У избору за најбољу спортисткињу СД Црвена звезда победила је кошаркашица Црвене звезде, Александра Катанић. Причали смо са нашим бисером.
Женски кошаркашки клуб Црвена звезда је клуб са огромном традицијом, који је подарио и највећа имена женске кошарке у Европи. После дугог периода „спавања“, гигант се полако буди. Доста интересовања пробудила је и женска кошаркашка репрезентација титулом првака Европе, наша хероина Наташа Ковачевић, својим играма и НБА ангажманом Соња Петровић, али и нови таленти, који су нас подсетили на срећније, трофејније, славније време.
Једна од њих је капитен, Александра Катанић. Иако има непуних 19 година, показала је зашто се сматра највећим талентом у региону. Наставила је традицију великих играчица које долазе из Црвене звезде, и носи број, који је као предодређен за велике – 10. И све ради са осмехом. Дели асистенције, погађа, иде у продор… и прича о себи, саиграчицама и Звезди. Иако има само 19 година у МЦЗ избору за најбољу спортисткињу Спортског друштва Црвена звезда освојила је прво место. Причали смо са Александром и о успеху и повратку ККЖ Црвена звезда.
За почетак, твоје импресије по добијању признања у избору за најбољу спортисткињу СД Црвена звезда.
„Ја нисам ни знала, у почетку. Мало је рећи да сам изненађена, искрено. Ту су девојке које су много урадиле, које су освајале разне медаље. Биле су ту Наташа и Зорана Аруновић. Другарица из одељења ми је јавила. Захваљујем се свима који су гласали, хвала и вама. Не знам шта бих рекла.“
Твоји почеци, први кошаркашки кораци.
„Ја сам из Смедеревске Паланке и моји почеци су везани за родни град. Углавном смо играле „баскет“ испред зграде, имале смо кош. Почела сам да тренирам у трећем разреду основне школе, у клубу „Младост“, мада су често мењали име. Свидело ми се и наставила сам даље, кренула је и моја сестра, па ми је било још лепше.“
Како је дошло до преласка у Звезду?
„Играли смо Лигу нашег региона, и имали смо два завршна турнира. На првом нисмо оствариле успех, а на другом смо биле треће, када смо играле у Смедеревској Паланци. Ту су ме приметили из Звезде, и у првој години средње школе сам дошла у клуб, у септембру. Ово ми је четврта година у Звезди. Прошла сам кроз све млађе репрезентативне селекције.“
Зашто кошарка? Углавном је девојкама одбојка најзанимљивија, најатрактивнија.
„Имале смо тај кош испред зграде, можда је он био пресудан. Стално смо играле кошарку, нон-стоп. Понекад смо играле жмурке, али то је било кратко, кошарка је била примарна. После смо играле и са дечацима.“
И биле сте боље и од дечака?
„Па нисмо тада, али сада јесмо„, уз осмех поручује нови бисер женске кошарке.
Брзо си се адаптирала, пре две године си прикључена првом тиму, сада си узданица клуба, лидер екипе.
„У почетку ми је било чудно, ипак је ово Звезда. Доласком у Звезду сам испунила и свој, али и татин сан. Мој тата је велики звездаш, када сам била мала стално смо причали о Звезди, и када сам дошла у Звезду прво сам помислила „Да ли је могуће да ћу ја играти у Звезди?“. Мало сам била уплашена у почетку, јер нам је први тренинг био са првом тимом, ја сам била мала. Међутим, много су ми помогле девојке, брзо сам се уклопила. Много ми свиђа овде, лепо ми је. Ту ми је и сестра, Ивана, што пуно значи. Друштво је одлично, одлично се слажемо, живимо заједно, играмо заједно, дружимо се и ван паркета.“
Прошла сезона је била твоја сезона. Пружала си феноменалне партије, играла за три генерације. Била си друга у избору МВП лиге.
„Било је то све ново за мене и за нас, целу екипу. До тада смо седеле на клупи, а онда смо почеле да играмо за први тим, да играмо за Звезду са 17-18 година. Биле смо седме, али то нам је била сезона привикања, уигравања. Сада смо виделе шта нас чека, колико можемо, годину дана смо искусније, добро тренирамо. Иако сам ја ретко задовољна собом, увек мислим да могу боље, и кад је добро.“
Следи финални турнир Купа.
„Јесте, 19-20.март, у Врбасу. Очекујем финале против „Кораћа“, да покушамо да им се реванширамо за пораз у првенству. И позивам навијаче да нам помогну да стигнемо до циља.“
Ова сезона је доказ правог рада у клубу и вашег талента. Недавно сте у тесном мечу против Радивоја Кораћа изгубиле после продужетака, једна лопта је одлучила.
„Показале смо да можемо да играмо против њих, иако смо доста млађе. Пресудило је њихово искуство, та једна лопта… Пала нам је концентрација у пресудном тренутку. Али, имаћемо још међусобних утакмица. Корак по корак, близу смо. Верујем да ћемо их победити у наредним утакмицама. Ближи нам се и Куп, па плеј-оф. Подељене су нам улоге ове сезоне, зна свака од нас која је њена улога. Наташа нам баш пуно значи. Њена енергија је невероватна.“
Свакако је Наташин повратак имао велики утицај на тим, на све око клуба. Како је играти са неким коме се сви диве, ко је послужио као животни пример?
„Наташа је невероватна, стварно. Много је утицала нас, позитивна је, има велику енергију. Много нам значи. Увек нас бодри, прави је пример свима. Много нам је драго што је са нама, што је ту, искрено.“
Играш заједно са сестром, Иваном, колико ти то помаже?
„Много. Међусобно се помажемо, али и такмичимо ко ће бити бољи, „терамо“ једна другу да буде боља. Највише је волим, она ме најбоље познаје, увек зна како да ми помогне. Волим што играм са њом.“
Претпостављамо ко ти је кошаркашки узор. И нама је. Милош Теодосић?
„Јесте, Тео.“
Да ли постоји неко на кога си се угледала или неко ко ти је кошаркашки модел? Кошаркашица?
„Соња Петровић. Она је и тренирала са нама и долазила је код нас. Сјајна је. Соња и Тео, једино. Тео је најбољи, њега волим да гледам, као и сви.“
Можда кренеш Соњиним стопама.
„Волела бих, али сада размишљам о Звезди. Много ми је лепо овде, играм за Звезду. Једног дана можда и НБА, што да не, или Чешка као Соња, али сада ми је лепо у Звезди.“
Стално сте у Арени и Пиониру, пратите кошаркаше, да ли си била на некој другој Звездиној утакмици?
„Од када сам у Београду, пратимо заједно. Највише кошарку, идемо и колективно на утакмице. Гледала сам и одбојку. Другарица из одељења игра у женском одбојкашком клубу, Ана Јакшић.“
Одбојкашице немају баш најбољу сезону, али заједничко вам је да нема публике.
„Нажалост. Баш бих волеле да играмо пред пуном халом. И ту нам је Наташа помогла.“
Да ли пратиш Звезду у другим спортовима?
„Пратим, читам вести код вас, на Моја Црвена звезда, тако се информишем.“
За крај, да ли имаш поруку за навијаче.
„Волела бих да дођу да нас гледају у плеј-офу, да нам помогну, уз њих је лепше, нама би то много значило. Поздрављам их овом приликом, и свакако се видимо у Пиониру или Арени. Поздрављам и моје саиграчице. Хвала свима, још једном.“
Звездина деца имају нешто заједничко. Насмејана су увек.
