравка на клупи црвено-белих, оде на Далеки исток или неку егзотичну фудбалску локацију, где би наставио да ради, вероватно за већи новац, али са мањом шансом да оствари европску каријеру.

Тиме је, на први поглед, његова каријера отишла за корак уназад. А да ли је заиста тако? Кренимо редом.

Ненад Лалатовић је имао релативно успешну каријеру, која је кренула силазном путањом након одласка са Маракане. Звездино дете, након неколико позајмица и каљења (ОФК, Раднички, Милиционар), дочекало је капитенску траку, победе и гол у дербију као капитен, европске утакмице, трофеје са својим клубом и на тај начин испунило сан.

„Био сам капитен и дао сам гол у дербију, то су две најлепше ствари у мојој фудбалској каријери. Сви смо још као клинци маштали да заиграмо за први тим и дамо гол у дербију. Мени се све то остварило у матичном клубу“, рекао је једном приликом за наш сајт.

Уследио је одлазак у Шахтјор, који тада није био ово што је данас, јер је у то време симбол за украјински фудбал још увек био кијевски Динамо. Један период провео је у Волфсбургу (који такође није у европским оквирима био оно што је у овом тренутку) на позајмици, а ту „украјинску епизоду“ завршио је неславно – физичким нападом на судију у утакмици Б тимова, због чега је доживео дугу суспензију. Вратио се у своју земљу, у две сезоне одиграо још 15 утакмица за Земун и ОФК Београд и – то је био крај. У 29. години живота! Премало, од играча који је био капитен Звезде и облачио дрес репрезентације Југославије…

Имала је Звезда бољих дефанзиваца у то време, вероватно и у генерацији чији је члан био, али је у Лалатовићу имала радника, лојалног играча, који је поред професионализма, на терену доносио жар, борбеност, поузданост и извршавање онога што се од њега тражи. Тај жар и темперамент знали су да се испољеи у погрешном смеру, што се видело у Украјини…

lala

Радио је једно време као скаут у Црвеној звезди, али се није пронашао у том послу. Као тренер, први самостални посао је добио у Срему из Сремске Митровице, у сезони 2010/11. Предводио је ову екипу у прволигашкој конкуренцији и на крају сезоне завршио као четрнаестопласирани на табели, чиме је испуњен циљ клуба – опстанак у лиги. На крају сезоне, Лалатовић је одлучио да направи корак напред, а Срем се дванаест месеци након тога припремао за учешће у трећем рангу такмичења…

Наредна дестинација био је новосадски Пролетер. У то време, МЦЗ је одрадио интервју са Лалетом, у којем смо некако заједно „наслутили“ да ћемо га jeдног дана гледати и на Звездиној клупи.

„Слана бара“ било је оно што му је требало и што га је дефинитивно лансирало у орбиту као тренера. У првој сезони, његов тим је завршио такмичење на средини табеле, на 9. позицији, на четири бода одстојања од 3. места. Уследио је наставак сарадње и резултат је био видљив већ у наредној такмичарској години. Расли су и Лалатовић као тренер и Пролетер као клуб. Са Новосађанима је завршио на четвртом месту Прве лиге Србије, иза тада неприкосновених и убедљивих Чукаричког и Напретка, док се испред њега нашао и још један садашњи суперлигаш, Вождовац, а иза Металац, Борац, Младост…

Тада је стекао и репутацију тренера који игра офанзиван фудбал и утакмице са доста голова. Просек од готово три поготка по утакмици, други напад лиге, мечеви завршени резултатима 5:3, 5:2, 4:0 привлачили су публику на стадион и истакли његову екипу као вероватно најатрактивнију, а њега као тренера који форсира модеран и нападачки фудбал, на гол више.

Тако су од борбе за опстанак, преко златне средине и пласмана у сам врх прволигашке табеле настављени „градацијски“ развој и тренерско сазревање тада тридесетпетогодишњег Лалатовића. 

lale

Уследио је позив Вождовца, са којим је имао прилике да направи још један корак напред и заигра у Супер лиги Србије. Прихватио га је.

Дебитантску полусезону завршио је на 11. позицији, са 16 бодова из 15 утакмица. Кренули су „Змајеви“ добро у првенство, али је уследио пад у самом финишу. Између осталог, Вождовац је савладао Црвену звезду, Чукарички, одиграо нерешено против Војводине, а лоше резултате остваривао углавном против екипа из „доњег дома“. Циљ клуба, а то је опстанак у елити, у том тренутку је изгледао реално. Међутим, Лалатовић је тражио од челника клуба појачања, са којима би кренуо ка горњем делу табеле. Није их добио, па је одлучио да напусти клупу Вождовца.

Нова станица био је крушевачки Напредак. Након полусезоне у којој је услед резултатског и императива опстанка одступио од филозофије коју је донео у Пролетер, Лалатовић је у Крушевцу поново формирао екипу која ће играти офанзивно и играо дефинитивно најатрактивнији фудбал у пролеће 2014, уз Црвену звезду, која је била у чувеној серији победа у то време.

Сезону је завршио на 9. месту, на којем се овај клуб налазио и када га је преузео. Имао је трећи напад у лиги, иза вечитих, а само на Звездиним утакмицама постизано је више голова. У тих 15 утакмица, између осталог, „играо је фудбал“ на Маракани, где је Напредак повео, али наставио са офанзивном игром и у наставку примио четири гола. Оно што је њему, а и Црвеној звезди, највише значило, јесте победа против Партизана у 25. колу првенства, којом је практично решио борбу за титулу. Тако је у једној сезони савладао и Партизан и Црвену звезду.

Црвена звезда, која се растала са Славишом Стојановићем, понудила је Лалатовићу да се врати кући и покуша да одбрани титулу… О тој сезони ће више речи бити у наредном делу текста, који ћете читати сутра.

Одлазак у Звезду био је „прескок“ и прекид правилног тока каријере, која је до тог тренутка ишла узлазном путањом, корак по корак, и јасно је да је за одлазак на Маракану било прерано. Као што је у Првој лиги кроз неколико сезона пролазио пут од борбе за опстанак, преко средине, до врха табеле, логичан је био сличан пут и у Супер лиги Србији.

Након неуспешне такмичарске године са Црвеном звездом, није желео да попут многих, са одличном референцом, у виду боравка на клупи црвено-белих, оде на Далеки исток или неку егзотичну фудбалску локацију, где би наставио да ради, вероватно за већи новац, али са мањом шансом да оствари европску каријеру. Тиме је, на први поглед, његова каријера отишла за корак уназад. А да ли је заиста тако? 

НЕ!

Након сезоне која је била изузетак, Лалатовић је преузео чачански Борац, са којим је требало да направи корак више, не у односу на претходну сезону, већ у односу на оно где је стао када је напустио Напредак.

Био је то шести клуб у каријери за тренера који је тек напунио 38 година.

На почетку сезоне, „шоу“ му је украо ивањички Јавор, који је дуго био лидер на табели. Затим је уследила велика серија Црвене звезде и стварање огромне бодовне предности, па се практично током остатка јесени говорило о сјајној Звезди и бледом Партизану. Ипак, за све то време, Борац је био константан и у једном тренутку је било јасно да није у питању бљесак, какав је остварио Јавор на самом почетку и да Чачани могу много.

Одличне позајмице, Кнежевића из Партизана и Зорића из АЕК-а, довођење из Белгије искусног Мићића, те ангажовање искусног Вујаклије из Лалатовићевог бившег клуба, Пролетера, показали су се као одлични потези и Борац је из кола у коло играо сјајан фудбал!

У Чачку је пропуштена шанса за победу против Партизана, када је Борац промашио велики број прилика, а на Маракани је гост имао 2:2, али је до краја поклекао још два пута. Ипак, и поред сјајних резултата, велики финансијски проблеми пратили су екипу, која није добијала плате и премије, па је Лалатовић одлучио да се повуче. Ипак, како је све решено, пристао је да остане у клубу. Ипак, све је било привремено… Проблеми су настављени, па је након ремија против Вождовца одлучио да напусти пољуљану и разочарану екипу, уз опрост дуга према њему.

borac

Борац је након тога забележио две победе и три пораза у првенству, након скора 9-4-4 за време Лалатовићевог боравка у Чачку.

Одмах након тога, нашао је и седми клуб у тренерској каријери! Била је то Војводина, која је након сјајног старта првенства и одличних партија у првенству пала на 9. место и била ближа плеј-ауту него плеј-офу. Уз то, Новосађани су имали убедљиво најлошију одбрану у Србији.

Међутим, уследила је сјајна реакција играча, у пет мечева забележили су четири победе и реми (у Новом Пазару у последњем колу), уз само два примљена гола! Поред тога, остварена је велика победа против Партизана на стадиону ЈНА, а екипа се пласирала и у завршницу Купа Србије… Војводина је завршила јесен на четвртом месту, са 35 бодова, само два мање од другопласираних екипа.

lale dzigi

Лалатовић је тако полусезону у два клуба завршио са одличним скором од 15 победа, 5 ремија и 4 пораза. Једну екипу оставио је на другој позицији, а другу довео на корак од исте, за свега пет утакмица.

Доказао је Лалатовић колико зна, али и да је долазак на Маракану у сезони 2014/15. био грешка. Пре свега по њега. Превелика љубав према матичном клубу, воља, адреналин, учинили су да прескочи неколико степеника у свом тренерском развоју и вођен жељом да помогне Звезди дође на Маракану у погрешном тренутку.

У екипама, чијим је амбицијама могао да парира својим именом, знањем и тренерском репутацијом у том тренутку, овај млади тренер је углавном остваривао максималне или очекиване домете. Једноставно – био је тачно тамо где је требало да буде у одређеном тренутку. У исто време, своје знање и, пре свега, искуство, је увећавао и постепено градио своју тренерску каријеру.

За Звезду је, са само 37 година, било прерано, па је завршено неславно.

О тој епизоди у његовој каријери читајте у тексту Развојни пут Ненада Лалатовића, 2.део: На погрешном месту у погрешно време.

Повезане вести

3 comments

Sladajac дец 27, 2015 at 02:33

Za koju godinu bice Lalatovic najbolji Srpski trener!!!…

Reply
SVE PJANO21 дец 26, 2015 at 14:45

Sa onim igračima koje je tad Zvezda imala, Lala je napravio vrhunski rezultat i isforsirao Jovića, Ristića, Jovanovića, pomalo i Grujića dok je Rajković samo dobio šansu da pokaže kvalitet.
Puno sreće u Voši Lalo!

Reply
Александар дец 26, 2015 at 17:10

Биће детаљан текст и о томе!

Reply

Leave a Comment