Богдан Цвијетић, један од најбољих рукометаша у историји Црвене звезде и некадашњи репрезентативац Југославије, рођен је 1. марта 1933. године у Бањалуци. За црвено-беле је играо од 1950. до 1961. године.
Са Звездом је учествовао у освајању првих трофеја у историји клуба. Освојио је две шампионске титуле 1955. и 1956. године и један Куп Југославије 1956. године и то у време када је мали рукомет још био у повоју, јер је до средине педесетих година велики рукомет имао примат. Цвијетић се у раној младости бавио одбојком, кошарком, кајаком, фудбалом, гимнастиком и атлетиком, што је утицало да развије сјајне физичке способности. Одликовале су га брзе финте, вешти потези, снага, борбеност, упорност, а изнад свега је био прави виртуоз са лоптом. Играо је на позицији средњег бека и увек је тежио да својим потезима изазове овације гледалаца на трибинама, што му је врло често успевало. Због својих сјајних партија и бравура на терену прозван је рукометним Шекуларцем, јер је у рукомету представљао чаробњака, као што је био Драгослав Шекуларац у фудбалу.
Увек је био у врху листе стрелаца у шампионатима Југославије, а и поред тога је стигао да разиграва саиграче маштовитим и бројним асистенцијама. У Звезди је био истовремено и играч и тренер у сезони 1959/60, а само тренер у сезони 1964/65. У каријери је наступао и за ДИФ, а током служења војске 1957. године играо је рукомет у Бору, а затим и за Дубочицу 1958. године. По одласку из Звезде наступао је за Интернационал из Женеве и француске клубове Калуир, Шароре, Вилфранш, Гајер и Евијан, као и за Шеноа из Швајцарске, где је био играч-тренер.
У једној анкети међу рукометашима и ветеранима изабран је у идеални тим у историји Црвене звезде, који поред њега чине и Дејан Перић, Драган Шкрбић, Бранислав Покрајац, Жикица Милосављевић, Јовица Цветковић и Милан Лазаревић. За репрезентацију је одиграо 11 утакмица и постигао 21 гол. Незванично је проглашен за најбољег техничара на Светском првенству у Источној Немачкој 1958. године, када је Југославија заузела осмо место. Од 1968. до 1973. године радио је као професор спорта на Институту Флоримонт у Женеви, а потом и дуги низ година на Универзитету за спорт у Лозани. Био је и тренер једног локалног женског клуба у Женеви. Преминуо је 19. маја 2012. године у Београду.
