На данашњи дан: Рођен Љупко Петровић

Љубомир “Љупко“ Петровић, легендарни тренер Црвене звезде са којом је 1991. године постао шампион Европе, рођен је 15. маја 1947. године у Великој Брусници.

У чак три наврата водио је београдске црвено-беле и одвео екипу до освајања четири трофеја: Купа европских шампиона 1991. године, две шампионске титуле 1991. и 1995. и Купа 1995. године.

Први пут је сео на клупу Црвене звезде у незаборавној сезони 1990/91, када је наш најтрофејнији клуб имао мајсторе фудбала Савићевића, Панчева, Просинечког, Белодедића, Југовића, Бинића, Михајловића, а игра била атрактивна, лепршава и ефикасна. Звезда је на путу до финала најелитнијег европског клупског такмичења рушила све препреке, Грасхоперс, Глазгов Ренџерс, Динамо Дрезден, Бајерн из Минхена, а Љупко је одлучио да у финалу постави затворенију тактику, како би онемогућио фудбалере Олимпика из Марсеља да угрожавају Стојановићев гол. Звезди се таква поставка игре на крају исплатила, јер је на пенале освојила “клемпави“ пехар, а то је оно што се заувек памти. Циљ је оправдао средство, клуб је у то време био на врхунцу и осећало се да ће те сезоне направити нешто велико, а Љупко Петровић је мудро водио екипу и омогућио да црвено-бели после румунске Стеауе постану тек други источноевропски клуб који је покорио Европу, а таква ситуација је остала до данас и још дуго се неће променити.

Љупко је други пут сео на клупу Црвене звезде 1994. године, укомпоновао тим и одмах вратио титулу после паузе од две године. Звезда је само у првенству те сезоне постигла чак 99 голова предвођена сјајним нападачким тандемом који су чинили Дарко Ковачевић и Небојша Крупниковић уз једног Рамба Петковића, Звонка Милојевића, Горана Ђоровића, Митка Стојковског, Дејана Стефановића, Марка Перовића и остале био је то тим који се окитио дуплом круном 1995. године, тако да је Љупко и у другој сезони на Звездиној клупи узео два трофеја и заокружио свој учинак на четири пехара по чему је уз Славољуба Муслина најуспешнији тренер црвено-белих у последње три деценије.

Трећи пут је предводио црвено-беле на почетку сезоне 2004/05, али се кратко задржао због слабих резултата у Европи, па је после тешког пораза од Зенита из Санкт Петербурга у 1. колу Купа УЕФА за новог тренера постављен Ратко Достанић. Љупко је са Звездом пре тога у квалификацијама за Лигу шампиона избацио швајцарски Јанг Бојс, затим славио против ПСВ-а са 3:2 у првом мечу 3. кола квалификација, али је пораз од 0:5 у Ајндховену још једном оставио црвено-беле без групне фазе такмичења.

Иначе, Петровић је имао и запажену играчку каријеру. Почео је у Дарди, а за Осијек је играо пуних 12 година, од 1967. до 1979. године и за овај клуб постигао чак 149 голова. Затим је наступао у САД од 1979. до 1982. године играјући мали фудбал најпре у дресу Бафало Стелионса до 1981. године, где је на 70 мечева постигао чак 79 голова, а затим за Канзас сити Кометс од 1981. до 1982. године, када је у 25 утакмица 15 пута погађао мрежу. Кратко је играо и за Финикс Инферно (15 мечева, осам голова) током 1982. године.

Као тренер најпре је предводио омладински тим Осијека од 1982. до 1984. године, Металац из Осијека, био је помоћни тренер у Еспањолу 1984, па је предводио први тим Осијека од 1984. до 1987. године. Након тога је преузео репрезентацију Југославије до 18 година 1987. и селекцију до 21 године 1988. године, када је увео и суботички Спартак у елитни ранг такмичења. У сезони 1988/89 са новосадском Војводином стигао је до шампионске титуле, друге у клупској историји и за сада последње коју је овај клуб освојио. Кратко је водио и Рад 1990. године, када је афирмисао и младог Владимира Југовића на чијем је повратку у Звезду инсистирао  по преузимању кормила.

Након тога се прославио на клупи Црвене звезде и постао једини тренер са ових простора који је био клупски шампион Европе. После тог величанственог остварења преузео је шпански Еспањол 1991. године, а касније је водио уругвајски Пењарол 1992, ПАОК из Солуна 1992/93, Олимпијакос 1993. године, да би након другог успешног боравка у Звезди после дупле круне преузео аустријски ГАК из Граца током сезоне 1995/96, коју је започео у Звезди, да би Пижон одвео црвено-беле до трофеја у Купу где је до његовог доласка Љупко прошао неколико кола, па се у многим изворима наводи да је и Љупко учествовао у освајању овог трофеја.

Други пут је преузео Војводину 1996. године и водио је до 1997, да би након тога стигао и до Ал Ахлија из Дубаија (1998/99), затим преузео екипу Шангај Шенхуа (1999/2000) из Кине, а први трофеј после Звезде освојио је у Бугарској, где је у сезони 2000/01 одвео Левски из Софије до шампионске титуле, да би се поново вратио у Кину, где је од 2002. до 2003. године био тренер Пекинга са којим 2003. осваја кинески ФА куп.

Након тога се враћа у Бугарску и са Литексом осваја Куп 2004. године, а после кратке епизоде у Звезди поново ће сести на клупу Литекса који предводи од 2005. до 2007. године. Био је стратег и у ОФК Београду 2008, а након тога је постао први Србин на клупи неког тима из Хрватске после рата, када је 2008. промовисан у тренера Сесвета. Ту се такође кратко задржао, да би и Војводину преузео трећи пут (2008/09), што је поред Звезде једини клуб који је водио у три наврата. После паузе је у сезони 2010/11 био на клупи загребачке Локомотиве, да би од 2011. до 2013. године био тренер казахстанског Тараза. Током 2015. године преузео је АПР из Руанде, а затим још једном сео на клупу Литекса. Нова станица у изузетно богатој каријери сјајног стручњака био је Левски који је успешно водио, био први на табели испред Лудогореца, али је због здравстених проблема морао да напусти клубу клуба из главног града Бугарске. Последњи тренерски ангажман је имао у Вијетнаму, клуб Тан Хоа.

Неочекивано се нашао у центру пажње медија током 2014. године, јер му је пропао ангажман у Сарајеву после појаве фотомонтаже на којој је Љупко приказан са пушком у руци у друштву Жељка Ражнатовића Аркана, па је одустао од преузимања овог клуба. Љупко Петровић је иначе и магистар физичке културе и предавач на Универзитету у Новом саду.