Грофе, срећан рођендан!

На данашњи дан пре 48 година у Мојковцу је рођен Миодраг Гроф Божовић, тренер Црвене звезде и човек који је исписао историју нашег најтрофејнијег клуба у сезони за нама.

Прве фудбалске кораке направио је у родном Мојковцу на терену ФК Брсково. Пикао је фудбал у насељу Горњи Мојковац, био љубимац старијих сестара Соње и Магдалене и маштао да једног дана заигра у црвено-белом дресу. Касније се породица Божовић преселила у Титоград, што је Грофу тешко пало, јер је у Мојковцу имао школске другове, али се сваки летњи и зимски распуст враћао и проводио време у завичају.

У редовима титоградске Будућности закорачио на прволигашку сцену. У први тим га је увео наш прекаљени стручњак, некадашњи тренер Црвене звезде и селектор репрезентације СР Југославије Милан Живадиновић. Била је то одлична генерација Будућности која је изнедрила бројне репрезентативце и одличне фудбалере попут Дејана Савићевића, Драгоја Лековића, Драгољуба Брновића, Нише Савељића, Вујовића, Јановића, Влаховића, у тиму је био и Војо Ћалов, један од Грофових помоћника у стручном штабу Црвене звезде. У то време је Будућност често била врло високо пласирана на табели шампионата велике Југославије, важила је за изузетно неугодног противника и стандардног члана елитног ранга такмичења. Миодраг је за плаво-беле је дебитовао 1986. године и пуних шест сезона носио њихов дрес, одиграо 107 лигашких сусрета, постигао шест погодака, у потпуности се афирмисао и био један од најпожељнијих дефанзиваца у време када је фудбал на овим просторима био на врло високом нивоу. Одиграо је и једну утакмицу у дресу младе репрезентације Југославије 1990. године.

Још пре доласка у Звездине редове 1992. године био је врло близу преласка на београдску Маракану. Да се то раније десило могао је бити члан тима који је покорио Европу и свет 1991. године, али судбина је хтела да се његов прелазак у редове нашег најтрофејнијег клуба догоди у најтеже време, када је скоро цела легендарна генерација напустила Звезду услед санкција, због којих клубу није било дозвољено да наступи у Лиги шампиона. Рат на овим просторима је увелико беснео, услед инфлације и велике кризе зараде фудбалера су биле далеко испод некадашњег нивоа, а Божовић је у Београд стигао баш у време када је Звезду преузео Милан Живадиновић, који је био одлично упознат са фудбалским и људским квалитетима свог некадашњег ученика из времена док је са успехом предводио Подгоричане, тадашње Титограђане.

Божовић је због господског држања и понашања на терену и ван њега добио надимак Гроф од новинара “Спорта“ Мирка Врбице. Већ у првој сезони био је један од најстандарднијих у тиму са 26 одиграних лигашких и пет Куп утакмица. Иако је Партизан у то време имао одличан тим, то се у дербијима није много осетило, па је Звезда под Живадиновићевим вођством успела да освоји Куп Југославије 1993. године, што је био једини Грофов трофеј са црвено-белима, јер наредне 1993/94 није успео да стигне до пехара. Те сезоне одиграо је 24 првенствена меча, шест у купу и постигао свој први и једини погодак у Звездином дресу 13. новембра 1993. године на утакмици 13. кола шампионата Југославије када је затресао мрежу Рада у 69. минуту у победи од 3:1. Додатно поштовање Звездиних навијача стекао је након одлуке да наступи на 96. вечитом дербију, иако му је само три дана раније преминуо отац, па је поздрављен овацијама са трибина код сваког контакта са лоптом, без обзира и на грешку после које су црно-бели постигли један гол. Звезда је на крају славила са 3:2 уз два поготка Илије Ивића. Почетком наредне сезоне наступио је још по једном у првенству и купу, а касније су његови саиграчи освојили дуплу круну, па се и Гроф службено води као члан екипе која је стигла до оба трофеја у сезони 1994/95. За Звезду је укупно одиграо 63 такмичарске утакмице и постигао један гол.

У иностранство се први пут отиснуо 1994. године и то у егзотичну Индонезију, где је до 1996. године наступао за екипу Пелита Џаја, затим је сезону 1996/97 провео на Кипру у редовима АПОП Кинираса. Уследила је селидба у Холандију, где у сезони 1997/98 бележи 19 лигашких наступа у дресу РКЦ Валвајка уз један погодак, а затим одлази у Јапан, где је популарна Џеј лига била у експанзији и у дресу Ависпа Фукуоке током 1998. године у осам наврата истрчава на терен. У Холандију се вратио 1999. године одиграо још пет првенствених сусрета, а затим и окончао каријеру. Из везе са Холанђанком има синове Милана и Дејана који данас живе у земљи познатој по лалама, кломпама и великом броју сјајних фудбалера од којих легендарни статус имају Кројф, Гулит, Рајкард, Ван Бастен…

Тренерску каријеру Божовић је почео у нижеразредном ФК Београду у сезони 2000/01, затим је био помоћник у јапанском Сапороу 2001/02, па први пут преузео чачански Борац у сезони 2002/03, са којим је изборио пласман у елитни ранг, а након тога преузео Хајдук са Лиона у сезони 2003/04. Тренд да сваке сезоне преузме нови клуб наставио је и 2004/05, када предводи Пафос са Кипра, а у сезони 2005/06 враћа се у Чачак и са Борцем осваја високо седмо место у последњем шампионату Србије и Црне Горе. Ређали су се касније подгоричка Будућност, Грбаљ и још једном чачански Борац, а 2008. године почиње Грофова руска одисеја, која је потрајала пуних осам година.

У Русији је изградио тренерско име и постао један од најцењенијих стручњака са ових простора. Најпре је преузео Амкар из Перма са којим је заузео високо четврто место у Премијер лиги 2008. године, стигао до финала Купа и први пут у клупској историји донео Амкару пласман у европско такмичење. Наредна станица била је престоница Русије. Од 2008. до 2010. године предводио је ФК Москву, заузео респектабилну шесту позицију у шампионату 2009. године, а затим преузео Динамо из Москве, иако је те 2010. године био близу Звездине клупе. Ту је задобио велико поштовање руске јавности, јер је након меча против Амкара на питање како се осећао када је против себе имао тим у коме се тренерски афирмисао изјавио:

– Имам осећај да сам играо против играча који су створили тренера од мене – на шта је у руској штампи добио наслове у виду хвалоспева “Браво Божовићу“.

У Амкар се вратио већ 2011. године, а наредне 2012. преузео је Ростов на Дону са којим стиже до великог успеха освајањем Купа Русије у сезони 2013/14 и респектабилног седмог места у Премијер лиги исте сезоне. Перјаница тима био је руски репрезентативац Артјом Дзјуба, те сезоне други стрелац лиге са 17 погодака. Екипу је по повратку кући након победе у финалу Купа над Краснодаром дочекало чак 100.000 људи, а Гроф је добио нови надимак – Руски кнез.

Овенчан славом након трофејне сезоне постаје тренер московске Локомотиве коју успешно предводи у новом циклусу Купа Русије 2014/15 готово до завршнице, али после слабијег периода одлази из клуба, да би његов наследник довршио посао и освојио Куп. За време док је са клупе предводио екипу Локомотиве, са којом је иначе имао серију од 11 утакмица без пораза у такмичарским сусретима, још једном је показао да га успеси нису променили тако што је платио комплетне припреме у Турској екипи Младости из Подгорице, за коју је сазнао да има финансијских проблема.

Уследио је и неочекивани долазак у Звезду која је пре само годину дана била у врло лошој ситуацији са сезоном без трофеја иза себе, неефикасношћу екипе у првенству која се дуго није памтила и са лимитираним играчким кадром без изгледа да може боље. Почетак је био тежак. Елиминација од Каирата на почетку квалификација за Лигу Европе и два ремија у раној фази такмичења у Супер лиги Србије, пољуљала су клуб, Терзић и Гроф су чак нудили оставке, појачања су полако пристизала и у таквој ситуацији Божовић је скоцкао добитну комбинацију. Пуну афирмацију стекли су Грујић, Катаи, Виеира, Ибањез, Плавшић, Доналд и друштво, који су направили серију од 24 узастопне лигашке победе и оборили клупски рекорд генерације коју је са клупе предводио Славољуб Муслин 2000. године. Био је то и пети најдужи победоносни низ у Европи свих времена. Звезда је играла изузетно ефикасно, допадљиво, лепршаво, по укусу навијача, а предност у односу на најближе пратиоце била је такође рекордна у историји фудбала на овим просторима, чак 32 бода више у једном периоду у односу на екипу Партизана. На крају је освојен шампионски пехар са чак 97 постигнутих голова, што је други најбољи учинак у Звездиној историји.

Навијачи су рекли своје жељом да Гроф остане на клупи шта год да се деси у квалификацијама за Лигу шампиона и на том таласу оптимизма, у ишчекивању звучних појачања, црвено-бели брод плови у немирним међународним водама, где се и најмањи кикс кажњава, али и шампиони имају своје адуте за пробој у елитно друштво.