Две и по деценије од историјског освајања титуле првака Европе у Барију

Фудбалери Црвене звезде постали су 29. маја 1991. године шампиони Европе у италијанском граду Барију победом на пенале 5:3 против француског Олимпика из Марсеља и на тај начин се београдски клуб златним словима уписао у историју фудбала, јер је поред Звезде из Источне Европе овај подвиг успела да оствари још само румунска Стеауа, а тешко да ће у будућности било који клуб са ових простора поновити нешто слично.

Црвено-бели су те сезоне у Купу европских шампиона играли врло атрактивно и ефикасно. Звезда је један од малобројних клубова, који нису поражени на свом путу до европског трона, али пред финалну утакмицу тренер Љупко Петровић је одлучио да одигра у неуобичајено затвореној формацији са приоритетним задатком да се сачува сопствена мрежа, јер шта би вредело да су црвено-бели играли лепо за око, а изгубили. Историја памти само победнике, па је са тог становишта тактика Звездиног мудрог стратега била разумљива, а и у том делу сезоне су играчи француског тима били у бољој форми од Савићевића и друштва, па је то био још један разлог да се Љупко одлучи за опрезну тактичку варијанту.

Пре финала се повредио до тада стандардни дефанзивац Душко Радиновић, који није играо у најважнијој утакмици у историји клуба. Експедиција Звезде је у Бари допутовала седам дана пре финалног сусрета, а играчи нису баш лако подносили време које су проводили у хотелу у том периоду. Било је чак и покушаја подмићивања од стране Француза да Стеван Стојановић пусти гол у корист Олимпика, али Звездин чувар мреже одбио све непристојне понуде и у 120 минута велике борбе је остао несавладан. У Италији се скоро није ни знало да се игра финале Купа шампиона, јер су медији били у штрајку. Звезда је имала велику подршку на стадиону Свети Никола у Барију. Навијачи из разних крајева Југославије и земаљске кугле допутовали су у великом броју у италијански град на обали Јадранског мора, многи чак и бродом, што је био посебан доживљај.

Италијански судија Тулио Ланезе одлично је водио сусрет. Марсељ је имао иницијативу, коју је Звезда свесно препустила, а Жан-Пјер Папен је у 12. минуту шутирао непрецизно. Минут касније Бинић је прохујао кроз одбрану француског тима, али је лопта отишла поред пречке. У 19. минуту Базил Боли је отклонио опасност по свој гол испред Дарка Панчева. Само два минута након тога Драгиша Бинић је изашао сам испред голмана Олмете, али му је побегла лопта. Миодраг Белодедић је у 27. минуту блокирао шут енглеског виртуоза са лоптом Криса Водла. Звездин креатор игре Роберт Просинечки је у 35. минуту имао два сјајна дриблинга, али је његов ударац са 25 метара био непрецизан. У следећем минуту Михајловић је избио лопту испред Папена. Белодедић је био непрелазан за најбољег стрелца Марсеља, Папена, па га је у 55. минуту још једном зауставио. Мануел Аморос је шутирао са 18 метара десет минута касније, али без ефекта. Стојановић је отклонио опасност у 70. минуту после центаршута Амороса.

Крис Водл је био најагилнији играч Олимпика на мечу, а у 76. минуту је шутирао главом поред гола после центаршута Папена. Покушао је Просинечки два минута након тога из слободног ударца, али је погодио живи зид. Роби је у 84. минуту имао још један покушај, али је лопта прохујала поред десне стативе. Како се меч ближио крају играчи Олимпика су постајали све опаснији по гол Стевана Стојановића. У 88. минуту Жермен је био непрецизан главом као и Водл минут касније. Фудбалери француске екипе су и у првом продужетку били агилнији, али су црвено-бели сачували своју мрежу. У 113. минуту на терен је у дресу Олимпика истрчао бивши капитен и пета Звездина звезда Драган Стојковић Пикси, и само два минута касније је надмудрио неколико дојучерашњих саиграча, али је одбрана Звезде била бржа од нападача француског тима. Пикси је уочи пенал серије одбио позив тренера Гуталса да буде један од играча који ће шутирати пенале против Црвене звезде.

Црвено-бели су издржали све до краја и 36. финале Купа шампиона одлучено је ударцима са беле тачке. Тренер Љупко Петровић је 100 одсто погодио са играчима који су изводили једанаестерце, јер су сва петорица били неустрашиви, храбри играчи и смирени у пресудним тренуцима. Звезди је запало да прва шутира, што је нека неписана предност, јер се дешавало да онај ко први крене да шутира у великом броју случајева на крају и однесе победу. Роберт Просинечки је био прецизан као први извођач пенала за Звезду. Лопта је отишла у једну, а голман Марсеља у другу страну. Већ у првој серији голман београдског тима Стеван Стојановић одбранио је шут Мануела Амороса. Драгиша Бинић је повисио на 2:0, а Касони смањио на 1:2. Миодраг Белодедић је луцидно послао лопту у доњи леви угао гола за 3:1 и само је прошао рукама кроз своју бујну косу. На 3:2 смањио је Папен, а затим је Синиша Михајловић у свом стилу топовски шутирао под пречку за 4:2, а при томе је одвалио и добар део земље од силине његовог ударца. Бразилац Мозер је смањио на 3:4 и тренутак одлуке је уследио када је Дарко Панчев пришао лопти. Чекао је до последњег тренутка на коју ће страну отићи Олмета. Голману Олимпика је задрхтало колено, остао је на средини, а Панчев је погодио мрежу за велико славље на трибинама стадиона Свети Никола, широм Србије, Југославије и на свим деловима света где су се налазили Звездини навијачи.

Црвена звезда – Олимпик Марсељ 0:0  пеналима 5:3

29. мај 1991. Бари – Стадион: Свети Никола. Гледалаца: 55.000. Судија: Тулио Ланезе (Италија). Жути картони: Бинић, Михајловић и Маровић (Црвена звезда), Боли (Олимпик). Стрелци у пенал серији: 1:0 Просинечки, 2:0 Бинић, 2:1 Касони, 3:1 Белодедић, 3:2 Папен, 4:2 Михајловић, 4:3 Мозер, 5:3 Панчев. У првој серији ударац Амороса одбранио је Стојановић.

Црвена звезда: Стеван Стојановић (капитен), Владимир Југовић, Слободан Маровић, Рефик Шабанаџовић, Миодраг Белодедић, Илија Најдоски, Роберт Просинечки, Синиша Михајловић, Дарко Панчев, Дејан Савићевић (од 85. минута Влада Стошић), Драгиша Бинић. Тренер: Љубомир “Љупко“ Петровић.

Олимпик Марсељ: Паскал Олмета, Мануел Аморос, Ерик Ди Меко (од 113. Драган Стојковић), Базил Боли, Карлос Мозер, Бруно Жермен, Бернар Касони, Крис Водл, Жан-Пјер Папен (капитен), Абеди Пеле, Лоран Фурније (од 75.Филип Веркрис). Тренер: Рајмонд Гуталс.

Легендарни коментатор Радио-телевизије Београд, Милојко Пантић, узвикнуо је у тренутку одужевљења: “Црвена звезда је шампион Европе! Црвена звезда је победник Купа европских шампиона! Највећи успех југословенског клупског фудбала! Дарко, Дарко Дарко! Златна копачка Црвене звезде!“.

Славље је увелико трајало, а након тога је председник УЕФА, Ленарт Јохансон, уручио пехар шампиона Европе Стевану Стојановићу, капитену и голману Црвене звезде, хероју финалног сусрета. На црвено-белом делу трибина делиријум, играчи трче победнички почасни круг. На дочеку у Београду новог шампиона Старог континента поздравило је око 40.000 навијача. Црвена звезда се уписала на шампионски пехар као победник 36. финала Купа шампиона и не слутећи да ће у наредним деценијама бити светлосним годинама далеко од самог врха европске фудбалске елите, али оно што је остало за сва времена је прича о тиму који је једне године покорио континент, а касније и планету у најпопуларнијој игри на свету и урадио оно што нису многи гиганти из богатих и развијених европских земаља.

https://www.youtube.com/watch?v=VkFhwPEo38c

https://www.youtube.com/watch?v=Z5WP3nzu5v0

https://www.youtube.com/watch?v=i0mlrGG7y90