На данашњи дан: Рођени Бобан Бајковић и Иван Јуришић

На данашњи дан рођена су два истакнута фудбалера Црвене звезде, дефанзивац црвено-белих с краја седамдесетих и у првој половини осамдесетих Иван Јуришић и харизматични голман Бобан Бајковић, љубимац Звездиних навијача. И један и други су се својевремено опростили од црвено-белог дреса освајањем шампионске титуле, Јуришић 1984. године, а Бајковић 2014.

Бобан Бајковић је рођен 15. марта 1985. године на Цетињу. Члан Црвене звезде био је преко десет година, од 2004. до 2014. За најтрофејнији српски клуб одиграо је 119 такмичарских утакмица. Био је сведок освајања неколико трофеја, у којима није имао удео јер није био у првом плану, а учествовао је у освајању шампионске титуле 2014. године и Купа Србије 2012.

Каријеру је почео у Ловћену, за који је од 2001. до 2003. године одиграо 30 утакмица. У Звезду је стигао у зимском прелазном року 2004. године, када је као талентовани чувар мреже представљен на конференцији за медије заједно са Марком Пантелићем, који је стигао из смедеревског Сартида. Бајковић је био члан екипе која је освојила дуплу круну 2004. године, али није забележио ниједну одиграну утакмицу, што се није ни очекивало јер је имао само 19 година. Уследиле су позајмице у убском Јединству (2004/05), где је бранио на 31 мечу, Радничком из Ниша (2005/06), полусезоне у Раду (шест мечева 2006/07),  Смедереву (седам утакмица 2006/07) и Срему 2007. године, где је бранио на 15 мечева.

У клуб се вратио у јануару 2008. године и тренер Александар Јанковић указао му је шансу да дебитује за први тим на званичним мечевима. Одиграо је четири утакмице у шампионату, али је променом тренера изгубио место у тиму. Годинама се његово име провлачило по страницама жуте штампе због бурног ноћног живота и везама са припадницама естрадне сцене, а Бајко се правдао да кад већ не брани може себи да пружи мало одушка на другој страни.

Нову шансу дочекао је тек у пролеће 2011. године, када је Роберт Просинечки преузео црвено-бели тим. Од тада је био незаменљив на голу Звезде пуне три и по сезоне. У пролећном делу 2011. године бранио је на 11 утакмица у првенству и Купу. Истакао је да му је Просинечки практично спасао каријеру и одлучио је да по одласку из клуба уради тетоважу великог Жутог, а већ их је имао гомилу на себи. Прославио се дриблањем противничких нападача што је навијачима било симпатично, па је убрзо постао један од љубимаца Звездине публике. Није забележено да су нешто слично радили други чувари мреже у Звездиној историји. Ипак, касније је престао са том праксом. У сезони 2011/12 освојио је Куп Србије одигравши укупно 36 мечева у свим такмичењима, од чега су три биле у Купу. Бајковић је током ове сезоне поставио апсолутни рекорд клуба по броју узастопних минута без примљеног гола у свим такмичењима (820), али је клупски рекорд по несавладивости у националном шампионату остао у власништву Звонка Милојевића с обзиром да је у сезони 1994/95 забележио 697 узастопних минута.

У сезони 2012/13 чувао је мрежу на 34 утакмице на три фронта. Више од њега одиграли су само Лука Милуновић и Филип Младеновић – по 35, али Звезда поново није стигла до толико жељене титуле. Добри партијама и пантерским интервенцијама од навијача је добио и надимак “Бајко Мачка“ и један је од ретких на које најватренији нису били љути у сезонама које су обележили проблеми, беспарица и осека трофеја. Бајковић је претходних сезона добро бранио, имао је и пар киксева, као и сви голмани, а током шампионске сезоне пружио је најбоље игре у каријери. У јесењем делу сезоне 2013/14 био је по многим оценама најбољи фудбалер Црвене звезде и најзаслужнији што је екипа релативно успешно прегурала турбулентну јесен, да би од почетка пролећа 2014. засела на чело табеле и серијом победа стигла до толико жељене титуле првака.

У шампионској сезони бранио је на четири меча у квалификацијама за Лигу Европе, једној утакмици у Купу и на 29 мечева у шампионату Србије. Дебитовао је и за новинарску селекцију Србије против репрезентације Србије у ревијалном мечу, а много пута је спасавао Звезду после грешака несигурне дефанзивне линије у јесењем делу првенства.

Опростио се од најдражег дреса титулом првака у великом стилу и касније постао члан белгијског Лирса, где му је у почетку тренер био Славиша Стојановић, са којим је наставио успешну сарадњу из Звезде, али је смењен током сезоне, па је Бајко остао да се сам бори за опстанак са Лирсом, али му то није успело, па је на крају сезоне напустио клуб и касније направио непланирану паузу. Кад је Бајко у питању парола гласи – никад не реци никад по питању његовог повратка у Звезду.

Колаж Бајковићевих одбрана у дресу Црвене звезде:

Иван Јуришић, некадашњи одбрамбени фудбалер Црвене звезде, рођен је 15. марта 1956. године у Зрењанину. Био је стандардни члан дефанзивне линије славног тима црвено-белих, који је стигао до финала Купа УЕФА 1979. године.

Јуришић је за Звезду одиграо 163 званичне утакмице уз два постигнута гола у периоду од 1978. до 1984. године. Учествовао је у освајању три шампионске титуле (1980, 1981. и 1984. године) и једног Купа Југославије 1982. године. Био је поуздан фудбалер, ненадмашан у скоку, али је имао ту несрећу да постигне аутогол у првом мечу финала Купа УЕФА против Борусије из Менхенгладбаха (1:1), да би му у реваншу у Немачкој судија Микелоти свирао непостојећи пенал. То је и проклетство дефанзивних играча, да им се памте само грешке, за разлику од нападача, које навијачи памте по головима, а не по промашајима.

Каријеру је градио у Пролетеру из Зрењанина за који је од 1974. до 1977. године одиграо 83 утакмице уз два постигнута поготка. За Звезду је заиграо у пролећном делу сезоне 1977/78 и врло брзо се усталио у првом тиму одигравши 14 утакмица у првенству. И наредне сезоне био је стандардан у одбрани Црвене звезде одигравши 19 лигашких утакмица, док је у походу до финала Купа УЕФА забележио 10 од могућих 12 наступа. У три меча у Београду против Арсенала, Вест Бромвич Албиона и Херте, Звезда је славила истоветним резултатом – 1:0, а велике заслуге што је мрежа црвено-белих остала нетакнута припадају и Ивану Јуришићу.

Прву шампионску титулу са Звездом освојио је у сезони 1979/80, када је одиграо 19 утакмица у првенству, а екипа је имала најбољу одбрану у лиги са само 26 примљених голова у 34 меча. Наредне сезоне Звезда је одбранила титулу, а Јуришић је био незаменљив у тиму са 27 утакмица и једним постигнутим голом против ОФК Београда (1:1). У Купу шампиона 1981/82, Звезда је стигла до четвртфинала, а одлични дефанзивац је одиграо свих шест утакмица, да би екипу у четвртфиналу зауставио Андерлехт са две победе. У истој сезони црвено-бели су тријумфовали у Купу после 11 година. Јуришић је у походу на трофеј у најмасовнијем такмичењу одиграо четири меча, док је у шампионату био међу играчима са највише наступа у тиму. Забележио је 29 утакмица уз један погодак у тријумфу против Ријеке од 4:1. Од Звездиног дреса опростио се дуплом круном 1984. године. Забележио је 19 одиграних мечева у шампионату и пет у Купу и још једном дао велики допринос у успесима тима из Љутице Богдана.

Каријеру је наставио у ПАОК-у из Солуна за који је од 1984. до 1987. године одиграо 68 утакмица. У истом граду је завршио каријеру, али у дресу Аполона Каламаријаса у сезони 1989/90, када је одиграо 18 мечева уз три постигнута гола.