Весна Читаковић-Ђуришић

МЦЗ интервју, спортски директор ЖОК Црвена звезда, Весна Читaковић-Ђуришић.

Девет титула и осам Купова са Јединством из Ужица, богата интернационална каријера и бројне титуле у Италији, Турској, Немачкој.. Најмлађи капитен једне сениорске репрезентације, бронза на Светском, сребро на Европском првенство – део учинка на коме би Весни Читаковић-Ђуришић позавиделе не само многе одбојкашице, многи спортисти.

Завршила је трофејну каријеру у Италији и вратила се у Звезду у новој улози, као спортски директор. У интервјуу за МЦЗ говорила је о одбојкашким почецима, почетку успеха репрезентације, променама у одбојци, али и плановима и очекивањима од младог Звездиног тима. Уживајте!

Почетак успешне каријере кренуо је из родног Ужица.

Први одбојкашки кораци, како је започела велика каријера. И зашто баш одбојка?

Почело је 1988.године, гледала сам ОИ у Сеулу. Август је био, играли су Перу – СССР. Оне су биле све згодне, лепе, у шорцићима… и рекла сам да хоћу да се бавим одбојком. И стварно, у школи је била једна одбојкашка секција, коју је водио професор физичког васпитања Слободан Ћурчија, у Рогачици. Водио је и екипу „Таратекс“ из Бајине Баште, тада су били Друга лига СФРЈ. Тако је кренуло. У породици су сви били фудбалери, кошаркаши, рукометаши, боксери… 

Практично одмах је дошла и серија титула и успеха са Јединством из Ужица.

Девет титула, осам Купова и вицешампиони Европе, данашњи ЦЕВ Куп. Ја сам са непуних 13 година прешла у Јединство, 6.разред основне школе. Од тада је и кренула озбиљније моја каријера. Са 14 година сам освојила титулу, и играла сам тада. Имали смо ту несрећу да су се неке играчице повређивале, и да сам просто морала да уђем са 14 година у први тим, на терен, и да играм. После је историја.

Са 14 година на велику сцену и у тада велику екипу..

Имали смо супер екипу, стварно, ту су биле девојке старије од мене десет, петнаест година, које су ме одлично прихватиле. Ја сам им била као дете. Стани ту, погледај ту, иди тамо. И наравно, сјајни Дарко Закоч, који ми је говорио „не треба ништа да се плашиш. Скочи у блок, повуци се у одбрану, прими сервис“. Тада је одбојка била мало другачија, радили смо све, примимо сервис, играмо одбрану, нападамо из првог реда, другог реда… па промена, поен. У принципу, имала сам велику подршку од девојака. То је хијерархија која мора да постоји у спорту. Од њих учиш и како да се понашаш и на терену, и ван терена, током утакмице. Имала сам доста среће.

Да ли је можда у том периоду било прилика да дођете у Звезду? Да ли је било позива из Звезде и Београда?

Јесте, када сам почињала одбојкашку причу стизали су позиви и из Звезде, и из Поштара, Радничког Београда тада… и Јединство. Опет, ја сам се родила у Ужицу, и изабрала сам да се вратим у Ужице, јер ми је било близу Рогачице, места где сам живела, ближе срцу. Јединство је тада било и клуб у успону.

Уследила је и она чувена серија против Црвене звезде, пуне Шумице, асови на паркету, пета утакмица за титулу… сезона 2001/2002, пред одлазак у иностранство.

Да, моја прва титула је била против велике Звезде. Играле су тада Бранка Секулић, Ратка Костић, Ђукић, две играчице из Русије… то је стварно био Дрим тим. Ми смо успеле некако да их добијемо у петој утакмици, у петом сету, у нашој сали пред око 5.000 људи. Било је баш онако еуфорично, велико славље, два оркестра трубача. И то су утакмице и моменти који се памте. А опет, у последњој сезони у Јединству, у последњој утакмици, изгубила сам титулу од Звезде, пети меч, пети сет. То је неки баланс, тако да кажем.

Уследио је одлазак у Италију, затим Израел, Немачка, па Турска… невероватна каријера.

Била сам свуда, у разговору са менаџером: „ајде да проверимо ово тржиште, ако ти преживиш, сви ћемо..“. Моја каријера је ишла нормалним, узлазним током. Направила сам пресек када сам родила дете, у 25.години. У принципу, ништа не жалим, све је то ишло онако како треба, и стварно сам презадовољна. 

Осам земаља, 15 клубова, много трофеја, различите културе, велико искуство.

Јесте, скоро свуда где сам играла освојила сам неки трофеј, титулу или Куп. Једино сам са Галатасарајем завршила на 4.месту, а у Вроцлаву на 3.месту. 

Весна Читаковић - Ђуришић

Након Бешикташа и Индонезије, уследио је коначно и долазак у Звезду. Јако млада екипа, то је био велики бум, легенда одбојке као појачање. Можда и нека паралела са почетком каријере.

Звезда је увек блиско сарађивала са репрезентацијом. Увек када би имали неког луфта, слободно, у репрезентацији ми би долазили да тренирамо са Звездом, овде на Маракани. Или до неког иностраног ангажмана. Звезда је увек била отворена за нас, увек нам је излазила у сусрет. Ја сам прошле године чекала инострани ангажман, тренирала сам са Звездом, и добила сам позив од директора клуба, Ане Аврамовић: „Веки, имамо пуно проблема, да ли би могла да нам помогнеш?“. Зашто да не, ако тренирам са екипом, зашто не би и играла утакмице. Ако могу да помогнем, да видимо. И провела сам четири дивна месеца са овим девојчицама, осигурале смо опстанак у том тренутку. Мислим да је то била најнеуспешнија сезона у историји Црвене звезде, али ми смо имали толико проблема…. 12 повређених играчица, четири јако тешке операције. Осам повреда рамена, то се дешава кад ниси спреман, кад си млад, а утакмице те исцрпе, напори су велики. Њихово тело није било спремно. Али, јуначки смо издржале. У марту месецу је стигао из Италије.

Фопапедрети, Бергамо, Италија, и трофеј за крај сјајне каријере.

Отишла сам да завршим каријеру достојну себе. Рекли су ми „идеш на двадесет дана, завршава им се сезона, они имају финале Купа, али ништа неће урадити, немају екипу“. Међутим, освојили смо Куп, а ја остала два и по месеца, до краја сезоне. Леп крај каријере.

Све девојке са којима сте играле прошле године и сада су ту. Колико мислите да су напредовале у овом периоду?

Јесу, јесу напредовале. Када сам ушла први пут у свлачионицу са њима, помислила сам на период када сам ја почињала каријеру, каква сам ја била тада. Да ли сам и ја била као оне. Вероватно јесам. Оне су стварно велики потенцијал, имају доста да раде. Мислим да ова генерација Звезде има што шта да покаже и пружи. Њихово време тек долази.

Велики број наших девојака је кренуло у први разред основне школе када је кренуо успон српске женске одбојке. Иницијални успех и систем који траје и данас. Јапан 2006.

Оне су 1997, 1998, 1999.годиште, а ја сам у том тренутку имала у ногама велики, велики број утакмица, и освојених трофеја

И били капитен репрезентације.

Да, ја сам била најмлађи капитен у историји репрезентације, и Европе. Са 19 година сам постала капитен сениорске репрезентације. Иако сам била капитен, била сам најмлађа. Скупљала сам лопте, носила сам бочице.. бити капитен не значи бити најбољи играч. Просто су ме спремали за нешто, да будем вођа. Капитен је особа која уме и може да повуче екипу, да буде и продужена рука тренера, баланс. 

Јапан 2006. Бронза на СП. Први наступ на СП после дугог периода и први трофеј. 11 година у врху светске одбојке.

И генерације пре су биле одличне, заиста одличне играчице. Али, ратно стање, ембарго, био нам је забрањен живот, а не одлазак на такмичење и интернационалне утакмице. Били смо осакаћени за то. Кренули смо са дна. Ако кажем да смо играли предквалификације за квалификације… то је био јако дуг период, три до четири године, док нисмо скупили довољан број бодова да се појавимо у квалификацијама за такмичење. 

Мислим да је пресудан био турнир „Спринг Куп“ се зове, који се традиционално одржава сваке године у Брну, у Чешкој, за мање развијене репрезентације Европе, који смо освојили. У питању је била 2000.година, и тада смо скренули пажњу на себе. Видело се да ми то можемо, и тад је кренула озбиљније прича да се „врти“ око нас, и успели смо да се квалификујемо на Европско првенство у Инстанбулу, после 15 година. 

Прочитајте још  Звезда сређује терен

Тадашња СЦГ.

Да, СЦГ. Успели смо након 15 година да се појавимо на Европском првенству, на великом такмичењу, и тада је кренуло. Тадашњи председник Савеза Александар Боричић је рекао да ћемо 2007.године донети прву медаљу, и то је једина ствар у којој се преварио. Донели смо раније, 2006.године, после две године од Инстанбула.

Јапан. Светско првенство, незаборавно. Бронза, прва медаља.

Десио се Јапан. Квалификовали смо се, ни саме не знамо како, у том тренутку. Спремали смо се цело лето, нисмо ни знале како то изгледа тамо. Јака група, светски шампион Италија, прва утакмица против њих. Идемо да играмо, да дамо све од себе. И победили смо Италију, затим и другу утакмицу, трећу… осам заредом, били смо први на ранг листи првенства у тренутку. Изгубили смо само од домаћина, Јапана. У полуфиналу смо играли против Бразила. До тада смо те девојке гледале само на ТВ. „Вау, како удара лопту, какав смеч… види Шејлу, како је слатка..“, и онда смо се у тренутку пробудиле и рекле – „ми играмо против њих“. Прва два сета је добио Бразил, запеле смо тај трећи сет, замало да буде 3:2, али понекад се суди за Бразил, украду нам лопту, две… сви воле Бразил. Али, добро. 

А нама прво велико такмичење. Тек смо стварали име и ауторитет.

Па да. Мислим, не можемо да будемо незадовољне. То што смо ми доживеле тамо је невероватно. Треће место је стварно успех. Бити трећи на свету за нас је било нестварно. Када смо се вратиле кући, у Србију, дочекали су нас на балкону. Увек гледаш у балкон и помислиш „Боже, да ли ће нас некад дочекати тамо?“. Онда стојиш на балкону, и у тренутку смо помислиле: „Еј, замисли да смо освојиле шта би тек било…“, а били смо трећи. Увек смо повезивали балкон са златним медаљама, али наша бронза је имала неки посебан сјај. 

Стигла је потврда већ следеће године. Сребро са Европског првенства.

Јесте, и ја чврсто верујем да смо требали да постанемо шампиони Европе. Али, ето. Финала су специфичне утакмице, нема ту тактике и технике, то играш срцем или не играш. Финале није обична утакмица. Ми смо можда мало посустале, сигурно. Цео тај период, од 2005. до 2007.године, распон од три године да нисмо имале дана одмора. Не желим алиби, да се вадимо, али ушли смо у финале, први пут играмо финале, и негде смо се испразниле, једноставно. Тај резултат и утакмица против Италијанки нису мерило.

За Италију је наступала и Кубанка Агуеро, најбољи поентер првенства.

Агуеро, да. Али, у принципу, не треба жалити, направили смо успех. Ишло је онако како треба. Корак по корак. И дошли смо и до финала Олимпијских игара.

Како вам то делује из ове перспективе данас? Све је почело пре 11 година, прва медаља, пре 10 година прво финале, прошле године финале ОИ? 11 година смо константно у врху светске одбојке.

То је дуг процес. Једна декада, једна деценија. За тих десет година си требао да правиш нове играче, да будеш у врху светске и европске одбојке, да имаш квалитетан рад… да задржиш костур екипе и убацујеш једну по једну девојку која ће морати да прати рад и уђе систем. Мислим да је то паметно одрађено, да господин Терзић то добро ради, добро балансира, стварно свака част. 

Само су Маја Огњеновић и Јелена Николић прошле цео процес од 2006. до 2016.године.

И Јована Бракочевић и Сузана Ћебић. То су те четири девојке. Млађе су, на њима је остало, као што сада остаје на другим девојкама.

Прилично рано сте завршили репрезентативну каријеру. 2008.године.

Јесте, али када погледам можда је то било и право време. И ја сам била исцрпљена. Пет година нисам имала ни дана одмора, а у међувремену сам родила и дете. Када дете има два, три месеца, па одеш на припреме, нема те, а оно је већ порасло, мали човек, ти то не видиш, не препознаје те, ти њега… то су јако тешки тренуци. Са друге стране, клупска каријера – Лига шампиона, првенство, велики број утакмица, путовања… константна игра. Када се заврши сезона одмах идеш у репрезентацију. 70% такмичења је у Јапану, Азији… одлазак тамо, па останеш по месец и по, два. Све је то утицало.

Олимпијада је била круна моје каријере. Сам одлазак на Олимпијаду је успех и као да си освојио медаљу.

Олимпијада је заиста другачија.

Јесте, бити олимпијац има посебну драж, посебну тежину и одговорност. На Олимпијаду не могу сви да оду, на Олимпијаду иду најбољи и одабрани, а они се боре три године да би били део Олимпијаде.

Да ли се можда јавила жеља за тренерским послом? После толиког искуства, такве каријере, успеха, трофеја…

Па не, није. Имала сам пуно тренера у каријери, неки су били добри, неки нису, али од сваког сам извукла максимум. Гледаш да извучеш најбоље. И од сваког од њих сам научила понешто. А тренерски посао.. не. Можда са млађим категоријама, почетницима, то ми је лепо. Сад у Звезди радимо школицу одбојке, и то ми се јако допада. Организовати 300 малих пчелица које зује около. Али, овако, озбиљније, не. Нисам ни размишљала.

Након Италије и Фопапедретија уследио је крај каријере и повратак у Звезду. У другачијој улози, спортски директор. Млада екипа, исте девојке које су вам биле и саиграчи.

Ана Аврамовић ме је позвала, генерални директор, и понудила да будем спортски директор женског клуба. У први мах ми се то учинило као превелики залогај за мене, али уз разговор шта би требало да урадимо и како би то изгледало, уз њено инсистирање и наговор, и разумевање одбојке, искуства.. пристала сам. Остати у спорту после спорта је успех. Буквално сам из патика ушла у ту улогу. Другачије је гледање, другачији угао, мораш да будеш образривији, да имаш стрпљења за све. Фокусиран си на 300 девојака, на 300 проблема. Још увек учим.

Да ли је стресније него на паркету?

Јесте. Када си играч дођеш два сата преподне, два сата послеподне, и фокусиран си само на себе и своју игру, свој перформанс. За остало други брине – када тренираш, где су тренинзи, кад путујеш, опрема… твој задатак су тренинг и утакмица. Да се одмориш и будеш спреман. Ово је посао од 24 сата, никад не знаш шта може да се деси. Размишљаш о више глава, тешко је. Али, пресрећна сам што сам остала у одбојци, у спорту, и ту сам, у Београду, нисам негде даље. Волим и разумем то што радим, била сам играч и знам како функционише, у Звезди сам. Код нас у Србији је тешко, спорт постаје и престиж, у овом времену. Али, и даље постоје људи који су ентузијасти, који воле одбојку, воле спорт, и баш због њих ми имамо овакве резултате какве имамо у спорту.

Свака сезона у којој нема трофеја за Звезду је неуспешна. Ипак, у сезони за нама је видљив помак са младом екипом. Имајући у виду њихове године не можемо да кажемо да је тотално неуспешна.

Звезда је увек Звезда. Осма или прва, Звезда је Звезда. Звезда је увек велика. Не одређује то један резултат. Истина, сваки Звездин успех се мери, јавност је навикнута на то. Звезда мора да буде најбоља, ако није најбоља, мора да буде прва. То јесте притисак и терет, и за играче Звезде. Ако играш за Звезду то је додатни притисак. Морају да се поштују боје клуба и традиција, али девојчицама смо рекли: „Ок, ви сте будућност клуба, ви сте наше звездице, ајде да урадимо праву ствар и будемо оно што треба да будемо“. Сачекаћемо годину, две, али експлодираћемо и бићемо шта треба. Идемо полако, радимо, не треба замерити никоме.

Прочитајте још  Фратрија организовано путује у Краснодар да помогне Звезди!

Дошла је смена генерација, морамо да будемо искрени, није добро само један да буде најбољи, није добро ни за српски спорт. Конкуренција те чини бољим, увек треба да постоји жар и борба, жеља за победом.

Скоро цела екипа је сачињена од играча из наше школе. Велики број њих је из Звездине одбојкашке школе.

И желимо да одржимо тај континуитет, да идемо у том смеру. Да стварамо играче, то је Звездин циљ. Да из млађих категорија црпимо играчке ресурсе. Да у Звезду из унутрашњости долазе само најбољи, екстремно добри. Не бих желела никога да увредим, и ја сам рођена у унутрашњости. Београд је велики град, овде има стварно пуно девојчица које желе да се баве одбојком. Морамо да се потрудимо да их научимо, да заволе овај спорт.

У прилог томе иде и чињеница да су наше девојке јуниорски и пионирски шампиони Србије, а кадеткиње су освојиле друго место. Велики успех Звездине одбојкашке школе.

Након дужег периода, наше јуниорке и кадеткиње су прво биле шампиони Београда. А такав је жреб направљен некако, да су наше пионирке добиле један сет биле би прве, а пошто нису биле су треће, па кроз бараж су ишле на првенство Србије и постали шампиони. Такав је систем такмичења, али показали смо да смо квалитетни. Девојке су направиле велики успех. Пионирке кроз бараж, без изгубљеног сета, до шампиона. Кадеткиње су биле шампиони Београда, отишле су са великом дозом самопоуздања на државно првенство, и добро познају финалисту, играле су пуно пута против њих, али ето. То је финале, дешава се. Није неуспех бити други у Србији. Јуниорке шампиони, велика већина њих је у првом тиму, од њих смо то и очекивали.

Кадеткиње су практично право са Европског првенства отишле на државно првенство.

Јесте, ова година, сезона је била напорна и пренатрпана такмичењима. И што се тиче домаћих такмичења и што се тиче репрезентације. Наше три девојке су биле на Европском првенству и оне јесу окосница и кадетског тима и репрезентације – Дејана Лекић, Милица Милуновић капитен и Ана Марија Јоњев, техничар. У децембру су имале квалификације, у априлу турнир, Европско првенство, па државно првенство. Младе су оне, то је утицало на њих. Исцрпи те, што је нормално. Деси се пад концентрације и умор, нормално је то.

А ко може боље Звездину децу да познаје од Звездиног детета, тренер Мира Мусулин.

Да, наравно. Мира је Звездино дете, одрасла је овде, направила прве кораке, и сузе радоснице на терену. Мира је… невероватно је колико има жеље и жара, воље, колико даје себе свему овоме. Мира је и тренер, и као старија сестра, све то балансира. Девојке је воле и поштују, што је јако битно. Заједно деле проблеме, причају. 

Клуб се већ спрема за нову сезону. Звезда неће играти Европу. Стигла су три појачања – блокери Божица Марковић (МД Зрењанин) и Сара Вучићевић (ТЕНТ), и либеро Александра Степановић (ТЕНТ). Да ли ће бити још долазака, или можда одлазака?

Што се тиче појачања, долазака – неће. Просто и једноставно, српско тржиште је такво да су сви заинтересовани за пар играча који су слободни. Могућа је рокада са неким играчима, да оду на позајмицу, има ту простора за нека размишљања још, имамо времена до октобра. Нас стално зову негде око нове године да питају за средње блокере, сви мисле да ми имамо најбоље блокере. А нама прелазни рок траје до 15.јануара.

Када смо већ код средњих блокера, Звезда је увек имала сјајне блокере. Стефана Вељковић, Јована Стевановић… Катарина Чанак, Јелена Трнић и Тамара Радмиловић су прошле сезоне уграле на тој позицији.

Јелена Трнић је имала незгоду, тешку повреду колена, имала је јако тешку операцију, опоравак није ишао најбоље, како смо то сви ми желели. То је некада тако, потребно је време. Вратила се у јануару на терен, и то се видело, екипа је заиграла неким другачијим темпом, који смо држали до полуфинала плеј-офа. Нама нису проблем блокери, средњаци, као што то тврдим и за репрезентацију. Никада нисмо кубурили са средњацима, увек су то били јако добри играчи. Критични су негде били примачи и дизачи. Фокус Звезде је на томе да правимо такве играче. Не само ми, већ и друге екипе. Не радимо ми за себе, и не припадамо само клубу, него и репрезентацији, Србији, одбојци. И када схватимо да морамо сви заједно да радимо у том смеру, да стварамо репрезентативне играче, биће много боље.

Колико мислите да се одбојка променила, да се мења и даље, и колико је то добро?

Одбојка се мења, мења се. Мени је драго што је постала бржа, агресивнија у том смислу, од оне са старим правилима коју смо играли. Колико сам разумела Светско првенство У23 ће бити експериментално. Четири сета на 15 поена…. видећемо како ће то да изгледа. Ми смо спорт који је доживео највише промена баш због тога што је постао популаран и тражен на ТВ. А знамо да на ТВ имамо одређен временски лимит, и онда се покушава да се и одбојка приклони и прилагоди маркетингу. И телевизија чини спорт популарним. Пре пар година је било приче да ће се играти до 21 поен, па је бразилска лига пре две године играла по том принципу и није се показало баш најбоље. Свака промена би требало да води набоље, па ћемо видети како ће се мењати и показати промене.

Који би период каријере издвојили као најлепши, најбољи, прави?

Мислим да је сваки био прави. Ако гледамо клупску каријеру била је онако како сам ја то желела. Ја сам стално истицала да је за мене репрезентација топ, врх, круна једног спортисте. Док нисам отишла са 22. године у иностранство, у праве професионалце да кажем, тад је клуб био за мене… ја сам професионалац, неко ме је ангажовао, платио, радим то најбоље, одбојку волим, спајам лепо и корисно. А репрезентација је друго. И лична сатисфакција. И рекла сам да не идем док се не попнемо на трон. Свака година је прича за себе. 

Ви сте многима узор, а да ли сте ви имали неког узора у одбојци током каријере?

Узор у одбојци? Када сам била мала, клинка да кажем, када сам почињала, Бранка Секулић ми је била узор како треба да игра, изгледа и да се понаша једна одбојкашица. Посебно на мојој позицији. Ми смо тада играли све, данас је другачије. Јеси ти средњи блокер, али средњи блокер који прима сервис, повлачи се у одбрану, напада из другог реда, и тако даље. Да, Бранка Секулић је била узор. Али, ништа то не вреди ако сам себе не натераш на рад. Као што је то урадио Дарко Закоч. Тај човек… шта све он уради, направи. Као што је то показао, више пута.

Шта Звезда може да уради наредне сезоне? Шта можемо да очекујемо? Од Звездиних одбојкашица се увек очекује пуно.

Прво, да будемо здрави. То је најбитније. Да нас заобиђу повреде, било је их пуно, без здравља не можеш ништа. Да добро радимо и да будемо фокусиране. Ако си фокусиран дајеш максимум, а само ако дајеш максимум можеш да очекујеш. 

Како се постаје шампион?

Шампион? Радом, трудом и одрицањем. Мораш да имаш и неки „луди“ x фактор у глави. Не могу га сви имати, али довољно је да имају једна или две, да предводе шампионску екипу.

Коментари

Буди први који ће оставити коментар!

Обавести ме о
avatar
 
smehplezmigskenjbatinarazmcudisokkitahmmmmfacepalmgreenslavitrofejkezsok2udartompuskezzzsmeh3trtskenjansramslavljezvizdlud
Слике
 
 
 
Аудио и видео фајлови
 
 
 
wpDiscuz