Vesna Čitaković-Đurišić

MCZ intervju, sportski direktor ŽOK Crvena zvezda, Vesna Čitaković-Đurišić.

Devet titula i osam Kupova sa Jedinstvom iz Užica, bogata internacionalna karijera i brojne titule u Italiji, Turskoj, Nemačkoj.. Najmlađi kapiten jedne seniorske reprezentacije, bronza na Svetskom, srebro na Evropskom prvenstvo – deo učinka na kome bi Vesni Čitaković-Đurišić pozavidele ne samo mnoge odbojkašice, mnogi sportisti.

Završila je trofejnu karijeru u Italiji i vratila se u Zvezdu u novoj ulozi, kao sportski direktor. U intervjuu za MCZ govorila je o odbojkaškim počecima, početku uspeha reprezentacije, promenama u odbojci, ali i planovima i očekivanjima od mladog Zvezdinog tima. Uživajte!

Početak uspešne karijere krenuo je iz rodnog Užica.

Prvi odbojkaški koraci, kako je započela velika karijera. I zašto baš odbojka?

Počelo je 1988.godine, gledala sam OI u Seulu. Avgust je bio, igrali su Peru – SSSR. One su bile sve zgodne, lepe, u šorcićima… i rekla sam da hoću da se bavim odbojkom. I stvarno, u školi je bila jedna odbojkaška sekcija, koju je vodio profesor fizičkog vaspitanja Slobodan Ćurčija, u Rogačici. Vodio je i ekipu „Tarateks“ iz Bajine Bašte, tada su bili Druga liga SFRJ. Tako je krenulo. U porodici su svi bili fudbaleri, košarkaši, rukometaši, bokseri… 

Praktično odmah je došla i serija titula i uspeha sa Jedinstvom iz Užica.

Devet titula, osam Kupova i vicešampioni Evrope, današnji CEV Kup. Ja sam sa nepunih 13 godina prešla u Jedinstvo, 6.razred osnovne škole. Od tada je i krenula ozbiljnije moja karijera. Sa 14 godina sam osvojila titulu, i igrala sam tada. Imali smo tu nesreću da su se neke igračice povređivale, i da sam prosto morala da uđem sa 14 godina u prvi tim, na teren, i da igram. Posle je istorija.

Sa 14 godina na veliku scenu i u tada veliku ekipu..

Imali smo super ekipu, stvarno, tu su bile devojke starije od mene deset, petnaest godina, koje su me odlično prihvatile. Ja sam im bila kao dete. Stani tu, pogledaj tu, idi tamo. I naravno, sjajni Darko Zakoč, koji mi je govorio „ne treba ništa da se plašiš. Skoči u blok, povuci se u odbranu, primi servis“. Tada je odbojka bila malo drugačija, radili smo sve, primimo servis, igramo odbranu, napadamo iz prvog reda, drugog reda… pa promena, poen. U principu, imala sam veliku podršku od devojaka. To je hijerarhija koja mora da postoji u sportu. Od njih učiš i kako da se ponašaš i na terenu, i van terena, tokom utakmice. Imala sam dosta sreće.

Da li je možda u tom periodu bilo prilika da dođete u Zvezdu? Da li je bilo poziva iz Zvezde i Beograda?

Jeste, kada sam počinjala odbojkašku priču stizali su pozivi i iz Zvezde, i iz Poštara, Radničkog Beograda tada… i Jedinstvo. Opet, ja sam se rodila u Užicu, i izabrala sam da se vratim u Užice, jer mi je bilo blizu Rogačice, mesta gde sam živela, bliže srcu. Jedinstvo je tada bilo i klub u usponu.

Usledila je i ona čuvena serija protiv Crvene zvezde, pune Šumice, asovi na parketu, peta utakmica za titulu… sezona 2001/2002, pred odlazak u inostranstvo.

Da, moja prva titula je bila protiv velike Zvezde. Igrale su tada Branka Sekulić, Ratka Kostić, Đukić, dve igračice iz Rusije… to je stvarno bio Drim tim. Mi smo uspele nekako da ih dobijemo u petoj utakmici, u petom setu, u našoj sali pred oko 5.000 ljudi. Bilo je baš onako euforično, veliko slavlje, dva orkestra trubača. I to su utakmice i momenti koji se pamte. A opet, u poslednjoj sezoni u Jedinstvu, u poslednjoj utakmici, izgubila sam titulu od Zvezde, peti meč, peti set. To je neki balans, tako da kažem.

Usledio je odlazak u Italiju, zatim Izrael, Nemačka, pa Turska… neverovatna karijera.

Bila sam svuda, u razgovoru sa menadžerom: „ajde da proverimo ovo tržište, ako ti preživiš, svi ćemo..“. Moja karijera je išla normalnim, uzlaznim tokom. Napravila sam presek kada sam rodila dete, u 25.godini. U principu, ništa ne žalim, sve je to išlo onako kako treba, i stvarno sam prezadovoljna. 

Osam zemalja, 15 klubova, mnogo trofeja, različite kulture, veliko iskustvo.

Jeste, skoro svuda gde sam igrala osvojila sam neki trofej, titulu ili Kup. Jedino sam sa Galatasarajem završila na 4.mestu, a u Vroclavu na 3.mestu. 

Vesna Čitaković - Đurišić

Nakon Bešiktaša i Indonezije, usledio je konačno i dolazak u Zvezdu. Jako mlada ekipa, to je bio veliki bum, legenda odbojke kao pojačanje. Možda i neka paralela sa početkom karijere.

Zvezda je uvek blisko sarađivala sa reprezentacijom. Uvek kada bi imali nekog lufta, slobodno, u reprezentaciji mi bi dolazili da treniramo sa Zvezdom, ovde na Marakani. Ili do nekog inostranog angažmana. Zvezda je uvek bila otvorena za nas, uvek nam je izlazila u susret. Ja sam prošle godine čekala inostrani angažman, trenirala sam sa Zvezdom, i dobila sam poziv od direktora kluba, Ane Avramović: „Veki, imamo puno problema, da li bi mogla da nam pomogneš?“. Zašto da ne, ako treniram sa ekipom, zašto ne bi i igrala utakmice. Ako mogu da pomognem, da vidimo. I provela sam četiri divna meseca sa ovim devojčicama, osigurale smo opstanak u tom trenutku. Mislim da je to bila najneuspešnija sezona u istoriji Crvene zvezde, ali mi smo imali toliko problema…. 12 povređenih igračica, četiri jako teške operacije. Osam povreda ramena, to se dešava kad nisi spreman, kad si mlad, a utakmice te iscrpe, napori su veliki. Njihovo telo nije bilo spremno. Ali, junački smo izdržale. U martu mesecu je stigao iz Italije.

Fopapedreti, Bergamo, Italija, i trofej za kraj sjajne karijere.

Otišla sam da završim karijeru dostojnu sebe. Rekli su mi „ideš na dvadeset dana, završava im se sezona, oni imaju finale Kupa, ali ništa neće uraditi, nemaju ekipu“. Međutim, osvojili smo Kup, a ja ostala dva i po meseca, do kraja sezone. Lep kraj karijere.

Sve devojke sa kojima ste igrale prošle godine i sada su tu. Koliko mislite da su napredovale u ovom periodu?

Jesu, jesu napredovale. Kada sam ušla prvi put u svlačionicu sa njima, pomislila sam na period kada sam ja počinjala karijeru, kakva sam ja bila tada. Da li sam i ja bila kao one. Verovatno jesam. One su stvarno veliki potencijal, imaju dosta da rade. Mislim da ova generacija Zvezde ima što šta da pokaže i pruži. Njihovo vreme tek dolazi.

Veliki broj naših devojaka je krenulo u prvi razred osnovne škole kada je krenuo uspon srpske ženske odbojke. Inicijalni uspeh i sistem koji traje i danas. Japan 2006.

One su 1997, 1998, 1999.godište, a ja sam u tom trenutku imala u nogama veliki, veliki broj utakmica, i osvojenih trofeja

I bili kapiten reprezentacije.

Da, ja sam bila najmlađi kapiten u istoriji reprezentacije, i Evrope. Sa 19 godina sam postala kapiten seniorske reprezentacije. Iako sam bila kapiten, bila sam najmlađa. Skupljala sam lopte, nosila sam bočice.. biti kapiten ne znači biti najbolji igrač. Prosto su me spremali za nešto, da budem vođa. Kapiten je osoba koja ume i može da povuče ekipu, da bude i produžena ruka trenera, balans. 

Japan 2006. Bronza na SP. Prvi nastup na SP posle dugog perioda i prvi trofej. 11 godina u vrhu svetske odbojke.

I generacije pre su bile odlične, zaista odlične igračice. Ali, ratno stanje, embargo, bio nam je zabranjen život, a ne odlazak na takmičenje i internacionalne utakmice. Bili smo osakaćeni za to. Krenuli smo sa dna. Ako kažem da smo igrali predkvalifikacije za kvalifikacije… to je bio jako dug period, tri do četiri godine, dok nismo skupili dovoljan broj bodova da se pojavimo u kvalifikacijama za takmičenje. 

Mislim da je presudan bio turnir „Spring Kup“ se zove, koji se tradicionalno održava svake godine u Brnu, u Češkoj, za manje razvijene reprezentacije Evrope, koji smo osvojili. U pitanju je bila 2000.godina, i tada smo skrenuli pažnju na sebe. Videlo se da mi to možemo, i tad je krenula ozbiljnije priča da se „vrti“ oko nas, i uspeli smo da se kvalifikujemo na Evropsko prvenstvo u Instanbulu, posle 15 godina. 

Pročitajte još  Na današnji dan: Rođen Zoran Njeguš

Tadašnja SCG.

Da, SCG. Uspeli smo nakon 15 godina da se pojavimo na Evropskom prvenstvu, na velikom takmičenju, i tada je krenulo. Tadašnji predsednik Saveza Aleksandar Boričić je rekao da ćemo 2007.godine doneti prvu medalju, i to je jedina stvar u kojoj se prevario. Doneli smo ranije, 2006.godine, posle dve godine od Instanbula.

Japan. Svetsko prvenstvo, nezaboravno. Bronza, prva medalja.

Desio se Japan. Kvalifikovali smo se, ni same ne znamo kako, u tom trenutku. Spremali smo se celo leto, nismo ni znale kako to izgleda tamo. Jaka grupa, svetski šampion Italija, prva utakmica protiv njih. Idemo da igramo, da damo sve od sebe. I pobedili smo Italiju, zatim i drugu utakmicu, treću… osam zaredom, bili smo prvi na rang listi prvenstva u trenutku. Izgubili smo samo od domaćina, Japana. U polufinalu smo igrali protiv Brazila. Do tada smo te devojke gledale samo na TV. „Vau, kako udara loptu, kakav smeč… vidi Šejlu, kako je slatka..“, i onda smo se u trenutku probudile i rekle – „mi igramo protiv njih“. Prva dva seta je dobio Brazil, zapele smo taj treći set, zamalo da bude 3:2, ali ponekad se sudi za Brazil, ukradu nam loptu, dve… svi vole Brazil. Ali, dobro. 

A nama prvo veliko takmičenje. Tek smo stvarali ime i autoritet.

Pa da. Mislim, ne možemo da budemo nezadovoljne. To što smo mi doživele tamo je neverovatno. Treće mesto je stvarno uspeh. Biti treći na svetu za nas je bilo nestvarno. Kada smo se vratile kući, u Srbiju, dočekali su nas na balkonu. Uvek gledaš u balkon i pomisliš „Bože, da li će nas nekad dočekati tamo?“. Onda stojiš na balkonu, i u trenutku smo pomislile: „Ej, zamisli da smo osvojile šta bi tek bilo…“, a bili smo treći. Uvek smo povezivali balkon sa zlatnim medaljama, ali naša bronza je imala neki poseban sjaj. 

Stigla je potvrda već sledeće godine. Srebro sa Evropskog prvenstva.

Jeste, i ja čvrsto verujem da smo trebali da postanemo šampioni Evrope. Ali, eto. Finala su specifične utakmice, nema tu taktike i tehnike, to igraš srcem ili ne igraš. Finale nije obična utakmica. Mi smo možda malo posustale, sigurno. Ceo taj period, od 2005. do 2007.godine, raspon od tri godine da nismo imale dana odmora. Ne želim alibi, da se vadimo, ali ušli smo u finale, prvi put igramo finale, i negde smo se ispraznile, jednostavno. Taj rezultat i utakmica protiv Italijanki nisu merilo.

Za Italiju je nastupala i Kubanka Aguero, najbolji poenter prvenstva.

Aguero, da. Ali, u principu, ne treba žaliti, napravili smo uspeh. Išlo je onako kako treba. Korak po korak. I došli smo i do finala Olimpijskih igara.

Kako vam to deluje iz ove perspektive danas? Sve je počelo pre 11 godina, prva medalja, pre 10 godina prvo finale, prošle godine finale OI? 11 godina smo konstantno u vrhu svetske odbojke.

To je dug proces. Jedna dekada, jedna decenija. Za tih deset godina si trebao da praviš nove igrače, da budeš u vrhu svetske i evropske odbojke, da imaš kvalitetan rad… da zadržiš kostur ekipe i ubacuješ jednu po jednu devojku koja će morati da prati rad i uđe sistem. Mislim da je to pametno odrađeno, da gospodin Terzić to dobro radi, dobro balansira, stvarno svaka čast. 

Samo su Maja Ognjenović i Jelena Nikolić prošle ceo proces od 2006. do 2016.godine.

I Jovana Brakočević i Suzana Ćebić. To su te četiri devojke. Mlađe su, na njima je ostalo, kao što sada ostaje na drugim devojkama.

Prilično rano ste završili reprezentativnu karijeru. 2008.godine.

Jeste, ali kada pogledam možda je to bilo i pravo vreme. I ja sam bila iscrpljena. Pet godina nisam imala ni dana odmora, a u međuvremenu sam rodila i dete. Kada dete ima dva, tri meseca, pa odeš na pripreme, nema te, a ono je već poraslo, mali čovek, ti to ne vidiš, ne prepoznaje te, ti njega… to su jako teški trenuci. Sa druge strane, klupska karijera – Liga šampiona, prvenstvo, veliki broj utakmica, putovanja… konstantna igra. Kada se završi sezona odmah ideš u reprezentaciju. 70% takmičenja je u Japanu, Aziji… odlazak tamo, pa ostaneš po mesec i po, dva. Sve je to uticalo.

Olimpijada je bila kruna moje karijere. Sam odlazak na Olimpijadu je uspeh i kao da si osvojio medalju.

Olimpijada je zaista drugačija.

Jeste, biti olimpijac ima posebnu draž, posebnu težinu i odgovornost. Na Olimpijadu ne mogu svi da odu, na Olimpijadu idu najbolji i odabrani, a oni se bore tri godine da bi bili deo Olimpijade.

Da li se možda javila želja za trenerskim poslom? Posle tolikog iskustva, takve karijere, uspeha, trofeja…

Pa ne, nije. Imala sam puno trenera u karijeri, neki su bili dobri, neki nisu, ali od svakog sam izvukla maksimum. Gledaš da izvučeš najbolje. I od svakog od njih sam naučila ponešto. A trenerski posao.. ne. Možda sa mlađim kategorijama, početnicima, to mi je lepo. Sad u Zvezdi radimo školicu odbojke, i to mi se jako dopada. Organizovati 300 malih pčelica koje zuje okolo. Ali, ovako, ozbiljnije, ne. Nisam ni razmišljala.

Nakon Italije i Fopapedretija usledio je kraj karijere i povratak u Zvezdu. U drugačijoj ulozi, sportski direktor. Mlada ekipa, iste devojke koje su vam bile i saigrači.

Ana Avramović me je pozvala, generalni direktor, i ponudila da budem sportski direktor ženskog kluba. U prvi mah mi se to učinilo kao preveliki zalogaj za mene, ali uz razgovor šta bi trebalo da uradimo i kako bi to izgledalo, uz njeno insistiranje i nagovor, i razumevanje odbojke, iskustva.. pristala sam. Ostati u sportu posle sporta je uspeh. Bukvalno sam iz patika ušla u tu ulogu. Drugačije je gledanje, drugačiji ugao, moraš da budeš obrazriviji, da imaš strpljenja za sve. Fokusiran si na 300 devojaka, na 300 problema. Još uvek učim.

Da li je stresnije nego na parketu?

Jeste. Kada si igrač dođeš dva sata prepodne, dva sata poslepodne, i fokusiran si samo na sebe i svoju igru, svoj performans. Za ostalo drugi brine – kada treniraš, gde su treninzi, kad putuješ, oprema… tvoj zadatak su trening i utakmica. Da se odmoriš i budeš spreman. Ovo je posao od 24 sata, nikad ne znaš šta može da se desi. Razmišljaš o više glava, teško je. Ali, presrećna sam što sam ostala u odbojci, u sportu, i tu sam, u Beogradu, nisam negde dalje. Volim i razumem to što radim, bila sam igrač i znam kako funkcioniše, u Zvezdi sam. Kod nas u Srbiji je teško, sport postaje i prestiž, u ovom vremenu. Ali, i dalje postoje ljudi koji su entuzijasti, koji vole odbojku, vole sport, i baš zbog njih mi imamo ovakve rezultate kakve imamo u sportu.

Svaka sezona u kojoj nema trofeja za Zvezdu je neuspešna. Ipak, u sezoni za nama je vidljiv pomak sa mladom ekipom. Imajući u vidu njihove godine ne možemo da kažemo da je totalno neuspešna.

Zvezda je uvek Zvezda. Osma ili prva, Zvezda je Zvezda. Zvezda je uvek velika. Ne određuje to jedan rezultat. Istina, svaki Zvezdin uspeh se meri, javnost je naviknuta na to. Zvezda mora da bude najbolja, ako nije najbolja, mora da bude prva. To jeste pritisak i teret, i za igrače Zvezde. Ako igraš za Zvezdu to je dodatni pritisak. Moraju da se poštuju boje kluba i tradicija, ali devojčicama smo rekli: „Ok, vi ste budućnost kluba, vi ste naše zvezdice, ajde da uradimo pravu stvar i budemo ono što treba da budemo“. Sačekaćemo godinu, dve, ali eksplodiraćemo i bićemo šta treba. Idemo polako, radimo, ne treba zameriti nikome.

Pročitajte još  Srđan Plavšić pred promocijom u Pragu

Došla je smena generacija, moramo da budemo iskreni, nije dobro samo jedan da bude najbolji, nije dobro ni za srpski sport. Konkurencija te čini boljim, uvek treba da postoji žar i borba, želja za pobedom.

Skoro cela ekipa je sačinjena od igrača iz naše škole. Veliki broj njih je iz Zvezdine odbojkaške škole.

I želimo da održimo taj kontinuitet, da idemo u tom smeru. Da stvaramo igrače, to je Zvezdin cilj. Da iz mlađih kategorija crpimo igračke resurse. Da u Zvezdu iz unutrašnjosti dolaze samo najbolji, ekstremno dobri. Ne bih želela nikoga da uvredim, i ja sam rođena u unutrašnjosti. Beograd je veliki grad, ovde ima stvarno puno devojčica koje žele da se bave odbojkom. Moramo da se potrudimo da ih naučimo, da zavole ovaj sport.

U prilog tome ide i činjenica da su naše devojke juniorski i pionirski šampioni Srbije, a kadetkinje su osvojile drugo mesto. Veliki uspeh Zvezdine odbojkaške škole.

Nakon dužeg perioda, naše juniorke i kadetkinje su prvo bile šampioni Beograda. A takav je žreb napravljen nekako, da su naše pionirke dobile jedan set bile bi prve, a pošto nisu bile su treće, pa kroz baraž su išle na prvenstvo Srbije i postali šampioni. Takav je sistem takmičenja, ali pokazali smo da smo kvalitetni. Devojke su napravile veliki uspeh. Pionirke kroz baraž, bez izgubljenog seta, do šampiona. Kadetkinje su bile šampioni Beograda, otišle su sa velikom dozom samopouzdanja na državno prvenstvo, i dobro poznaju finalistu, igrale su puno puta protiv njih, ali eto. To je finale, dešava se. Nije neuspeh biti drugi u Srbiji. Juniorke šampioni, velika većina njih je u prvom timu, od njih smo to i očekivali.

Kadetkinje su praktično pravo sa Evropskog prvenstva otišle na državno prvenstvo.

Jeste, ova godina, sezona je bila naporna i prenatrpana takmičenjima. I što se tiče domaćih takmičenja i što se tiče reprezentacije. Naše tri devojke su bile na Evropskom prvenstvu i one jesu okosnica i kadetskog tima i reprezentacije – Dejana Lekić, Milica Milunović kapiten i Ana Marija Jonjev, tehničar. U decembru su imale kvalifikacije, u aprilu turnir, Evropsko prvenstvo, pa državno prvenstvo. Mlade su one, to je uticalo na njih. Iscrpi te, što je normalno. Desi se pad koncentracije i umor, normalno je to.

A ko može bolje Zvezdinu decu da poznaje od Zvezdinog deteta, trener Mira Musulin.

Da, naravno. Mira je Zvezdino dete, odrasla je ovde, napravila prve korake, i suze radosnice na terenu. Mira je… neverovatno je koliko ima želje i žara, volje, koliko daje sebe svemu ovome. Mira je i trener, i kao starija sestra, sve to balansira. Devojke je vole i poštuju, što je jako bitno. Zajedno dele probleme, pričaju. 

Klub se već sprema za novu sezonu. Zvezda neće igrati Evropu. Stigla su tri pojačanja – blokeri Božica Marković (MD Zrenjanin) i Sara Vučićević (TENT), i libero Aleksandra Stepanović (TENT). Da li će biti još dolazaka, ili možda odlazaka?

Što se tiče pojačanja, dolazaka – neće. Prosto i jednostavno, srpsko tržište je takvo da su svi zainteresovani za par igrača koji su slobodni. Moguća je rokada sa nekim igračima, da odu na pozajmicu, ima tu prostora za neka razmišljanja još, imamo vremena do oktobra. Nas stalno zovu negde oko nove godine da pitaju za srednje blokere, svi misle da mi imamo najbolje blokere. A nama prelazni rok traje do 15.januara.

Kada smo već kod srednjih blokera, Zvezda je uvek imala sjajne blokere. Stefana Veljković, Jovana Stevanović… Katarina Čanak, Jelena Trnić i Tamara Radmilović su prošle sezone ugrale na toj poziciji.

Jelena Trnić je imala nezgodu, tešku povredu kolena, imala je jako tešku operaciju, oporavak nije išao najbolje, kako smo to svi mi želeli. To je nekada tako, potrebno je vreme. Vratila se u januaru na teren, i to se videlo, ekipa je zaigrala nekim drugačijim tempom, koji smo držali do polufinala plej-ofa. Nama nisu problem blokeri, srednjaci, kao što to tvrdim i za reprezentaciju. Nikada nismo kuburili sa srednjacima, uvek su to bili jako dobri igrači. Kritični su negde bili primači i dizači. Fokus Zvezde je na tome da pravimo takve igrače. Ne samo mi, već i druge ekipe. Ne radimo mi za sebe, i ne pripadamo samo klubu, nego i reprezentaciji, Srbiji, odbojci. I kada shvatimo da moramo svi zajedno da radimo u tom smeru, da stvaramo reprezentativne igrače, biće mnogo bolje.

Koliko mislite da se odbojka promenila, da se menja i dalje, i koliko je to dobro?

Odbojka se menja, menja se. Meni je drago što je postala brža, agresivnija u tom smislu, od one sa starim pravilima koju smo igrali. Koliko sam razumela Svetsko prvenstvo U23 će biti eksperimentalno. Četiri seta na 15 poena…. videćemo kako će to da izgleda. Mi smo sport koji je doživeo najviše promena baš zbog toga što je postao popularan i tražen na TV. A znamo da na TV imamo određen vremenski limit, i onda se pokušava da se i odbojka prikloni i prilagodi marketingu. I televizija čini sport popularnim. Pre par godina je bilo priče da će se igrati do 21 poen, pa je brazilska liga pre dve godine igrala po tom principu i nije se pokazalo baš najbolje. Svaka promena bi trebalo da vodi nabolje, pa ćemo videti kako će se menjati i pokazati promene.

Koji bi period karijere izdvojili kao najlepši, najbolji, pravi?

Mislim da je svaki bio pravi. Ako gledamo klupsku karijeru bila je onako kako sam ja to želela. Ja sam stalno isticala da je za mene reprezentacija top, vrh, kruna jednog sportiste. Dok nisam otišla sa 22. godine u inostranstvo, u prave profesionalce da kažem, tad je klub bio za mene… ja sam profesionalac, neko me je angažovao, platio, radim to najbolje, odbojku volim, spajam lepo i korisno. A reprezentacija je drugo. I lična satisfakcija. I rekla sam da ne idem dok se ne popnemo na tron. Svaka godina je priča za sebe. 

Vi ste mnogima uzor, a da li ste vi imali nekog uzora u odbojci tokom karijere?

Uzor u odbojci? Kada sam bila mala, klinka da kažem, kada sam počinjala, Branka Sekulić mi je bila uzor kako treba da igra, izgleda i da se ponaša jedna odbojkašica. Posebno na mojoj poziciji. Mi smo tada igrali sve, danas je drugačije. Jesi ti srednji bloker, ali srednji bloker koji prima servis, povlači se u odbranu, napada iz drugog reda, i tako dalje. Da, Branka Sekulić je bila uzor. Ali, ništa to ne vredi ako sam sebe ne nateraš na rad. Kao što je to uradio Darko Zakoč. Taj čovek… šta sve on uradi, napravi. Kao što je to pokazao, više puta.

Šta Zvezda može da uradi naredne sezone? Šta možemo da očekujemo? Od Zvezdinih odbojkašica se uvek očekuje puno.

Prvo, da budemo zdravi. To je najbitnije. Da nas zaobiđu povrede, bilo je ih puno, bez zdravlja ne možeš ništa. Da dobro radimo i da budemo fokusirane. Ako si fokusiran daješ maksimum, a samo ako daješ maksimum možeš da očekuješ. 

Kako se postaje šampion?

Šampion? Radom, trudom i odricanjem. Moraš da imaš i neki „ludi“ x faktor u glavi. Ne mogu ga svi imati, ali dovoljno je da imaju jedna ili dve, da predvode šampionsku ekipu.

Komentari

Budi prvi koji će ostaviti komentar!

Obavesti me o
avatar
 
smehplezmigskenjbatinarazmcudisokkitahmmmmfacepalmgreenslavitrofejkezsok2udartompuskezzzsmeh3trtskenjansramslavljezvizdlud
Slike
 
 
 
Audio i video fajlovi
 
 
 
wpDiscuz