ПРИЛОЗИ НЕПИСАНОЈ ИСТОРИЈИ ХОКЕЈАШКОГ КЛУБА – Секељ и Ковач: Пионир је пуцао по шавовима, а Бубнић је урлао – „Идемо да пребијемо ове Словенце!“

У целости Вам преносимо интервју братског звездашког портала ЦЗБГ.тв са легендама Хокејашког клуба Црвена звезда, Јожем Ковачом и Матјажом Секељом.

Када дође зима, и када почну да падају прве пахуље снега, многи љубитељи спорта воле да седну у своје удобне фотеље или да се завале на кауч у дневној соби, чекајући да на телевизији почне неки од зимских спортова. Тако сам и ја, као клинац, једва чекао да гледам једини, прави екипни, зимски спорт – хокеј на леду. Сећам се како је све прштало на леденој плочи када су се на њој нашли Руси: Крутов, Ларионов, Фетисов са једне, а Чехословаци: Хрдина, Свобода, Дворжак са друге стране. А како заборавити Ремзија, МекКалахана и Штробела (САД), или Лундквиста, Берглунда, Молина (ШВЕ)? Све је то било лепо и узбудљиво, али ништа није било ни близу оном узбуђењу и оним страстима те давне 1984/85. Е, тада је пршатло на све стране.

Али, да не дужим више, него као што смо и најавили, након интервјуа са Вукашином Стевићем, Јовицом Русом и легендарним Војином Кољеншићем, доносимо вам велики новогодишњи поклон. Као што смо и обећали, спремили смо вам изненађење – за наш портал говорио је легендарни словеначки двојац, који је носио црвено-белу опрему те давне 1984/85. Јоже Ковач и Матјаж Секељ говоре о својим почецима, сезони у Црвеној звезди, као и о каријери после Звезде. Поред опширног интервјуа са њима, имаћете прилику и да прочитате неке навијачке анегдоте са утакмица из те сезоне (пише Киза Душановац РД). Верујемо да ћете уживати у овом интервјуу, а посебно они старији који су некада хрлили у ледену халу Пионир да би гледали Звездине оклопнике. Такође се надамо да ће овај интервју, као и они претходни, поновно пробудити ту хокејашку страст међу навијачима Црвене звезде. Овом приликом захваљујемо се и људима из ХДД Олимпија који су нам помогли да ступимо у контакт са господом Ковачом и Секељом.

Од свих република у бившој држави, Словенија је имала највише афинитета ка зимским спортовима. Један од њих је и хокеј на леду. Можете ли нам за почетак рећи откуд баш хокеј? Ко је била најзаслужнија особа да се почнете бавити баш овим спортом и како је све то изгледало док сте били дете?

Ковач: У пределу Љубљане где је лоцирана хала Тиволи, који се зове ШИШКА, дечаци су се највише бавили хокејом. Зиме у оно време су били хладне и дуге, тако да се поред клизалишча у хали Тиволи, могло користити и вањско клизалиште, као и много језерца и бајери у околини Љубљане. Сви су се зими клизали и одлазили на снег. Најзаслужнија особа за моје хокејашке почетке био је мој тата, који је 1964. радио на изградњи хале Тиволи и са великим занимањем гледао светско првенство 1966-те, на којем су играле репрезентације највишег нивоа. (СССР, Чехословачка, Шведска…)

Секељ: Одлука о хокеју је дошла зато, јер је мој покојни отац радио у хали Тиволи, и био је највећи мајстор за прављење леда у бившој држави. Био је и најодговорнији за све у вези леда на Олимпијским играма у Сарајеву ’84-те. Због његовог посла и ја сам имао могућност да клижем. Све је то кренуло када сам имао 4 године. Пуно сам сати проводио на клизању, тако да сам брзо савладао тајне клизања, а пошто је хокеј био веома популаран у Словенији, то је била и нека логична одлука да се њиме бавим.

Много деце је одустајало и одустаје од бављења спортом (или неким другим активностима) у време пубертета, па чак и они најталнетованији не досегну до сениорских/професионалних вода. Како је то било у вашем случају? Ко вас је приметио, дао вам прилику да се опробате и докажете у сениорској конкуренцији? Колико сте, на крају крајева, ви веровали у себе и у свој успех?

Ковач: Као деца смо имали одличног словачког тренера, Бењача, који је више генерација одгојио у изврсне хокејаше. Добило смо извсрну, основну, чехословачку школу хокеја, која нам је уз рад и таленат омогућила брзо напредовање. У августу 1977. године, добио сам прилику на припремама сениорског тима Олимпије, у својој 16-ој години, и задовољио тренере. Уз старије играче (Лап, Кумар, Хити, Путерле) и њихову помоћ, врло брзо сам постао део екипе и добио сам прилику, у новембру исте године, заиграти у репрезентацији. Тренер репрезентације је био Борис Светлин, који ме је познавао из јуниорских селекција. Пружио ми је прилику са Сашом Коширем у бековском пару, и нисам је испустио. У фебруару 1978., на турнеји у Канади, први пут сам добио понуду да останем и играм у Мајор лиги. О успјеху нисам доста размишљао, следио сам татину физиологију, а то је дати сваки пут све од себе, и очито су биле и звезде на мојој страни.

Секељ: Био сам брз и добар клизач, а и техника владања паком ми је добро ишла, тако да се веома рано видело да могу направити нешто у хокеју, тј. да могу доћи до нивоа професионалног играча. То је било оно што ме подстицало на доста рада. Хале у Словенији су увек биле препуне на дерби утакмицама, а у мени се пробудила жеља да једном будем део тих дербија. Велики идол ми је био Руди Хити. Он је, уз Албина Фелца и Антона Галеа, био највећа звезда југо хокеја. Јоже Ковач и ја смо међу првима, са 16 година, успели да дођемо у први тим (међу професионалце), што је указивало на велики таленат који смо поседовали.

Крећете да играте за Олимпију. Како је текао тај део каријере до доласка у Црвену звезду?

Ковач: До доласка у Звезду 1985. године, имао сам још понуда да одем у Канаду, али сам слушао тату и све око себе, а то је да прво завршим гимназију, тако да нисам отишао. То је можда била грешка. У оно време нико још није отишао као јуниор. Са Олимпијом смо освајали наслове, постао сам стандардни репрезентативац и са 23 године одиграо већ 5 светских првенстава.

Секељ: Све је ишло неким нормалним, али брзим током, па смо у Олимпији за шест сезона узели четри титуле првака држеве што је био најдужи низ Олимпије до тада. Веома брзо, по доласку у екипу, Јоже и ја смо почели играти и за репрезентацију Југославије, и све се некако идеално развијало. Доста пута смо у Италији играли њихову летњу лигу и видели смо да можемо пуно да помогнемо и лошијим екипама када играмо за њих. Велика штета је била што се у иностранство није могло отићи пре напуњене 28. године (није се могла играти цела сезона, него само летња), јер да је било могуће сигурно би отишли у Италију. Али то нам је отворило врата да се деси ЦРВЕНА ЗВЕЗДА.

Е сада, долазимо до оног дела који ће највише да занима навијаче Црвене звезде. Година 1984-та, тадашњи председник хокејашког клуба Црвена звезда, Момчило Моша Атанасијевић, покушава да прекине доминацију словеначких клубова. У Звезду те године долазе два америчка играча – Рик Вилијамс и Мајк Кроули, као и југо-канађанин Ник Пашић. Ту су били још Салију, Јанковић, Томић, Косовић, Полуга, Кожић, Лазаревић, Бубнић и Илић. Али, као гром из ведра неба одјекнула је вест да Јоже Ковач и Матјаж Секељ долазе у Звезду. Како се то десило? Ко је утицао на вашу одлуку да дођете у Београд и заиграте за Звезду, пошто је ипак Звезда била у дебелој сенци Олимпије и Јесеница?

Ковач: После Олимпијаде 1984-те, са Секељом сам добио понуду да одем у Звезду. Пошто је у оно време била забрана одласка у иностранство (морао си напунити 28 година), сматрали смо да је Звезда велики изазов и могућност напретка. Уз сву величину спортског друштва Црвена звезда, хтели смо и хокеј дигнути уз раме фудбала, кошарке и осталих спортова. 

Секељ: Мислим да је Звезда, пре те сезоне, била поприлично лоша, а у клубу су одлучили да направе искорак и попуне екипу за врхунски резултат. У Љубљани је финансијска ситуација била веома тешка. Дуговало се доста новца и ми смо неколико месеци играли без плата. Тражило се решење јер је иза нас била одлична сезона. Олимпија је освојила четврти наслов првака државе (у последњих шест сезона) у једној од најбољих мајсторица. У последњој, петој, утакмици победили смо на њоховм терену, у Јесеницама, 3:2 и узели титулу. Све то смо урадили са само 14 играча, а ја сам одлучио сусрет са голом у последњој минути сусрета. Заиста је било супер. Иза мене је била и одлична Олимпијада у Сарајеву и то ми је била најбоља сезона до тада.

Е, тада смо Јоже и ја добили позив да одемо у Јесенице, али њихови играчи су се супроставили довођењу играча из Љубљане, а то до тада никада није био случај. Мало после тога, дошао је позив из Звезде и отишли смо у Београд. Дочекали су нас људи из Звезде на челу са господином Атанасијевићем који нам је предочио пројекат Звезде и шта жели да се направи. Желели су по сваку цену да нас двојица дођемо у Звезду. То је било време када су се дешавале спортске промене (трансфери) – Марко Елснер је дошао у ФК Црвену звезду, Дарја Алауф у ПК Партизан и напокон, у хокејашки клуб Црвену звезду долазимо Јоже и ја. Четири Словенца одједном у Београду! На крају, могу слободно да кажем да је на наш долазак највише утицао председник Звезде, господин Атанасијевић, који је стварно био прави господин – и током сезоне и мимо ње. Увек је био доступан за играче и решавао је све проблеме. Он је средио да су наша примања била на Маракани, у канцеларији фудбалског клуба, па је и по том питању било све како треба.

Те сезоне (1984/85) Црвена звезда је завршила на првом месту у регуларном делу, али је изгубила финале од Јесеница и пропустила прилику да се домогне шампионске титуле. ипак, атмосфера на утакмицама је била сјајна. На леду је све прштало. Можете ли нам описати ту сезону из вашег угла? Како сте је ви доживели? Да ли постоје неке анегдоте које су вам остале у сећању?

Ковач: То је била сезона из снова. Не само у спортском смислу. Доживели смо велеград (Београд), једно право спортско друштво са играчима, а после свега и са навијачима, а то је могуће само у Београду.

Секељ: Мислим да је Звезда била највеће изненађење шампионата. Многи у Словенији су сматрали да ће са овим појачањима Звезда бити мало боља, али нико није веровао да ће моћи да угрози примат Јесеница и Олимпије. Али, већ прво коло првенства је донело утакмицу између Црвене звезде и Јесеница која се играла у Београду. Пред ту утакмицу атмосфера је била сјајна. Пуно се медијске пажње придавало тој историјској утакмици. Хала Пионир је пуцала по шавовима,а Звезда остварује прву победу против Јесеница…прву у својој историји. Лудница је могла да почне. После те утакмице знали смо да можемо пуно тога направити.

84/85. године кренули смо у Јесенице на текму, мислећи то је обично зезање. Нас четворо: Профа, Буца, Жељко Крстић и ја, не слутећи да тамо можемо да изгинемо. Ишло се опуштено до Љубљане, а потом до Јесеница. Када тамо има шта да се види – 7000 хиљада људи који све дају за хокеј. Аууу. Ори се по слоговима Је-се-ни-це. Наравно, не би ми били ми, а да не направимо неку будалаштину. Звезда даде гол, чини ми се Вилијамс или Секељ, а нас четворо у транс. Нисмо ни гледали на њих. А онда је настало лудило где смо се спасавали пред хордама подивљалих ливничара. За неверовати да на хокеју можеш главу изгубити. (Киза Душановац – Ред девилс)

Секељ: Када смо ишли у госте Олимпији, Звезда је већ била прави хит првенства. Долазили смо аутобусом, а дворана је већ сат и по пред утакмицу била распродата. Само годину дана раије на таквој утакмици би било око 500 гледалаца, а сада – РАСПРОДАТО! И клубови у Словенији су почели полако да схватају да је таква Звезда добробит хокеја. Дворане су се пуниле, повећали су се приходи од улазница. А ми смо победили и у Тиволију и чврсто засели на прво место.Најтеже је било моме оцу који је још увек радио у Тиволију, син му игра у Звезди. Волио је да победим, али му пред пријатељима није било лако. После смо победили и у Јесеницама, и Олимпију код куће, и заузели прво место у регуларном делу сезоне, што је био фантастичан резултат. на крају, пре бих рекао да нисмо изгубили титулу него да смо освојили друго место, и да смо по први пут у историји југословенског хокеја избацили Олимпију из плеј офа. Наша екипа је, ипак, имала кратку клупу. Играли смо засита пуно… Чак 40 и више минута на неким утакмицама, тако да је све то било јако тешко за издржати, а успут се требало спашавати од повреда, посебно јер се увек стартовало на најбоље играче како би се они повредили и онеспособили да играју 

Анегдота је било баш пуно. Били смо одлична дружина и пуно смо времена проводили заједно. Када смо играли са Јесеницама или Олимпијом, Славко Бубнић (који је био мотиватор) увек је урлао: “Ајде, идемо пребит ове Словенце!”, и гледао је у Ковача и мене. И увек је од нас добијао одговор; “Па, ајде, идемо!” И било је пуно смеха што нас је релаксирало пред саму утакмицу и излазак на лед.

Звезда је изгубила финале против Јесеница. Шта је по вама пресудило ту финалну серију плеј-офа?

Ковач: Одлични голман Томић се мало пре финала разболио. Други голман није био на његовом нивоу. То је један од разлога нашег пораза. Други разлог је сигурно у одличној екипи Јесеница која се, после шока у регуларном делу првенства, припремила за финале и нашу игру. Можда и сви ми играчи, па и водство, нисмо очекивали финале, па се нисмо и ментално припремили да освојимо првенство. Вероватно знате да је онај задњи корак увек најтежи.

Секељ: Као што сам већ и рекао, кратка клупа била је највећи разлог. Темпо утакмица у плеј офу био је још гушћи и било је мање времена за регенерацију. Играо сам то финале, а мучила ме повреда препона. У том финалу нисмо могли да рачунамо ни на голмана Томића, који је био одличан у регуларном делу шампионата. На гол је морао да стане Рале Шемсединовић. Са његових 40 година није му било лако и мислим да је то пресудило финалну серију. А и Јесенице су се напалиле, као и цела словеначка јавност која није могла да прихвати да титула оде у Београд. Мислим да су ту мало утицаја имале и судије. Када све то гледам из периода након што сам постао искуснији, решење је било у довођењу још једног врхунског голмана. С тиме би нам шансе биле много веће. Из овога је најбоље поуке извукао Партизан који је следеће сезоне, под водством Игнаца Кавеца, довео још више играча. На голу је био Домина Ломовшек и они су отишли до краја.

А после Звезде?

Ковач: Све ове сезоне, јули и август, играли смо летњу лигу у Италији. Кавец је већ напунио 28 година, па је мене, Секеља, Прусника и Јохана Смркета, укључио у свој клуб. Уз то смо играли и за остале клубове (Кортина, Алегхе, Асиаго…) После сезоне у Звезди и завршеног светског првенства, добио сам одличну понуду у Асиагу, Италији, и на моју молбу, сви чланови Савеза су се сложили да ме пусте у Италију, без обзира што нисам имао 28 година. У Италији сам потписао уговор и чекао документе из Савеза, али се на крају установило да су ме насамарили. Тада сам оставио хокеј. Пошто сам завршио Машински факултет, почео сам да радим. После годину дана сам се вратио хокеју, играо за Олимпију и на светском првенству, играјући за Југославију, проглашен најбољим одбрамбеним играчем.

Секељ: Одиграо сам још шест сезона – три у Олимпији и три у Медвешчаку, који је у то време такође серијски освајао титуле првака Југославије. После тога су дошле повреде. неке од њих су биле теже (кичма), па играчку форму из ’84. и ’85. нисам поново могао да достигнем. 

Друго занимљиво гостовање када смо ишли у Суботицу Илке, Мића, Делија Плаза и ја. Ћивош нас је чекао тамо. Испред отворене ледене хале нешто навијамо, Ћивош купује карте, а нико од нас не схвата да је то за швалерско клизање и да је петак, а да се текма игра у суботу од 17:30. Плакали смо од смеха. Сутра рутинска победа Звезде коју је предводио мајстор Јоже Ковач. (Киза Душановац – Ред девилс)

Треће, и можда најлепше, гостовање је у Загребу, на утакмици Медвешчак – Звезда, где су медведи били ко земља јаки, али Звезда односи тада победу 1:3. А нико нас у леденој дворани није очекивао са заставом и тада првом бакљом на хокеју. Лепе године, поновиле се. (Киза Душановац – Ред девилс)

Када сте завршили играчку каријеру и да ли сте још увек, и колико, активни у хокеју?

Ковач: Следеће године Олимпија је била у великим финансијским проблемима, а ја сам, као ожењен човек са малом децом, морао бринути и о породици и одлучио сам заувек престати са играњем. Било је то у мојој 27. години. У хокеју сам активан поледњих неколико година, као вођа сениорске репрезентације Словеније. Доживео сам друге Олимпијске игре као вођа репрезентације (Сочи), а у Олимпији сам од прошле сезоне као генерални менаџер и помоћник тренера.

Секељ: Каријеру сам завршио са задњом сезоном југословенског шампионата, пре распада Југославије. Могу слободно да кажем да је оно што је Звезда направила био подстицај за Партизан, па и Медвешчак, а југословенски хокеј је добио потпуно нову димензију – нове дербије и пуно више гледалаца и медијског праћења. А и у Београду се повећао интерес за хокејом и пуно је деце похађало хокејашке школе.

Искуство које сам стекао кроз играчку каријеру претворио сам у даљи рад у хокеју. Чак 25 година сам био, ко спортски директор и тренер, на челу хокејашког клуба Олимпије, што је најдужи период у Словенији ако се посматрају сви екипни спортови. Са Олимпијом сам освојио 10 узастопних титула првака Словеније (што је рекорд међу тренерима). Водио сам и словеначку репрезентацију као менаџер и главни тренер. У периоду 2001-2004. изборио сам са репрезентацијом први историјски пролаз у елитну дивизију светског хокеја, а на светском првенству 2002. у Јончепингу (Шведска) изборио 13. место, а самим тиме и историјски опстанак у елити светског хокеја. Пуно тога ми се десило у хокејашком животу и поносан сам на све урађено.

Као неко ко има огромно искуство, шта би поручили данас деци која су почела да се баве хокејом, а шта њиховим родитељима? Ово питамо, јер је чињеница да многи родитељи својим претераним жељама да им деца још у младости буду успешна и примећена, знају да им нанесу штету у развоју.

Ковач: Да уживају сваки дан са саиграчима, да се веселе победама и да не тугују за поразима. Да вредно и поштено раде и сигурно ће доћи успех на спортском, а што је наважније, и на личном подручју живота. Спорт је само једна станица у њиховом животу и битно је да се развију у добре и поштене људе.

Секељ: Мислим да се ништа не сме урадити на силу, пребрзо. За све треба времена. Деца прво требају да имају добре радне навике, а то је први услов за добар развој. После долазе таленти. Имате играче који брзо експлодирају, па онда стану. А неки не покажу ништа посебно, а онда одједном крену одлично. Значи, има свега. Ја нисам радио као тренер са децом, али су ми тренери који су радили са њима знали рећи какав је притисак родитеља, и на децу и на тренере. И то није добро, јер тренери треба да раде стручно и једнако са свим играчима. Било је притисака родитеља и приликом преласка у професионални хокеј, а ја сам ту био потпуно недоступан на захтеве родитеља. И наставио сам да радим по својој стручној савести. Мислим, уопште, да родитељи са тим притисцима штете и детету и тренерима, али са друге стране, због финансијски слабог стања клубова, удео (финансијски) родитеља је потребан, а са тиме себи дају и већа права од онога што је нормално.

Можете ли нам рећи колика је разлика у начину тренирања у ваше време, и у данашње? Које сте предности или недостатке имали ви, а које предности или недостатке имају данашња деца?

Ковач: Нема велике разлике у самом тренирању. Разлика је у бољој здравстевеној служби – у смислу рехалибитација и спречавању повреда, по питању нутриционизма – исхране и прехамбених додатака, као и бољој видео обради тренинга и утакмица. Напредак медицине и технике узроковао да струка може боље да прати играча на тренинзима и утакмицама, анализира умор и темпирање форме. Количински се тренира мање, јер се игра више утакмица.

Предности у моје време су биле да родитељи нису плаћали тренирање. Опрему смо добијали у клубу. А недостаци су били да смо играли мање међународних утакмица, и да најбољима није било омогућено да одлазе у хокејашко развијеније земље и тако развију сав свој потенциал. Такође, није било прилике пратити најбоље играче на ТВ-у или уживо.

Данашња деца имају велике могућности, у смислу међународних такмичања, праћења најбољих светских играча на ТВ-у, па и уживо (нпр. КХЛ лигу и Медвешчак), учења кроз видео странице најбољих клубова и играча. Ту је и могућност одласка у међународне кампове, а касније и играње у хокејашки развијеним земљама, а све то на нивоу јуниора и кадета. Недостатак су сигурно велика финанцијска улагања родитеља за опрему и плаћање тренинга у клубу, као и велики број других занимација (интернет), који могу да одвоје децу од спортског живота.

Секељ: У наше време техничко знање је, мислим, било на вишем нивоу. Тренери су томе придавали више пажње. Клубови су онда имали више средстава, па су за млађе узрасте доводили кавалитетне стране тренере, који су радили на тим елементима. Али данас су предност физичка снага и брзина, јер су и материјали и опрема лакши, па се тај део игре више развио. Пуно више се ради и на тактичком образовању играча, па је и то на вишем нивоу, а играчи су и више заштићени. Пуно више се ради и (…) са новим правилима (од повреда). У наше време могли су се десити брутални фаулови са тешким повредама. И сам сам то доживео. А тога данас нема, јер се, практично, сваки већи налет и ударац кажњавају.

За крај, реците нам да ли пратите шта се дешава са хокејашким клубом Црвена звезда (млађе категорије показују баш завидне резултате) и да ли сте у контакту са неким од бивших саиграча?

Ковач: У последне време пратим хокеј у Београду, па и у Звезди. Имам контакт са Шиљом, али са играчима нажалост не. Ипак, било би дивно да се сви ми, који смо били играчи оне екипе, сретнемо и попричамо.

Секељ: Знам да млађе селекције долазе на утакмице у Љубљану. Увек смо их радо примали и водили и на утакмице ЕБЕЛ лиге (аустријска лига), у којој игра и Олимпија. У почетку 2000. године сам доста помогао да хокејашки клуб Црвена звезда буде део Интернационалне лиге, коју су играле екипе из Словеније, Медвешчак, мађасрске екипе и Црвена звезда. Тада је било више контаката са старим друговима. У то доба сам се највише виђао са Небојшом и Ненадом Илићем. Чуо сам се пар пута са Кожићем, али и неким осталим друговима из тог периода. Понекад сам био у контакту и са господином Кољеншићем, тренером који је пуно година радио у Звезди.

Хвала вам пуно на одвојеном времену. Велики поздрав од свих звездаша, који ваше игре нису заборавили.

Ковач: Хвала и вама. Свим навијачима Звезде велики поздрав.

Секељ: Хвала вама да сте се сетили нас. Играња за Црвену звезду једна је од мојих најдражих играчких успомена и драго искуство из којег сам много научио за даљи живот. Када си једном у Звезди, увек навијаш за Звезду. Драго ми је било када су фудбалери постали европски, а касније и светски шампиони. Видим да је задњих година кошарка у европском врху. Штета за хокеј, али ту због финансијских тешкоћа не иде лако. Вероватно би спас био у интернационалним такмичењима, која са собом доносе и велике трошкове. Али ако хокејашком клубу Црвена звезда затреба помоћ и савет, ту сам, помоћи ћу колико могу. За крај, свим спортистима и руководиоцима СД Црвена звезда, и свим њеним навијачима, желим сретну и успешну 2017. годину.

Текст на сајту ЦЗБГ.тв