Некад и сад – Зуфер Авдија

Уредништво братског портала ЦЗБГ.тв имало је прилику и част да разговара са једним од легенди кошаркашког клуба Црвена звезда, Зуфер Авдијом. Било је заиста лепо проћаскати са њим о оним лепшим временима када је спорт достизао своју кулминацију у бившој нам држави, као и присетити се многих лепих тренутака које смо доживљавали са Звездом и Звездиним бившим играчима. Надамо се да ћете уживати у овом интервјуу, а верујемо да ће старијој генерацији ово бити лепа времепловска успомена.

Господине Авдија, за сам почетак овог интервјуа, да ли нам можете рећи мало више о свом детињству. Рођени сте у Приштини…како је текао ваш дечачки живот и како сте се, и када, одлучили за прве кошаркашке кораке?

“Тада, као деца, сви смо нешто тренирали. Наравно, фудбал и кошарка су били најпопуларнији. Ја сам доста касно кренуо да се бавим кошарком, негде када сам напунио 15 година. Пре тога сам покушавао са фудбалом, био сам голман. Али пошто сам растао, рекли су ми да ми је боље да пробам са кошарком и да сам превисок за голмана. Тако да ја у ствари и нисам имао неку јуниорску каријеру. Скоро да сам одмах ускочио у сениорску кошарку.

Почео сам у Електро Косову где сам провео 3 године. Био сам доста добар центар, а у то време су Звезда и Партизан тражили талентоване играче по мањим центрима. Работнички је био изузетно заинтересован за мене, али нисам добио одобрење да играм за њих.”

Долазите у Црвену звезду 1980. године. Ко вас је приметио? Ко је утицао на ваш долазак у црвено-бели табор?

“Ранко Жеравица је утицао на мој долазак у Звезду. Рекао ми је нешто овако: “Слушај, пара нема, али добићеш стан у догледно време, гледаће те цела земља, бићеш у репрезентацији.” Он ме довео на ту фору и, након што сам дошао, одмах сам заиграо за младу репрезентацију. На крају крајева, Звезда је Звезда и то ме привукло да дођем и играм за црвено-беле.

Од доласка у Звезду након 2 године сам постао репрезентативац и одиграо сам 69 утакмица за тадашњу репрезентацију Југославије.”

Како су текли ваши звездашки дани, месеци и године? Која вам је сезона била најтежа, која најлепша? Коју утакмицу најрадије памтите, а коју би најрадије избрисали из свог сећања?

“Био сам млад, сам…није могло да буде боље. Јесте било и тешких тренутака, па и проблема, али мени су врата, као звездашу, била увек отворена.

У то време многе утакмице су биле изузетне, а посебно против Партизана и Цибоне. Пуне хале, навијање. Ипак од свих утакмица најтеже ми је пала она против Цибоне када смо изгубили титулу. Иако многи криве судије за тај пораз, морам да кажем да смо сами себе победили. У другој утакмици смо растурили Цибону. Дошли смо у Загреб и велики део утакмице одиграли како треба, али нисмо успели да издржимо до краја. Искрено, да је ситуација била обрнута тј. да се играло у Београду, не верујем да би судије нама судиле личну у нападу као што ни у Загребу нису досудили Накићу. Били смо шампиони тих задњих 15-ак секунди и велика је штета што нисмо издржали до краја. Да смо тада победили, многи би играчи дошли у Црвену звезду, а међу њима и Дражен Петровић.”

У Звезди сте успели да дођете и до капитенске траке, што уопште није било лако. Како сте се осећали у тим тренуцима? Један наш читалац је питао како сте се осећали дан/ноћ пре него сте први пут понели капитенску траку Црвене звезде?

“Искрено, нисам имао неку трему. Те сезоне је у Звезду дошао Ђуровић. Ја сам имао 25 година и био један од најискуснијих у екипи. Некако је след догађаја и требао да буде такав да добијем капитенску траку. Искрено, више би ме изненадило и разочарало да је нисам добио. Једноставно сам то очекивао, тако да сам имао и веома миран сан” – кроз осмех прича Авдија.

Ко вам је био најдражи саиграч? С ким сте се најбоље слагали на паркету?

“На паркету и ван њега, највише сам сарађивао и проводио времена са Стеваном Караџићем. Са њим сам више био на путовањима него ли са мојом бившом супругом” – смеје се Авдија. “Наравно, ту је и Бранко Ковачевић који ми је био кум.”

Стеван Караџић: “Он је био један од најбољих играча на својој позицији у Југославији. Он је, пре свега, добар човек и добар играч. Када је дошао ’80. године у Црвену звезду био је прототип једног модерног играча, два метра, крилни играч, позиција тројке са добрим шутем, врло разноврстан у нападу. Давао је кошеве на много начина. Уз добар шут, поседовао је и изванредну леђну технику. Дошао је из Приштине, где је био један од најефикаснијих играча у тадашњој другој лиги, у Црвену звезду и јако мало му је требало да се адаптира на врхунску кошарку. За врло кратко време је постао један од најбољих играча на својој позицији у тадашњој Југославији, која је у то време словила за најбољу лигу у Европи. Нашој екипи је недостајало тада среће. Тако је у то у спорту и животу, поред уложеног рада и труда потребна вам је и срећа. Ми смо играли два-три финала, где смо једно незаслужено изгубили. Накић нам је дао кош у последњој секунди, били смо грубо оштећени и изгубили смо, иако смо водили неких пет разлике непуна два минута до краја. Та утакмица је одредила и судбину југословенске клупске кошарке. Да смо ми победили, Дражен Петровић би вероватно дошао у Црвену звезду. Цибона не би постигла те успехе. Друга два финала смо такође изгубили, али је ту Цибона са Драженом била много јача. Ми смо добијали овде у Београду, али у Загребу нисмо успели да победимо. Остаје жал што та генерација није урадила више. Ранко Жеравица нас је скупио из малих клубова из целе Југославије. Били смо неафирмисани играчи, али смо доласком у Звезду добили добре услове за напредак, добро смо радили, али ето тај моменат, односно то финале са Цибоном је било пресудно. Остали смо на неки начин недоречена генерација, али су сви ти играчи, укључујући и Авдију, имали дуге и успешне каријере у иностранству.”

Жеравица – Новосел…да ли је међу њима било ривалства које се преносило на играче?

“Ривалство, као ривалство увек постоји. Да сте ми брат, ја бих желео да вас победим. Тако је било и међу њима. Али то ривалство је било спортско. Никада (барем не у оно време) није прелазило у политичко. Па то су били људи који су држали ЈУ кошарку и ништа од тог спортског ривалства није утицало на играче.”

Када одлазите из Звезде и како је текла ваша пост-Звездина каријера?

“У то време је било правило да не можете да идете у иностранство пре напуњених 28 година. Ја сам 1986. године на утакмици против Цибоне доживео вема тешку повреду и одлучио сам да останем у Звезди и да пробам да се вратим кошарци. Тада је у Звезду дошао Славнић који ме је мало провокаторски покушао вратити. Говорио је у стилу “где ћеш ти да престанеш да играш, не могу да вреујем да ћеш да одустанеш” и ја сам се вратио. Након тог повратка покушао сам да нађем клуб где би имао довољно минута и отишао сам у друголигашку екипу Пуљанку (из Пуле) да видим да ли могу да покушам да наставим на неком озбиљнијем нивоу. када сам видео да могу, преко Емира Мутапчића сам дошао у Израел на годину-две, и ту сам остао до данашњег дана.”

“Срдачан поздрав за Зукија! Због њега сам заволео баскет као клинац и почео да пратим Звезду. Док је живео у Г. Вучића, гледао ме је са са прозора свог стана и смејао ми се што седим Иза решетака. Возио ме је својом “бубом” у Пионир да гледам Звезду !!! Иако сам далеко од Београда, љубав према баскету и Звезди још увек траје. Кад год сам у Београду, трудим се да испратим неку Звездину утакмицу. ЗУКИ ЛЕГЕНДО!“
(Миша Марковић)

Да ли сте одмах после играчке каријере ушли у тренерске воде и како тече ваша тренерска каријера од како сте се отиснули у њу?

“Упоредо, док сам још био играч, радио сам са клинцима и увек ми је било задовољство радити са тим омладинским погоном. Једне године сам био помоћни тренер у сениорској екипи, али брзо сам увидео да то није за мене и вратио се да радим са младима. Определио сам се за школу кошарке. Директор сам омладинске школе и школе кошарке, а такође сам директор и кошаркашке дворане у месту Херзлија, 7 километара од Тел Авива.”

Како Црвена звезда данас котира у Израелу? Овде највише мислимо од момента опоравка клуба (када је г. Човић стабилизовао исти).

“Знате како, док је Партизан владао АБА лигом, лигом Србије и играо добро у Евролиги, Звезда се није ни помињала. Е сад, како су се ствари промениле, и како је Црвена звезда преузела примат од Партизана, сада се у Израелу помиње само Црвена звезда, а Партизан је пао у заборав. Тако је и са бившим шампионима Југопластиком, Цибоном, Босном. Њих се скоро нико више не сећа.”

Познати навијач, Влада Маузер, питао је Авдију да ли је на његову мирноћу утицала најлепша девојка, Зорица, с којом је тада био (наравно, ко о чему, Маузер о девојкама), на шта је Авдија одговорио потврдно, са великим осмехом.

Да ли има неки играч кога би овог тренутка препоручили Звезди?

“Не. Мислим да Звезда треба да настави да ради са својим погоном и да не допусти себи луксуз да довођењем скупих странаца заврши онако како је партизан завршио. Мислим да у Звезди знају како треба да раде и надам се да ће остати на том путу.”

Да ли сте у контактима са људима из Звезде, и постоји ли шанса да вас поново видимо у Звезди (као тренера, скаута или на неком од руководећих места)?

“Не планирам да се враћам. Мој живот и посао је везан за Израел. Тачно је да и даље имам контакте са људима из Звезде, посебно Нешом Илићем, као и да сам недавно био на једној фудбалској утакмици и да ме људи препознају и цене, али ипак немам намеру да се враћам. Можда би мој син, Дени (16 година), могао да дође у Звезду, али он мора да покупи мало балканског менталитета од мене, да добије ону дрчност коју овде играчи не поседују. Мислим да ће он бити бољи од мене.”

Кога сте највише респектовали из противничких екипа?

“У моје време си, у свакој екипи, имао некога за поштовање. Тешко је некога посебно издвојити, али ако морам то су ипак били Делибашић, Чосић, Мока, Кића, Праја, Скроче. Наравно, ту је и Дражен који је радио шта је хтео са лоптом.”

За сам крај, реците нам неку занимљиву анегдоту из периода док сте играли за Звезду, а коју најрадије памтите.

“Ма, анегдота није могло да буде када смо били под диктатуром Ранка Жеравице” – кроз смех говори Авдија. “Добро, било је неких анегдота, а ја бих издвојио наше гостовање по Сједињеним Државама, где смо играли против универзитетских екипа. Пре него што би почела утакмица ми смо имали оне заставице и значеке које смо требали, за време поздрављања, да дамо противницима, док су они спремили много више за поклоне. Е сад, проблем је био тај што је нас увек било 15 играча, а њих 14, па смо ми нестрпљиво чекали знак да кренемо да се поздрављамо. У свој тој трци ја сам некако увек остајао са својом заставицом и значком Звезде, док су други успевали да покупе поклоне од противничких играча.”

Господине Авдија, хвала вам на издвојеном времену за овај интервју. У име нашег портала и свих звездаша желимо вам много среће и здравља, као и много успеха у животу и вашој тренерској каријери.

“Хвала вама. Заиста ми је драго да смо могли да разговарамо. Велики поздрав вашој екипи и свим навијачима Црвене звезде!”

Текст на сајту ЦЗБГ.тв