ХВАЛА, ГОСПОДИНЕ РАДОЊИЋУ!

Било је потребно време да се донесе одлука, било је потребно времена и да се напише, али највише времена ће бити потребно да се крене даље. А сви знамо да морамо даље.

Није ово текст као и сваки други, јер ни ви нисте били само тренер, господине Радоњићу. Ви сте нама били и више од тренера. И то није пука фраза која се користи као хвалоспев, епитет да се улепшају писани редови.

Кажу да је јутро паметније од вечери и да „глава треба прво да се охлади“, да не би рекли или урадили нешто што не би требалo. Да ли ми уопште размишљамо том истом главом, па да морамо да „хладимо“ мисли?

Али, као и многих ствари, ми тога нисмо били ни свесни до неког тренутка. Успели сте да оне који су били против вас натерате да буду уз Вас. Да оне који су користили разне термине за вас, дајући себи пуно право да карактеришу било кога без погледа у огледало и личног одраза, окренете као на терену, за 360 степени и да им очи буду пуне плача, статуси пуни вас.

И то без иједне изговорене речи. Ви сте причали на терену. Ми нисмо кошаркашки навијачи, господине Радоњићу. Ви сте нас повели у непознато, у авантуре и пределе о којима нисмо знали. У период који смо желели, али није нам био близак. Били смо као туристи који први пут дођу у један град, а тако смо поносни да не желимо то да признамо.

Господине Радоњићу, извините. Показали смо да нисмо свесни надљудског напора и рада који сте приказали и омогућили нам на терену да будемо међу осам најбољих у Европи. ОСАМ НАЈБОЉИХ У ЕВРОПИ! И то на какав начин.

Пре почетка свеке сезоне, бројни стручњаци су већ имали низ спремних увреда, критика, тактика… и отписивали свој клуб. Нису вам пружили шансу. Имали су и списак појачања за Вас, чекао вас је само да га узмете. Поразом од Дарушафаке је могла да се заврши сезона одмах, чим је почела. Зашто би играли преосталих 29 утакмица? Међутим, неко у хали „Пионир“ нешто ради, и победи по коју утакмицу од преосталих 29, па дође у ову ситуацију коју сте ви нама приуштили. Ми Вама то нисмо вратили.

Господине Радоњићу, извините. Ако ћемо искрено, Ви нас учите како да постанемо кошаркашки навијачи. Напредовали смо. Давали сте нам прилику да сваке године покушамо да видимо како можемо и ми. Чувена Црвена звезда. Требало је времена да се „роди“ „Аида“, да се надјачају децибели, сруше рекорди посећености, створи кошаркашка култура.

Често нисмо ни свесни шта Ви заправо радите, па онда мисли које треба да се „хладе“ сервирају разне „тактике“ и увреде након утакмица. Исте оне које су вам „помогле“ да остварите осам везаних победа у Евролиги против екипа у којима један играч има плату као буџет целог нашег и вашег тима. Али, то није ни битно. Не играју паре, тако кажу. Играчи не морају да приме плату за свој посао. Сви имају чартер летове, ми можемо и пешке. Можда је то тактика? Заваравамо противнике спавањем на аеродромима. Можда Вам је и то неко „припремио“ као тактику.

Не знамо да ценимо ни то што поједини играчи играју преко границе бола, са бројним повредама, после инфузија због вируса и болести, исцрпљени, сломљеним прстом…

Ми смо фудбалски навијачи, који су љути на све око себе и на саме себе, јер не проживљавамо приче и историју наших дедова, очева, браће…. боримо се са кошмаром у мраку, у којем ударамо себе, мрак за који не знамо да ли има краја. Ми смо фудбалски навијачи гладни успеха из прошлости.

Ми нисмо знали како је то побеђивати Реал Мадрид два пута узастопно, Панатинаикос три пута узастопно, Макаби три пута узастопно, Барселону, ЦСКА… ми то нисмо видели до скоро. Али, поносни смо превише да то признамо.

Данас је доћи на утакмицу Црвене звезде у Евролиги престиж. Место на које сви желе да дођу, да буду виђени. Највише због Вас. Али смо превише поносни, као што сте имали прилике да видите.

Као што смо поносни на то што европски шампиони долазе у Београд спремни на пораз. Као што смо поносни на Вас. Не схватамо колико смо неправедни према вама и нашим играчима у појединим тренуцима. Опијени смо. Можда не ценимо то што имамо. Али, верујте да смо много поносни на Вас. Много него што речи могу да опишу, али смо научили да је много значајније када се речи не користе.

Тренер после Вас ће имати претежак посао, не само јер ће бити тренер Црвене звезде и морати да прође оно кроз шта сте ви пролазили. Мораће да буде тренер после Дејана Радоњића.

Дејана Радоњића који честита и највећем противнику на победи у неравноправној борби, али каже да ће га победити следећи пут. И победи.

Деја Радоњића чије су се конференције за медије чекале са нестрпљењем, јер је господин. Јер никада не прича о ривалима, 75 слободних бацања, и не тражи алиби, каже „Ја сам крив“. Прича о победи и поразу свог тима.

Дејана Радоњића који је натерао све нас да верујемо у борбу до последње секунде. Дејана Радоњића који нас је натерао да верујемо у победу. И да победимо.

Дејана Радоњића који на почетку сезоне каже да ће бити Калемегдана у јуну. И сви се окупимо у јуну на Калемегдану.

Јер ће морати да буде тренер Црвене звезде после Дејана Радоњића, тренера Црвене звезде.

Ви сте онај генерал за којим би сада сви кренули у борбу. Није битно где и против кога. Те детаље би сазнали у путу.

Не волимо растанке, јер су тешки. Тешки јер знамо да када окренемо леђа овај пут после виђења неће више бити наших састанака у „Пиониру“ и „Арени“. „Пионир“ и „Арена“ које сте научили да проговоре.

Научили смо од Вас и нећемо вас изневерити. Научили смо да се боримо, мушки, и да верујемо. Зато ћемо кренути напред јер морамо, иако су нам путеви раздвојени на овој раскрсници. Кренућемо напред.

На крају текста стоји тачка, правописно, али наша прича ће увек трајати. Збогом није крај, господине Радоњићу. Јер смо научили да верујемо,