Moja Crvena Zvezda
ВажноЗвездаши широм светаЗвездине легендеНајновијеФудбал

На данашњи дан: Рођен Синиша Михајловић

Синиша Михајловић

Синиша Михајловић, некадашњи фудбалер Црвене звезде и репрезентације Југославије, рођен је на данашњи дан, 20. фебруара 1969. године у Борову. Био је члан најславније генерације у историји црвено-белих, која је освојила европску и светску титулу 1991. године.

Популарни „Миха“ за Звезду је одиграо 66 званичних утакмица и постигао 19 голова. Освојио је Куп европских шампиона 1991. године, Интерконтинентални куп 1991. и две шампионске титуле 1991. и 1992. године.

Црвена звезда је већ 1986.године чула за суперталентованог дечака из Борова, па је Јован Куле Аћимовић отишао да га погледа на пријатељској утакмици против Рада. Међутим, Звезда није одлучила да доведе Синишу Михајловића у том тренутку.

У пролеће 1987.године Динамо и Ћиро Блажевић су на инсистирање Роберта Просинечког и Звонимира Бобана, као и помоћника Јосипа Кужеа, који су играли са њим и познавали Михајловића из млађих категорија репрезентације Хрватске, показали интересовање и Михајловић је наступио на пријатељском мечу у Сасарију, против локалног Торес Сасарија.

И током летњих припрема Михајловић је био са Динамом, у септембру 1987. је био најбољи играч и стрелац на јуниорском турниру у Немачкој, али Ћиро Блажевић је одлучио да га не задржи, док му је Динамо понудио само школарину. Блажевић је рекао да Михајловић мора да се ошиша и промени фризуру, као и да буде спреман на то да је четврта опција у тиму, после Деверића, Млинарића и Шкора, и да Динамо има бољих играча од њега. Тадашњи селектор омладинске репрезентације Мирко Јозић га је изоставио са списка, јер је потпис за Динамо био услов за играње у Чилеу, што је Синиша одбио.

Михајловић је одлучио да се врати у родно Борово, а преговарао је и са Хајдуком из Сплита, где је преко тадашњег цимера Славена Билића, покушавао да се договори са сплитским клубом.

Каријеру је почео у Борову, где је играо од 1986. до 1988. године, а од 1988. до 1990. носио је дрес Војводине. Са клубом из Новог Сада је освојио шампионску титулу 1989. године. У 73 утакмице за Војводину постигао је 19 погодака.

У Црвену звезду је стигао у зимском прелазном року, 10.децембра 1991. године из Војводине, за до тада рекордну суму новца, коју је Звезда издвојила за неког фудбалера у својој историји – милион марака. Са црвено-белима је потписао четворогодишњи уговор вредан 240.000 марака, а клуб му је купио и аутомобил Mazda 323F и трособни апартман у Београду. И постао је легенда.

Показао се као један од кључних играча на путу до титуле шампиона Европе. У реваншу полуфинала против Бајерна на стадиону Црвене звезде постигао је водећи гол из слободног ударца, а у самом финишу меча, Клаус Аугенталер је после његовог центаршута неспретно захватио лопту и спровео је у сопствену мрежу. У финалу, у Барију, Михајловић је у пенал серији погодио за предност Звезде од 4:2, а мало касније је Дарко Панчев савладао Паскала Олмету за коначних 5:3 и донео црвено-белима титулу шампиона Старог континента.

Синиша је одиграо пет утакмица у Купу шампиона те сезоне уз један постигнут гол, док је у одбрани титуле првака Југославије учествовао са 14 одиграних мечева уз један погодак.

Када сам прешао из Војводине у Црвену звезду, прву утакмицу у Купу европских шампиона сам одиграо на „Маракани“ против Динамо Дрездена. Пролазим кроз добро познати тунел на „Маракани“, чујем до тада невиђену буку при којој мислиш да ће тунел сваке секунде експлодирати, приметим да ми колена клецају. У једном тренутку застанем и упитам себе – који ми је ку*ац све ово требало?“ – чувена Михајловићева изјава о тунелу на Маракани.

zzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzz11233994_935925776468319_7743824484976331049_n

Наредне сезоне, црвено-бели су 8. децембра 1991. у Токију постали и светски прваци, а Михајловић је асистирао Панчеву код трећег гола у победи против чилеанског Коло Кола од 3:0, после сјајног продора по левој страни. По сопственом признању тада се „осветио Мирку Јозићу“.

Због ситуације у земљи која је била у распаду, Звезда је утакмице у Купу шампиона играла по суседним државама, а елитно такмичење је први пут играно по групама.

Црвено-бели су били иза Сампдорије, која је отишла у финале, а Михајловић је у Купу шампиона 1991/92 одиграо свих десет утакмица и постигао четири гола, два против Портдауна (4:0) на старту такмичења и два у групној фази, један за победу против Панатинаикоса (1:0) и један у поразу од Сампдорије (1:3). Да није била таква ситуација, вероватно би Синишина бомба одлучила шампиона Европе уместо Куманове.

Још у то време се одликовао топовски снажним ударцем и постизао је велики број атрактивних голова из слободних удараца. У освајању треће Звездине узастопне шампионске титуле у сезони 1991/92 забележио је 24 наступа уз осам постигнутих голова. Због дуге косе, коју је носио у то време, звали су га „Барбика“.

zzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzz11231096_942700112457552_7293063142159660104_n

Иако је славни гигант Јувентус показао интересовање за њега, из Звезде је 1992. године прешао у Рому за 5.9 милиона долара, где је играо до 1994. године.

У Италији је добио и нову улогу у тиму. Са позиције централног везног играча и левог крила прешао је на место левог бека, због повреде Амедеа Карбонија. Период у Риму је остао упамћен по сјајном голу на „Олимпику“ против Борусије из Дортмунда у првом мечу Купа Уефа 1992-93. Борусија је у реваншу славила 2:0, а у финалу је поражена од Јувентуса. И поред велике конкуренције и тадашњих звезда светског фудбала: првог „Принца Рима“ Ђузепеа Ђанинија, Бразилца Алдаира, чувеног Аргентинца Клаудија Каниђе и Абела Балба, и Немца Томаса Хеслера, Михајловић је две године проведене у Роми апострофирао као „две најгоре сезоне у каријери“. За Рому је одиграо 68 утакмица и постигао 7 голова.

Гол против Борусије из Дортмунда је од 00:38

Из Рима се преселио у Ђенову, дрес Сампдорије носио је од 1994. до 1998. године и на 110 мечева постигао 12 голова. Са тимом из Ђенове стигао је до полуфинала Купа победника купова, где их је зауставио Арсенал, и профилисао се као једна од великих звезда. Свен-Јеран Ериксон му је променио позицију по последњи пут у каријери, играо је на месту централног дефанзивца.

Уследио је повратак у Рим, али прелазак у Лацио 1998. године и шест сезона у златној ери клуба за време председника Серђа Крањотија. Управо је у Лацио прешао на инсистирање Ериксона.

За Лацио је одиграо 126 мечева уз 20 постигнутих голова. Освојио је Суперкуп Италије 1998, Куп победника купова 1999. године (последњи који је игран), Суперкуп Европе 1999, титулу шампиона Италије 2000. и два Купа Италије 2000. и 2004. године, у финалу против Јувентуса, што му је био последњи трофеј у каријери. За Лацио је у мечу против Сампдорије постигао три гола из слободних удараца у победи од 5:2 и изједначио рекорд Ђузепеа Сињорија.

У Интеру је одиграо последње две сезоне у каријери (од 2004. до 2006. године) и освојио титулу, два Купа и Суперкуп Италије. У Интер је стигао на позив дугогодишњег пријатеља, Роберта Манћинија, као слободан играч. Одиграо је 43 утакмице и постигао 6 голова.

Са 28 голова из слободних удараца рекордер је Серије А заједно са Андреом Пирлом. Опроштајни меч одиграо је 28. маја 2007. године у Новом Саду, што је изазвало негодовање навијача Црвене звезде.

У дресу младе репрезентације освојио је друго место на Европском првенству 1990. године. Требало је да буде у саставу и омладинске селекције, која је 1987. постала првак света у Чилеу, али је одбио да потпише уговор за Динамо из Загреба, па га је тадашњи селектор омладинске репрезентације Мирко Јозић изоставио са списка, јер је потпис за Динамо био услов за играње у Чилеу.

За репрезентацију Југославије одиграо је 63 утакмице и постигао десет голова. Дебитовао је 16. маја 1991. против Фарских Острва (7:0), а последњи меч је одиграо 7. јуна 2003. против Финске.

Учествовао је на Светском првенству у Француској 1998. године, када је одиграо све четири утакмице и постигао победоносни гол против Ирана (1:0), а Југославија је такмичење завршила у осмини финала поразом од Холандије (1:2), укупно на 10. месту на Мундијалу. Запамтили су га и Јирген Клинсман и Јенс Јеремис са меча против Немачке (2:2) у групи. Клинсмана је Синиша из слободног ударца толико снажно погодио да овај није могао да настави меч, а Јеремиса је пљунуо у уста, што је често знао да ради у фудбалској каријери, чак се и у филму “Рингераја“ помиње као “непревазиђени цар у овој дисциплини“.

Јеремиса сам пљунуо јер личи на нацисту, само му фали СС шлем. Ја сам као мали гледао те наше партизанске филмове и „Отписане“ и било је јаче од мене„.

Осим Јеремиса, Михајловић је имао сукобе са Патриком Виером, Сашом Удовичем, Матејом Кежманом, Адрианом Мутуом и Златаном Ибрахимовићем, са којим је касније постао добар пријатељ. Ибрахимовић и Виера су били гости на његовом опроштају у Новом Саду.

Наступао је и на три утакмице Европског првенства у Белгији и Холандији 2000. године, а држи и неславни рекорд националног тима по броју црвених картона. Укупно је пет пута искључен на утакмицама репрезентације.

Siniša Mihajlović
Siniša Mihajlović

Тренерску каријеру је почео као помоћник Роберта Манћинија у Интеру од 2006. до 2008. године, а затим је самостално водио Болоњу од 2008. до 2009. године, Катанију од 2009. до 2010., а затим Фиорентину од 2010. до 2011.

Неславно се провео на месту селектора Србије (од 2012. до 2013. године). Не памти се да је репрезентација тако рано изгубила шансе да се пласира на неко велико такмичење као што је био случај у квалификацијама за Светско првенство у Бразилу, иако је у појединим утакмицама Србија показивала да може много више. „Контроверзан“ избор играча, увођење неких нових правила, свађа са Адемом Љајићем, медијске шпекулације да му селекцију састављају менаџери, обележиле су лош период током којег је био селектор националног тима.

Крајем 2013. године преузео је италијанску Сампдорију, са којом је у сезони 2014/15 освојио седмо место у Серији А, да би 2015.године преузео славни Милан, иако је рекао да никада не би преузео познатији и трофејнији клуб из Милана.

Није завршио сезону у славном миланском клубу, отпуштен је 12.априла 2016.године, а од лета 2016.године је био на клупи Торина. Смењен је 4.јануара 2018.године након пораза од Јувентуса у четвртфиналу Купа Италије, (2:0).

Као највеће жеље у тренерској каријери истакао је клупу Црвене звезде, репрезентације Србије и Интера.

Клинци широм Југославије су носили подгнуту крагну на мајици када год би играли фудбал у дворишту, парку… са другарима, да би на трен били Синиша Михајловић.

Повезане вести

5 comments

Gogi феб 20, 2018 at 15:45

Jos se secam 2002 ja sa familijom na aerodromu u Rimu cekamo let za Dubai,pa odatle za Melburn…Pored nas sede neki Italijani ispracaju nekoga na let i cica neki Italijan vadi novine i na naslovnici velika slika Mihe kako raspaljuje po lopti i pise naslov „Bum-bum Mihajlovic“ 🙂 Cini mi se da je vece ili dve pre toga nekom zavukao 2-3 iz slobodnjaka 🙂

Reply
Srbin sam ja феб 21, 2017 at 18:57

Zivim i radim u inostranstvu.
Hvala genijalcima Dzajicu i Cvetkovicu a i svim ostalima u nasoj Crvenoj Zvezdi…
Zivim i radim u inostranstvu.
Kada kazem Crvena Zvezda svi znaju da je iz Srbije…Kazu sa postovanjem…
U nmooj mladosti ispunili ste ni jedan od snova !
Hvala !!!
Ima nesto vaznije od para !!!

Reply
Volim te Crvena Zvezdo... феб 21, 2017 at 18:45

Mladen mi je ime.
Imam srecu da sam gledao Sinisu Mihajlovica.
Deco, vi sto sada ganjate internet guglajte malo o mihi… i zaboravite ove danasnje naduvane ( u namestenim utajmicama -kao u losim filmovima)
„zvezde“…
Miha, Miodrag Belodedic, Bina, Stevan Stojanovic…

Reply
Srbija do Tokija феб 21, 2017 at 12:34

Fala ciro za Mihajlovica i Prosineckog.
Valjao si nam puno.
Necemo te nikada zaboraviti…

Reply
Republika Srpska феб 21, 2017 at 12:30

Jedan od najboljih igraca u svetu u istoriji fudbala.
Mogao ja da igra na mnogim pozicijama u timu.
Pametan i sportski drzak.
Najbolji izvodjac slobodnih udaraca u istoriji fudbala.
Dzajic je dovodjenjem Mihe napravio taj odlucujuci korak u borbi za Sampiona Evrope.
Zelim mu sve najbolje…

Reply

Leave a Comment