Moja Crvena Zvezda
АлександарБлоговиФудбал

Невероватан почетак једне велике приче

Тим Црвене звезде

Четврти новембар, лета Господњег две хиљаде једанаестог. Американци обележавају трећу годишњицу од доласка првог Афро-Американца на чело САД-а, Португалци, датум  рођења једног од најбољих играча Португала свих времена, Луиса Фига. Норвежани су на овај дан постали независна краљевина, основан је УНЕСКО.

А ја, као и сви ви који читате ове редове? Ми обележавамо нешто сасвим друго. Оно што други не знају, нити им на памет пада шта се то збило 4.новембра. Наше мисли, наравно, усмерене су ка нашој Звезди. А једна једина, непобедива, а и ми са њом, данас обележава велики јубилеј. Датум освајања прве титуле у историји клуба. Датум почетка једне велике и славне приче, које траје до дана данашњег. Било је успона и падова, успеха и неуспеха. Пели смо се на кров света, али се неких давних година борили и за голи живот у сопственој лиги.

Све је остало за нама. Све је пролазно и краткотрајно. Али оно што се пише је историја. Оно што ће остати и после свих нас је наша Звезда и све оно што је постигла од свог оснивања.

Извештај са 10.вечитог дербија

Велики дан за све нас био је 4.новембар 1951. године. На тај дан, наш тим је први пут у својој историји, тада дугој шест година и осам месеци подигао пехар намењен освајачу првенства старе Југославије. Ипак, тај тренутак наступио је након неких потпуно невероватних догађаја који су се десили током те сезоне првенства Југославије.

Тадашње првенство играло се током целе календарске године, без паузе, па је крај био заказан за почетак новембра. Треба пре читаве приче напоменути да је победа тада вредела 2, а реми један бод. Наш тим првенство је почео одлично, забележио три победе, уз гол-разлику 13:0. Уследио је пораз од Мачве, који, као да је потпуно пореметио наше играче, који до краја јесени освајају још само седам бодова и тај део првенства завршавају на четвртој позицији, иза осталих чланова велике четворке, која се касније формирала у југословенском фудбалу. Динамо из Загреба водио је са 20 бодова, 17 је имао сплитски Хајдук, док је Партизан био четврти са 16. Наши момци имали су само 13. Првенство се играло даље, до три кола пред крај готово да је било незанимљиво и првак био већ виђен. Ипак, тада наступа највећа драма у историји фудбала на овим просторима. Да ја не бих препричавао новинске натписе и ступце, уживајте у речима наше легенде, Бате Огњанова, који је у једном разговору из 1990. године, који је објављен на нашим странама, испричао шта се дешавало у та чувена три кола:

„Па то је опет, како се каже, историја. Интересантна историја. Ја ћу сада потанко да Вам испричам. Три кола пре завршетка првенства, 1951. године, Динамо са позитивном гол-разликом и са пет бодова био је испред Звезде(тада је свака победа вредела 2, а реми 1 бод, прим. аут.). Да буде већа несрећа, Звезда у та три кола има за противнике Партизан, Хајдук и сам Динамо, усред Загреба. И шта се догађа. Догађа се да Сарајево побеђује Динамо усред Загреба са 3-1, а Звезда побеђује Хајдука са 1-0. Следеће недеље играју Звезда и Динамо у Загребу. Звезда побеђује са 2-1. Наредна утакмица: Динамо игра у суботу у Београду са БСК-ом 2-2. Значи, Звезда је требало у сутрашњој утакмици да победи Партизан са 2-0 и у том случају је гол-разлика је 0,013 целих. Можете замислити у каквој ситуацији смо се налазили. А случајно да  примимо гол, резултат је морао бити 4-1, а знали смо да је веома тешко Партизана победити са 4-1.  Догодило се оно што нам је највише одговарало, победили смо са 2-0 и по први пут освојили првенство – 1951. године. Дали су голове Томашевић и Живановић. Обојица су већ покојни.“ 

Овако је дакле почела једна велика фудбалска прича. О свему овоме, говорио је и Рајко Митић након тог последњег меча:

Победе које смо низали у другом делу првенства не би за нас имале већег значаја да није Сарајево победило усред Загреба 3:1. Најзад је наш велики супарник поклецнуоНи сада ми није јасно… како смо издржали. Време као да је стало. Партизан је постајао све агресивнији, а ми смо улагали последње атоме снаге. На нашу срећу издржали смо до краја.

Стјепан Бобек, легенда Партизана и југословенског фудбала, иако његов тим није могао до титуле, пре меча је говорио:

„Учинићемо све да савладамо вечитог ривала и осујетимо му пут до титуле…“

Легендарни новинар Политике, Љубомир Вукадиновић, писао је тада:

 

Новински извештај


„Казаљка на великом часовнику прешла је на црту која је означавала крај утакмице, али је игра била продужена још два минута. Одјекнуо је отргнути звиждук судијине пиштаљке и у том тренутку Митић је загрлио најближег играча, а стадион је одјекнуо од радосних поклича и проломио се од бурног пљескања. То је био поздрав новом државном прваку! Док су се играчи скупљали на средини игралишта, нико није напуштао стадион. Људи су стајали и викали из свег гласа и пљескали. Ту и тамо појавиле су се буктиње од згужваних новина. Тренуци су били свечани. А чинило се да ће титула красити витрине највећег клуба из Загреба. Динамо је на половини првенства имао шест бодова више…“

Наш тим први пут је освојио шампионску титулу, а најбољи стрелац првенства, који је својим голом уједно и донео пехар, био је легендарни Коста Томашевић.

Састав нашег тима

Стандардни тим у 1951. години је био овај: Мркушић, Станковић (Тадић), Звекановић, Палфи, Дискић (Ђурђевић), Ђајић, Огњанов, Митић, Томашевић, Живановић (Златковић), Језеркић (Вукосављевић).

Играчки кадар: Бранислав Вукосављевић 6 првенствених утакмица – 2 гола, Милорад Дискић 16, Предраг Ђајић 22-1, Миливоје Ђурђевић 6, Тодор Живановић 10-4, Александар Зарић, Јанко Звекановић 14, Миљан Зековић, Синиша Златковић 11-4, Јован Језеркић 18-7, Бора Костић 3-1, Љубомир Ловрић 14 – 17 примљених голова, Рајко Митић 17-4, Миљан Миљанић, Светислав Милић, Мркушић Срђан 8 – 4 примљена гола, Бранко Нешовић 1, Тихомир Огњанов 22-9, Бела Палфи 22-1, Павле Радић 1, Перица Раденковић, Бранко Станковић 13-1, Момчило Станић , Димитрије Тадић 12, Коста Томашевић 21-16.

Тренер: Жарко Михајловић

НАПОМЕНА: Неке од изајава и слике у тексту преузете су са сајта Спортског Журнала, zurnal.rs!

Повезане вести

13 comments

MARKO нов 5, 2011 at 01:33

Dovoljno je samo pogledati lica ovih momaka na slici. Vidi se da su bili ljudine, hrabri, borbeni, zeljni dokazivanja, skromni, porodicni ljudi. A ne ovo danas, sve neke mrcine, ziljavi, spori, bez refleksa, bez snage i volje, sminkeri i manekeni !!! NEKA DA BOG SRECE DA SE VRATE DANI……

Reply
Momcina нов 4, 2011 at 15:48

Изгледа као да је и тада важило оно „пуне трибине лудих навијача“ 🙂

Reply
Aleksandar нов 4, 2011 at 15:09

Zašto mislite da sve počinje sa završetkom II sv. rata i stvaranjem novog naziva kluba pod imenom koji nam je danas poznat, i koji toliko volimo. Istina je ta da je klub nastao trideset i više godina pre toga tj. 1913. god. i da se zvao najpre SK Velika Srbija, pa nakon toga menja naziv u SK Jugoslavija, pa onda u SK 1913. To znači da bi za dve god. trebali da slavimo 100-godišnjicu postojanja, jer nije jedinstven slučaj u svetu da su klubovi menjali nazive, pravili fuzije i sl. Uzmimo primere Man. Utd-a, Totenhema, Intera. Pokrenimo već jednom tu priču i budimo ponosni na tu činjenicu.

Reply
Драган нов 4, 2011 at 15:40

Потражи у менију блогови, па Владимир, неколико текстова који су посвећени само овоме, ако ниси видео до сада. Томе је баш посвећено доста простора.

Reply
Чича нов 4, 2011 at 15:02

Обратите пажњу да је у освајању титуле учествовао и Бора Костић са три одигране утакмице и једним постигнутим голом.Иначе, покојни Бора је учествовао у освајању 7 титула првака државе.Последња 1964.године.Ово желим да нагласим јер је на званичном Звездином сајту, поводом смрти Боре Костића, објављено да је учествовао у освајању 5 титула.Изостављена су прва и друга титула(1951. и 1953.) иако је Бора и тада играо за Звезду, али је имао знатно мању минутажу.Но, без обзира постојао је и његов допринос у освајању ове две титуле.

Reply
Alex Krycek нов 4, 2011 at 14:35

Koja je ovo bila formacija, 2-3-5? 😀

Reply
Чича нов 4, 2011 at 15:03

Формација је била 4-2-4.

Reply
Nikola Studen нов 4, 2011 at 14:02

E to su bila lepa vremena. Fudbal se igrao za publiku, za prestiz, za boje kluba. Tada se pisala istorija i stvarala tradicija. Najezih se gledajuci ovo
Ovi danas su tu da traze pare, igraju za menadzere a tradicija im sluzi da je ruse. Nije ih briga ni za ime ni za tradiciju kluba. Vazno je samo sto pre naci „povoljan“ inostrani aganzman.

ZVEZDASI SRECAN VAM JUBILEJ !

Reply
realno нов 4, 2011 at 13:47

Sad ce Lule u saopstenju da nam objasni kako su ti igraci koji su tada igrali za klub bili skrominji, kako nisu imali automobile, kako su igrali iz ljubavi prema klubu….. A kako ovi danasnji koji igraju u Zvezdi nisu ni skromni ni srecni sto su tu….. Ili nesto slicno … 😀

Reply
Deki Delija нов 4, 2011 at 13:38

Нажалост, док су ту Аџић и Весић само ћемо и да славимо јубилеје…

Reply
stele нов 4, 2011 at 13:51

Zasto izostavljas prvog medju jednakima LULETA

Reply
njuma_njuma нов 4, 2011 at 13:34

Nek nam bog da srece, da se vrate dani…

Reply

Leave a Comment