Успех у животу, али и у спорту је пролазан, и све што остане је сећање. Победоносни момент траје кратко и не можете а да се не запитате колико је одрицања довело до њега. Колико сати проведених у пропутовањима како би се дошло до нове победе. Колико дана је испред свих приватних обавеза стајала реченица “Имам тренинг”. Колико је месеци проведено у савладавању и понављању кошаркашких вештина. Међутим, успех доноси тим и не постоји ништа тако свето него када се појави група различитих људи који имају један циљ и зарад тог циљ подређују све разлике.
Те 1979. године, у Ла Коруњи, дванаест девојака, дванаест кошаркашица Црвене звезде је стајало на победничком постољу након убедљиве победе у финалу над мађарском екипом БСЕ од чак 35 поена (97:62). Пре њих, редом су падали КИК, Сесто Сан Ђовани, АЗС и Мињор. Од првог до последњег минута, Звездине даме су наметале своју игру и незаустављиво хрлиле ка свом циљу. На крају, оне су се нашле на победничком постољу. Биле су звездине звезде, а Европа је била њихова. Биљана Марковић, Јасмина Милосављевић, Гордана Вукмировић, Весна Ковачевић, Вукица Митић, Споменка Мрђеновић, Анђелка Вукмировић, Зорица Ђурковић, Наталија Бацановић, Софија Пекић, Јасмина Калићи, Драгана Пандуров, на челу са Страхињом Брацом Алагићем, Петронијем Зимоњићем и Зораном Ковачићем су оствариле историјски успех – постали су први клуб у кошарци на просторима бивше Југославије који у својој витрини има пехар шампиона Европе. Иако нису путовале на финални меч у Ла Коруњу, за први тим су те сезоне биле лиценциране и Весна Делић, Душица Тушевијаковић и Драгица Лечић.
То су учинили искључиво својим радом, трудом, залагањем, сваком уложеном капљицом зноја, померањем сопствених граница издржљивости и подређивањем својих живота јасно зацртаном циљу. То су урадиле на свој начин. Највреднији пехар, намењен победник у најелитнијег европског такмичења, дошао је као врхунац њиховог рада и круна оствареног сна о ком се сањало.
Какав је осећај 38 година након овог успеха, поделиле су са нама легенде које су тај успех и стварале.
Вукица Митић:
– Сви ћемо се сложити да је 1979. година била година за памћење. Бити првак Европе није нешто што долази преко ноћи. Иза тога стоје године мукотрпног рада, труда, одрицања, али и велике љубави. Сада, када се присећам тих момената након свих ових година, пуно детаља је избледело, али тренутак када сам подигла тај тако вредан трофеј, заувек ће остати урезан у моје сећање. Надам се да ће обележавање овог датума бити још изражајније, да ће и људи у СД Црвена звезда знати још боље да вреднују успех свих спортиста који у својим витринама имају пехар првака Европе.
Зорица Ђурковић:
– Сећам се да сам плакала после победе над Мађарицама, али нисам била једина. Кроз те сузе излио се сав онај зној који смо пролиле по паркетима широм Европе да бисмо дошле до финала, поготово на паркету препуног Београдског Пионира, у полуфиналу против Перника из Бугарске, када смо јуриле 13 (или 14) разлике колико смо изгубиле у гостима, и тада играле 2 (или 3) продужетка. Да смо најбоље у Европи, схватила сам тек много касније, када су се слегла сва та величанствена осећања, и заувек остала у мом срцу и мом сећању. Зато бих и могла рећи да и после 38 година то освајање Европе, тај први и највећи успех клупске кошарке у бившој нам дивној Југославији, мени бљешти истим сјајем.
Анђелка Вукмировић Радуловић:
– Освајање Купа европских шампиона је била круна успеха једне изузетне генерације Звездиних кошаркашица која је шест година играла заједно и полако градила невероватан победнички менталитет. Ова титула је још значајнија када се зна да смо ми прва кошаркашка екипа са ових простора која је постала првак Европе и први клуб СД Црвена звезда коме је то пошло за руком. Та 1979. је била најуспешнија година од оснивања клуба, не само због европског злата и сениорске трипле круне већ и због чињенице да су кошаркашице Црвене звезде те године биле првакиње Београда, Србије и Југославије и у свим млађим селекцијама, пионирској, кадетској и јуниорској. То је био период потпуне доминације кошаркашица Црвене звезде и ја се искрено надам да се то време полако враћа.
Софија Пекић:
– Сећање на ту генерацију и на највећи успех женске клупске кошарке до тада, признајем чини ме поносном. Неописво је колико смо све биле различите, особене, све док не изађемо на терен, где су се разлике губиле. Осећај припадности тиму, под вођством Чика Браце Алагића се најбоље могао видети на терену када смо заиста играле првенствено за тим. Спој генерација нас старијих и млађих јуниорки које су долазиле, направио је чудну, али добитну хемију која је донела резултат. Једино остаје жал што тај исти успех нисмо поновиле и 1981. у Француској. Лично, драго ми је што се тај успех обележава, и надам се да ће надолазеће генерације поновити оно што смо ми урадиле давне 1979.
