I feel devotion

Сви одлично знамо главни слоган и рефрен химне Евролиге и чувене речи које смо до 2013. године тако дуго сањали да ћемо чути у црвено-белом Пиониру или Арени. Зашто се Евролига одлучила баш за тај слоган?

Devotion потиче од латинске речи devotio што значи оданост, приврженост, али пре свега посвећеност. Оданост тиму за који играш, приврженост навијачима који те носе свих 40 минута и посвећеност кошарци као филозофији и начину живота. За нас који смо рођени у земљи кошарке све ово проструји кроз нашу крв када видимо тај слоган, послушамо тих 60 секунди химне код куће (јер је на утакмици наравно нико неће чути, по чему смо такође јединствени).

Евролига је као организација последњих година можда кренула да одступа од ових начела садржаних у њеном слогану, фаворизују се углавном тимови са великим буџетима, ТВ права диктирају доста тога, а од ове године први пут гледамо Евролигу са само 16 тимова. Неки ће је назвати и „Лигом за богате“ иако је разлика у буџетима вечерашњих ривала у дворани „Александар Николић“ скоро 5 пута у корист гостију.

Због свега тога, наш овогодишњи наступ можда још више добија на значају. Према прогнозама пре почетка сезоне, нашем тиму се предвиђа 15, односно претпоследње место. Нису нам прогнозе ни претходних сезона биле много боље, али су падали у Београду, сви редом, од шпанског Краља, преко израелског Поноса и атинских Зечева до баварске Машинерије и то када је било најтеже, преко потребно за опстанак, готово на граници немогућег према онима што праве прогнозе пре сезоне. Ове сезоне смо од самог старта међу најјачима, играмо лигу са њима и поново ће многи стрепети од изненађења у Београду, ма како да се зову.

Сада нам у госте долази екипа од које смо губили прошле сезоне, али екипа без велике кошаркашке историје. Две титуле првака Турске из ’60-их година прошлог века и два Купа у последњих 20 година нису нешто пред чиме клецају колена. Чак немају ни подршку навијача какву очекујете кад поменете турски тим. Али имају огромна средства, спонзора који спонзорише и Евролигу и једног од најбољих тренера данашњице и јединог који може да се похвали вођењем тимова и у Европи и у НБА, Дејвида Блата.

Поред Вонамејкера, Андерсона, Бертанса, Батука, као и староседелаца Арслана, Алдемира, Огуза, Ердена, Вилбекина, највеће појачање им је ипак човек на клупи. Његове дефанзивне ротације и комбинације зоне и одбране човек на човека су постале заштитни знак, искуство које је стекао у актуелном прваку НБА лиге је могло само додатно да унапреди већ искусног стручњака. А његова можда највећа врлина је што не схвата ништа олако, нарочито не гостовање у земљи коју много поштује и коју сматра једном од кошаркашких колевки. Знаће шта чека његов тим и на терену и на трибинама и знаће како да их спреми за то.

А шта их чека? Чека их као запета пушка спремна чета бораца који никада не одустају, не престају да трче, бију у одбрани и примају ударце у нападу, дишу противнику за врат и чекају прву грешку да почну да га ломе. У реду, можда сам мало претерао, али тако је изгледало на почетку АБА лиге, рекордном откада се то такмичење игра. Зашто се не би то поновило вечерас?

Ова екипа заиста осећа ту посвећеност, приврженост, оданост, има конекцију са публиком и храни се атмосфером са трибина. Биће ту и неколико дебитаната, а познато је да последњих година они управо најбоље и одиграју у таквој атмосфери на својим дебијима.

I FEEL DEVOTION!