Први међу њима био је Оливер Вукичевић, чувени Звездин голман с краја ’50-их година. Живи, како су га саиграчи звали, бранио је боје црвено-белих на самом почетку стварања славне историје клуба и прокрчио пут многим својим суграђанима.
У чувеној сезони 1990/91. овај град је такође имао свог представника. Љубиша Милојевић, некадашњи нападач, данас је тренер у школи фудбала у свом родном граду. Преноси знање дечацима који воле овај спорт, а можда ће баш неко од њих једног дана истрчати пред пуну Маракану и тако остварити свој сан.
Исти снови су се остварили браћи Дудић, Ненаду Ковачевићу, Дејану Лекићу, Ненаду Милашиновићу, Дарку Дуњићу, Александру Тришовићу, Небојши Јоксимовићу који су из Краљева кренули пут Маракане.
И данас овај град значи много Црвеној звезди. Део шампионског тима су тројица Краљевчана. Актуелни капитен црвено-белих, Александар Луковић три године након дебија за Звезду на Маракани је у тиму заиграо са својим кумом Душаном Анђелковићем. Обојица рођени Краљевчани, прве фудбалске кораке направили су у локалној школи фудбала „Бубамара“. Трећи и најмлађи међу њима је Урош Рачић, велика нада нашег клуба и играч који представља будућност Црвене звезде.
За сјајне резултате које бележи омладинска школа заслуге иду и једном Краљевчанину. Драган Младеновић, након успешног играчког стаж у цевено-белом дресу, постао је директор омладинске школе.
Много славних и успешних фудбалера дошло је из града који се налази на обронцима чак четири планине. Овај списак ће, без сумње, у будућности бити још богатији неким новим узданицама црвено-белих.
2 comments
Brate Miloše, svaka čast za komentar, nervira me pomalo što se od nekih igrača prave legende, a oni ni u Zvezdi ni posle Zvezde nisu igrali značajniju ulogu.
Наслов ама потпуни промашај!У самом тексту се види да тај град и није одиграо неку улогу у историји нашег клуба, наведена имена не представљају ништа посебно за клуб. Нарочито са овим нивоом игара не заслужују да буду истакнути кумови Џин и Луне. Црвена звезда није сеоски, мали клуб који ће се поносити играма против очајног Чукаричког у још очајнијој лиги и поносити играма двојца у њиховим најгорим фудбалским годинама. Обојица су одавно прошла свој зенит, Луковић је био екстра играч, један од најбољих левих бекова у Звезди,а Џин је увек био осредњи играч. Да смо ми поново постали озбиљан клуб Џин не би био ни на клупи,а Луковић би је добрано грејао, али тада би играли ЛЕ, а да играмо ЛШ били би само почасни гости на нашим утакмицама.
Велики поздрав, наравно, за Драгана Младеновића који је био добра играч и показује се као добар директор омладинске школе што ми је још драже.