Moja Crvena Zvezda
ВажноИнтервјуиНајновијеОсталоХокеј

Славко Бубнић: Пресрећан сам и презадовољан оним што сам оставарио као играч

У целости Вам преносимо интервју са нашег братског сајта ЦЗБГ.тв са бившим играчем Хокејашког клуба Црвена звезда, Славком Бубнићем.

Драги посетиоци нашег портала, настављамо са хокејашким треш романтизмом 🙂 У ове вреле дане, док многи од вас покушавају да се расхладе и склоне од сунца, ми вам нудимо истинско и право освежење – историју хокеја на леду. Ставите на себе своје виртуелне кациге, обујте клизаљке и обавезно не заборавите своје штапове, јер пред вама је нови повратак у будућност. Овај пут разговарали смо са још једном црвено-белом легендом, Славком Бубнићем, који се присетио својих почетака, сезона када су нас Јесенице и Олимпија глатко побеђивали, али и оне чувене сезоне када се Звезда умало попела на сам трон. Говорио је и о разлозима неуспеха у финалној серији против Јесеница, као и свом пост-хокејашком периоду. Надамо се да ћете уживати док будете читали интервју који је пред вама.

Славко, како су текли твоји хокејашки почеци? Ко је највише утицао на тебе да се бавиш овим спортом? Да ли се сећаш свог првог штапа, клизаљки, кациге?

“Рођен сам 1955. Први који ме је навео да клизам, а после и да почнем са хокејом је мој покојни отац који је имао пуно стрпљења, љубави и воље да ме сваки дан води на Ташмајдан. Прве клизаљке које сам имао су тзв. клизаљке гвинтерице које су се шрафовима или гвинтовима причвршћивале за гвојзерице да би ми отац једнога дана, враћајући се са службеног пута из Љубљане, донео хокејке (Aдидас Торонто) у којима сам ја клизао и био јако упоран у томе, као и мој отац који ме је сваки дан водио на клизање без обзира што је сваки дан и радио. Наравно, кад нешто волиш, то увек донесе неки резултат. Када сам имао 11 или 12 година, пришао ми је човек који је јако битан за историју хокејашког клуба Црвена звезда, покојни Моша Атанасијевић. Пришао је до ограде и рекао: ‘Дечко, дођи овамо, ја сам Моша Атанасијевић. Видим да јако лепо клизаш. Да ли тебе интересује да играш хокеј’? Био сам потпуно одушевљен и рекао сам: ‘Да’. Тако је све почело. То је било време романтизма. Почео сам да тренирам и после релативно кратког времена, добио сам хокејашку опрему која је за данашње појаве невероватна. То су биле рите и крпе, али сам ја био толико срећан када сам је добио, иако је то била стара опрема, опрема коју су одбацили првотимци. Иако је мајка негодовала, ја сам то присвојио и тако је све почело. Врло брзо сам добио и штап. Тада то нису били штапови са кривином, него су били прави штапови.”

Реци нам мало више о јуниорским данима. Како си се развијао као хокејаш? Када си први пут заиграо за Звезду и ко те довео у Звезду? Тешко је у то време било доћи и до јуниорског репрезентативног дреса јер су Словенци доминирали. Ипак, забележио си два наступа у јуниорској конкуренцији.

“Јако брзо сам напредовао и почео да играм за јуниоре. Био сам брзо прикључен тренинзима првог тима. За јуниоре сам играо са 15 и 16 година, а већ са 16 сам био прикључен првом тиму. У старој Југославији постојала је јуниорска лига Србије. Словенци су имали своју лигу што је тада било нормално. У јуниорској лиги Србије је играо Спартак из Суботице, Војводина из Новог Сада, Звезда и Партизан из Београда, као и Вардар из Скопља. Играли смо двокружно, путовали у госте и назад. Са 16 година, 1971. године, био сам прикључен првом тиму. Ишао сам са првим тимом у Кладно. То је град који се налази 50 км од Прага, а који је у то време имао врхунску прволигашку екипу. Мислим да им је капитен био Вацлав Поспешил. Били су тада хокејашка велесила. Ту су биле прве припреме и права повреда (аркада) од штапа или од пака. Ту сам био крштен. Тако да ја те две године играм упоредо, како за јуниоре, тако и за први тим. Из јуниорских дана, желео бих да нагласим нешто што ће после бити јако важно за наставак ове приче, а то је податак да је са мном, у јуниорима, био и Александар Јанковић. Прве године је он био капитен. После је прешао у сенирски тим, па сам ја преузео улогу капитена у јуниорима. Након јуниора, настављамо да играмо за први тим. Играли смо Прву лигу.”

Ко су ти били хокејашки узори у то време?

“У то време, потпуно сам био опседнут НХЛ-ом који је био мистичан за нас. Зашто? Зато што није било ТВ преноса. Стизале су тек по неке слике, а ја сам ишао у америчку читаоницу да гледам “Спорт илустратед” где сам гледао неке хокејаше без кацига, са чудним фризурама, за које су причали неке неверовате приче да су надљуди. Наравно, у то време нам је била ближа совјетска репрезентација са фантастичним играчима. Врло брзо сам био специјализован да играм бека, а узор ми је био Боби Ор из Бостона, који је такође био бек. Наравно, узори су ми били и гомила тих играча који су тада играли за НХЛ.”

Када крећеш са својом професионалном каријером, која ти је била прва утакмица и како си се осећао када си први пут изашао на ледену плоху у Звездином дресу?

“Наравно да је било треме. Ја нисам био део једне генерације, али сам једини из мог годишта ушао у први тим. Саша Јанковић је био годину дана старији и једино смо нас двојица ушли у то време на Ташмајдан. Наравно да нам је све то било јако чудно, али тада то није био професионални хокеј. Пре је то био хокеј ниског квалитета, неки романтичарски хокеј. У то време ташмајданског хокеја у Звезди, најбољи играч је био Шишић. Остали су били романтичари и све је то било лепо док нису дошли Словенци. Тада то више није била игра. То је било замлаћивање. Словенци су били једна потпуно друга димензија за нас.

Што се тиче правих наступа, прави наступи почињу оног тренутка када смо ми добили дворану 1978. године. Мислили смо, самим тим што смо добили дворану, да ћемо бити добри. Прва утакмица је била у Београду 1979. године. У тој сезони дошле су Јесенице и тукле нас 16:4. Видели смо тада да, самим тим што смо добили дворану, то ипак није то и да има доста да се ради. Наступио је период где смо ми много тренирали и много радили. Појавили су се неки нови људи. Тек тада је уведен делимични професионализам. Тада сам већ имао неке утакмице иза себе па нисам ни имао трему. То је тада био предиван осећај. Када те гледа осам хиљада људи у Љубљани и девет хиљада у Јесеницама. Ипак, најлепши је осећај када се распрода хала Пионир, то је нешто за шта се живи.”

Као што си и рекао, Београд добија мало боље услове за хокеј, па самим тиме се и подиже ниво Звездине игре. Шта су по теби били основни разлози због којих Звезда није направила неки озбиљнији искорак све до оне чувене 1984/85 сезоне?

“Ипак, било је потребно време да се подигне ниво хокеја у Звезди. Било је ту и помало сретних околности. Клуб је такође вукао добре потезе. Поред Саше Јанковића, који је био нападач, и мене који сам играо бека, почели су да се појављују неки млађи играчи. Тада сам и ја увидео да морам нешто да радим између летње и зимске сезоне, да бих физички могао да парирам захтевима које је хокеј тада наметао. Велика разлика између Словенаца и нас, у то време, била је техника. Ми никада, ни приближно, нисмо имали такву технику какву су имали Словенци. Једноставно, нисмо били школовани играчи. Како смо могли њима да парирамо? Могли смо да парирамо срчаношћу и бољом физичком спремом од њих. Међутим, требао нам је и другачији приступ хокеју. Наш тренер Душан Илић, који је још играо на Ташмајдану, у првој години доласка у халу престаје да игра и постаје тренер. Вукао је добре потезе. Довео је у Звезду играча из Словачке, Ђулнеар Салијиа, који је имао наш пасош и који је дошао из словачке Прве лиге. Он нам је буквално показао како изгледа права игра и како изгледа један обучени играч.”

“Целокупна концепција игре је почела да се одвија око њега јер је и Шишић тада отишао из клуба. Био је изузетно позитивна личност. Показивао је и млађим играчима како да играју. Колико је био битан за развој хокеја говори и чињеница да су тадашји тренери, Илић и Кољеншић, били упућени у Словачку да полажу неке додатне испите и да иду на неке додатне курсеве и семинаре, што је опет иницирао Салији. Наравно, био је најбољи играч тима и самим тим ниво технике је почео да се подиже. Истовремено, ми смо као тим почели да идемо на припреме у Словачку, у Кошице. Појавили су се млађи играчи. Били су ту Милан Ватовец, па Зоран Митровић, врло брзо се појављују и Вања Чечен и Игор Косовић, који је био наш најбољи навални играч, као и Ненад Илић.”

Покојни председник Црвене звезде, Момчило Моша Атанасијевић, покушао је све да Звезди донесе титулу. Реци нам мало више о Мошином утицају на Звездин успон?

“Моша Атанасијевић је пре мене био у Црвеној звезди. Поред покојног Моше, постоји још једа особа која је много битна, а то је Момчило Ковачевић. Њих двојица су фантастично функционисали. Момчило Атанасијевић је био директор једне велике фирме, а Момчило Ковачевић је био високи функционер полиције. Ви врло добро знате како је то функционисало. Звезда је била под патронатом полиције, Партизан под патронатом војске. Функционисали су одлично и разликовали се од данашњих политичара. Радили су за корист клуба. Момчило Ковачевић је конкретно заслужан за отварање ледене дворане 1978. године. Повод за отварање је била организација Светског првенства Б групе. Њих двојица су невероватно заслужна. Бринули су о нама, за наше животе, да нам помогну око студија, добијање пасоша, посла…”

“Турнеја у Француској, отприлике 1981. година. Сваки дан утакмица у другом граду, сваки дан други хотел, а између утакмица путује се аутобусом преко Алпа. Неке утакмице добијамо, неке губимо, али свакако одлично играчко искуство (посебно за нас неколико, у то време, млађих играча).
И дефинитивно феноменалан провод. Посебно се сећам једне смешне ситуације са Славком у главној улози. Одсели смо у неком малом хотелу, више као пансион. Тек стигли. Седимо ваљда у неком предворју или некој заједничкој соби, скоро цео тим је био ту. Чекамо вечеру, или тако нешто. Одједном се Славко појављује у некој огромној бунди која изгледа као да је директно из филма Суперфлy (макрои би позавидели), и каже: ‘Има горе нека соба, пише ‘приве,’ Не знам шта знаци, али има одлична гардероба.’ И настави да се шета као по манекенској писти. Сви умиру од смеха. Наравно, вратио је после ту бунду, или бар ја мислим да јесте (нисам га после више видео у њој). Та турнеја је била искићена сличним ‘инцидентима’, прича за наш портал Милан Ватовец, саиграч Славка Бубнића из тих дана.

Да се осврнемо сада на ону чувену сезону у којој је Звезди замало измакао трофеј првака државе. Како си, као играч, доживео ту сезону, а како је видиш данас? Звезда је те сезоне забележила прву, историјску, победу против Јесеница 6:2. На леду, трибинама, у свлачионици владао је делиријум. После се славило у кафани Палилула, док су играчи након тога отишли у “Нану”. Како је изгледало то вече из твог угла?

“Скоро сам се подсетио те сезоне. Видео сам да је Саша Јанковић вашем порталу дао снимак утакмице против Олимпије. То је била само једна у низу фантастичних партија те сезоне. Та сезона је заиста била један сан. Чак и данас, после толико година, сматрам да је та сезона била невероватан успех. Како се то заправо десило? Почело је са Салијем, али је те године наш тренер, Душан Илић, невероватнм комуникацијским способностима успео да доведе Јожу Ковача (бека) и Матјажа Секеља (нападача), а опет, неким невероватним стицајем околности, доведена су двојица Американаца и један Канађанин. То су били Ник Пашић, Рик Вилијамс и Мајк Кроули. То су били солидни играчи и нису припадали крему канадског-америчког хокеја, али је класа и убедљиво најбољи играч те године био Јоже Ковач. Секељ је исто био одличан, али је био склон повредама. Канађанин и Американци су били право освежење јер су донели један потпуно други приступ хокеју код нас, хокеју који се играо у Канади и Сједињеним Државама. То је тамо питање части. Тамо се игра срцем, то се воли. Словенци, који су без двојбе били наши најбољи играчи, били су збуњени. Њихов ментални склоп ипак није био такав. Наравно, ту смо били и ми, домаћи играчи, који смо пружили више од максимума те сезоне. Бити у свему томе, а овде мислим на Сашу Јанковића и мене је био невероватан успех. Ми смо дошли из једне потпуно друге приче, из хокеја који је био више романтичарски, из неког каменог доба. Ми смо одједном дошли да играмо са људима који су играли хокеј на високом нивоу.”

“Та сезона је била бајка. Дошле су Јесенице које су нас пре само пет година тукле 16:4, а ми смо их у тој утакмици победили 6:2. Тада се већ у ваздуху осетило да ће сезона бити невероватна. Ми смо те сезоне, у регуларном делу, победили све сем Крањске Горе, са којом смо ремизирали 4:4. Победили смо Јесенице и то је било супер. Била је пуна дворана наших навијача. Али, онда смо отишли у Љубљану и Јесенице где су долазили аутобуси из целе Словеније да гледају те утакмице у којима смо ми победили. Постали смо популарни. Сачекивали би нас људи на станици. После победе против Јесеница у Београду, ишли смо у ‘Нану’ где смо гледали снимак утакмице. Наравно, млади људи, окружени пажњом и лепим девојкама. Славило се уз пуно пива (смех). Били смо весели и насмејани. Шалили смо се мало грубље, јер ипак то су шале које нису за балет (опет смех). Било нам је супер.”

Када смо радили интервју са Јоже Ковачом и Матјаж Секељом, Секељ нам је рекао да си ти био задужен за подизање атмосфере у свлачионици. Рекао је да си једном приликом рекао ”Идемо “пребит” ове Словенце” и да си баш гледао у њега и Ковача, а он је рекао “Па, хајдемо”. Можеш ли нам испричати неку или неколико анегдота које су теби, те сезоне, остале у сећању?

“Морам рећи да сећања бледе. Најлепше од свега је бло што је цела та сезона протекла у добром зезању ван леда, као и у једној позитивној атмосфери. Вероватно се неки други боље сећају анегдота. Што се мене тиче, део свог професионалног бављења спортом сам провео у боксу. Ваљало је остати конкурентан и у физичкој спреми. Био сам због тога и срчан, волео сам потегнути и шаке, и да тако бодрим своје другаре. Словенцима је то било интересантно. Сећам се када сам рекао Јожи и Матјажу ‘Идемо пребити ове Словенце’. Њима је то било симпатично са једне стране, али сигурно да им са друге стране и није им пријало. Као када бих ја сада играо негде, па требам да играм против Звезде и да кажем: ‘Хајде да бијемо ове Цигане’.”

Какви су саиграчи били Пашић, Кроули и Вилијамс и колико су уз Секеља и Ковача доприносили Звездиној игри?

“Они су били јако опуштени момци. Пратим хокеј све ове године, поготово када интернет и телевизија пружају много веће могућности да се гледа хокеј. Пратим НХЛ, пратим КХЛ. Канађани и Американци имају један потпуно другачији приступ хокеју од нас. То је мушки спорт, спорт части и срчаности, и они то схватају. У професионалном спорту они играју за паре, али и када играју за своју репрезентацију, увек играју пуном снагом. Они га воле. Наши Американци и Канађанин нису били на највишем нивоу њихових играча, али су били део тих нација и схватали су хокеј на тај начин. Једноставно, унели су ту једну новину. Нас су понели. Нама се то свиђало, а Словенци су били изненађени тим понашањем. Тај њихов однос према хокеју се видео и на припремама. Ишли смо на припреме, где смо играли против много јачих екипа од нас (из Немачке и тадашње Чехословачке). Они те утакмице нису гледали као ревијалне. С ким год да су играли, њима није било битно. Они играју те мечеве истом снагом. Ако је противник грмаљ, нема везе, они улазе у тај дуел, па ако си бољи, бољи си. Пашић је ван хокеја био добар човек. Звали смо га добри меда.Висок 180 цм, тежак 95 кг, без трунке сала, са великим шакама. Он када се залети у некога, он га груне. Био је јак. Имао је рукавице које су биле поцепане са унутрашње стране. Ми смо му говорили: ‘Узми нормалне рукавице’. ‘Не, ја када јурим оног противника, мало га прстима повучем за дрес, мало са једне, мало са друге стране, а најбоље је што судија то не види и буквално га усмерим како мени одговара’. Када га стигне са 50 км на час, том више није добро (смех). Такви су били и Вилијамс и Кроули. Нису они били ниво као наши Словенци, али су имали тај ратнички став и то је оно што се гаји у Сједињеним Државама и Канади.”

Недавно смо од капитена из те сезоне, Салета Јанковића, дошли у посед и неких видеа, а неки од њих су са утакмице Звезда – Олимпија 7:4 коју су обележиле две велике хокејашке туче Пашић-Прусник и Кроули-Огрин, као и фантастично навијање на самоме крају када су навијачи усхићено скандирали “шампиони, шампиони” очекујући да освојите титулу. Ипак, финале је било више него разочаравајуће за све вас, као и за навијаче. Шта су по теби највећи узроци та три пораза и губитка титуле?

“Дуго се бавим спортом и посматрам га из разних аспеката. Уверен сам, те сезоне смо ишли много изнад својих физичких могућности. Када стално играш изнад својих могућности, то је као када ауто стално возиш у црвеном пољу. Када смо дошли до финала, ми нисмо више имали снаге, потрошили смо сву енергију.”

“Имали смо жељу, али једноставно нисмо имали одакле то да извучемо. За све те победе током сезоне, користили смо више снаге, силе и енергије него што је било потребно. Зашто смо то радили? Одговор је једноставан, технички смо ипак били слабији од Словенаца. Исто је тако и у тенису. Неки млади играч победи неког из топ 10, следећи меч вуче се по терену. Имали смо тај пример и у кошарци, Црвену звезду која је играла дивно до једног тренутка све док не дође до замора материјала. Јесенице су увек биле добре. Имале су тај континуитет и што је најбитније, имали су три поставе добрих играча. А ми? Имали смо три врхунска играча, имали смо два Американца и једног Канађанина, ратнике, и имали смо нас који смо дошли из каменог хокејашког доба. Тада нису постојала никаква стимулативна средства. Када се све ово постави на папир, јасно се види да су имали много више спремнијих и бољих играча за то финале.”

“Када смо били на Светском првенству у Билбаоу и Сан Себастијану 1977. године, он се као средио да изађе у град са неком шпањолком. Долази код мене у собу, а пошто сам ја био једини из Београда дошао је да ме пита да ли се лепо средио, пошто смо ми из Београда били појам за све, као и сада”, прича за наш портал, једну од анегдота, легендарни голман Црвене звезде, Иван Томић, па наставља: “Славко је Роки Балбоа Дорћола, и ликом и стасом. Сурови професионалац, таленат за многе спортове – бокс, тенис, скијање, хокеј…” 

Томић још додаје: “Морам јавно да му захвалим јер ме је спасао у Кортини Дампецо, да ме не истуку, пошто сам сам себи случајно дао гол пред крај утакмице, а изгледало је као намерно. Тада сам још био клинац.”.

Када си завршио хокејашку каријеру и да ли си задовољан оним што си урадио као играч?

“Завршио сам хокејашку каријеру потпуно изненада. Завршио сам факултет за физичку културу (ДИФ), оженио сам се и био сам принуђен да тражим посао. Нисам могао да живим од примања из хокеја. Док сам био сам, било ми је јако лепо, али то је било премало за породицу. Моја хокејашка каријера је завршена 1986. године тиме што сам отишао на Копаоник да радим као ски учитељ и после постао директор те школе. Ту је био крај каријере. Међутим, има један део о коме нисам специјално причао. Тамо неке 1995., 1996. и 1997. године, када се распала Југославија, играо сам рекреативно за ТАШ. Да се разумемо, ја правом хокејашком лигом сматрам оно што је имала некадашња Југославија. Све после тога, уз дужно поштовање, није то. То је био неки период када нисам на Копанику имао посла, период од септембра до средине децембра. Појавио се тада тим ТАШ Нови град који је настао како би се повећао број учесника у осиромашеној српској лиги. Настао је као пета екипа од играча за које није било места у Звезди и Партизану. Ја сам ту играо, онако рекреативно, пола сезоне. Да ли сам задовољан оним што сам урадио као играч? Презадовољан сам. Ако сам дошао из ситуације полу професионалног играња хокеја до вицешампиона 1984/1985, могу рећи да сам презадовољан и пресрећан.”

Ко ти је био најближи саиграч кроз каријеру?

“Капитен Сале Јанковић. Ми смо практично од пионирских дана заједно. Касније је било и других играча. Морам да напоменем да ми у једном времену много помогао Чаба Ладоцки, мој млађи колега са ДИФ-а. Дошао је из Суботице у Београд да студира, био је фантастични спортиста и пливач. Он је на универзитетским првенствима освајао прва места у пливању. После сам био јако близак са млађима јер сам им био тренер. Ту је Илић Ненад на кога сам поносан, који је после израстао у најбољег бека Србије. Морам да напоменем да смо после имали доста добрих младих играча, али да нисмо то могли да претворимо у врхунске играче јер нисмо имали лигу. Нисам био нешто претерано близак са неким, али те 1984/85 сам био близак са целим тимом. То је био и један од кључева успеха те сезоне. Да смо се мрзели, тих успеха не би било. Све недостатке које смо имали, надокнађивали смо одличном атмосфером. Те године је била фантастична хемија.”

Славко Бубнић после хокеја?

“После хокеја сам се одмах запослио на Копанику као ски инструктор у тадашњем центру који је био у фази развоја и развијања. Отуда и назив Генекс. Као успешан ДИФ-овац, стекао сам на факсу и нека друга знања сем хокеја. Отишао сам тамо заједно са својом кћерком и супругом и био јако успешан. Прво сам био учитељ скијања једну годину, а наредне три године и директор ски школе. Те године се и сматрају најуспешнијим у историји Генекса. Отворена је и дворана на Копаонику 1991. године која је угостила наше најбоље спортисте. Био сам сведок свих наших успешних спортиста попут Грбића и Дивца, као и многих других. Постао сам и спортски директор. Ту сам живео следећих 14 година до бомбардовања. Онда је све то пукло и тада сам се вратио у Београд.”

Колико си у контакту са бившим саиграчима и да ли и данас играш хокеј са ветеранима?

“Од бивших саиграча сам у контакту са доста њих. Један сам од ретких хокејаша којима је хокеј остао рекреација. Са Банетом Поповићем, са Владом Коренићем из Партизана, са Зечевић Душаном. Такође сам у контакту са Сашом Јанковићем, али се он не бави више хокејом. Ових дана сам и у контакту са старијим играчима, са Николом Ребрачом који је играо доста пре мене. Играм хокеј рекреативно. Играо сам хокеј са ветеранима до пре пет година. Више нема моје генерације, а мало је неумесно играти са неким ко је 20 година млађи. Али ме и даље привлачи и пратим га.”

Пратиш ли Звезду данас и може ли се хокеј у Србији издићи на један виши ниво?

“Игор Косовић је дао можда и најбољу дефиницију везано за то питање. Он је остао у тренерским водама, као хокејаш је био најбољи, после је играо профи у Немачкој и дошао је у једном тренутку у Србију са Ненадом Илићем. Покушали су да дају допринос, али су морали да оду одавде јер је све отишло у другом правцу. Држава је била без пара, а оно што је најтужније је да су у клубове дошли људи који су ту из неких других побуда. Црвена звезда и Партизан су институције бивше Југославије. Пошто је понестало пара, ту долазе људи који то присвајају и које воде неки други интереси. Жалосно је да се лигашке утакмице одигравају у терминима од 10.15 часова, да се не би платила пуна цена дворане, да се не би укључила сва светла, да нема обавештења у новинама. Мени је јако жао, али не видим начин. Шта би могло да с уради за јачање хокеја? Не можете га имати само у Београду. У Новом Саду га има, па га нема. једноставно, потребно је и у другим градовима направити хокејашке тимове из којих ће се црпети база за наша два највећа клуба, а то су Звезда и Партизан. Ми смо онда имали солидну лигу (Југославија). Колико је била солидна, говори и чињеница да смо имали гледаоце, преносе, имали смо и спонзоре. Како се распала држава, све је кренуло низбрдо. Исто је то и за друге спортове. Остало је батргање. Узећу и пример тениса: Србија је имала три тенисера који су били на првом месту АТП туре. Имамо екипу која је освојила салатару, а немамо нити један АТП или ВТА турнир и Челенџер. Не ради се то тако.”

Ево, пред сам крај овог интервјуа са тобом, реци нам мало о својим успесима. Доста тога се налази и у монографији Спортског друштва Црвена звезда поводом 50 година постојања.

“Поводом обележавања 50 година спортског друштва Црвена звезда, издата је монографија. У тој монографији пише да сам ја са јуниорском екипом Звезде освојио екипно првенство Југославије у Сплиту. Наравно, пише и да сам одиграо 15 сезона за први тим нашег хокејашког клуба, што је крунисано вицешампионском титулом. А то није све. Мој син Никола Бубнић, коме сам ја био тренер, играо је за тенис клуб “Црвена звезда” и освојио титуле екипних првака државе у пионирској, јуниорској и сениорској конкуренцији. Не знам да ли је неко више дао за Црвену звезду? Од Бубнића толико.”

Читао си ове интервјуе које смо урадили са бившим Звездиним хокејашима. Како ти се чини овај наш “мали пројекат”?

“Чини ми се изванредно. Ја сам мало инертан, али ентузијазам с којим ви то радите је за сваку похвалу. Желим вам пуно успеха у овоме што радите. Чак сте успели да нас, бивше играче, ‘натерате’ да прикупљамо фотографије и шаљемо вама. Онда то Дарио уклапа и избацује на сајт. Нико се пре вас није појавио да пише о хокеју, тако да ми је изузетно драго да оно што смо радили ипак није заборављено.”

Славко, хвала ти на издвојеном времену и велики поздрав у име свих навијача Црвене звезде, као и екипе нашег портала.

“Хвала теби и твојој екипи на труду и стрпљењу и поздрав свим Звездиним навијачима.”

Текст на сајту ЦЗБГ.тв

Повезане вести

Leave a Comment