пише: Жарко Дапчевић – Даба

Након најуспешније сезоне у својој историји Црвена звезда је затворила ту причу и започела нову. У свом том мору дешавања тих дана и недеља у мору одлазака играча, јер то је наша сурова реалност и неминовност и жал за њиховим одласцима, једна вест ме је изузетно обрадовала.

Миленко Топић звездина, а и српска, кошаркашка легенда се вратио кући у своју Црвену звезду да буде први помоћник тренеру Алимпијевићу. Убрзо сам негде налетео на информацију, за коју сам на неколико страна добио веродостојност исте, да је када га је председник клуба Небојша Човић позвао да се врати он то одмах прихватио и да је желео да ради без примања. С обзиром да сви ми знамо ко је Миленко Топић и колико воли Црвену звезду када је он у питању такве ствари су нормалне. Наравно руководству клуба је импоновала таква чињеница, али нису хтели на то да пристану и да злоупотребе Миленкову љубав према Звезди.

Све то ми је дало шлагворт да прво седнем са Миленком и сазнам неке моменте који су ми фалили у склапању мозаика око његове спортске каријере, и ту сам се још једном уверио да је и после толико година професионалне каријере, освојених медаља и трофеја, славе, Топ остао исти као и првога дана. Миран, тих, изузетно скроман, повучен. Заиста права Звездина кошаркашка икона и пример како треба Звездин капитен да буде.

И после толико година навијачи Звезде нису избрисали из срца свог Топа. И дан данас се са сетом препричавају његови потези, утакмице када је он као капитен предводио момке у црвено-белим дресовима, када је донео титулу на Мали Калемегдан.

Али да кренемо редом, Миленко Топић је рођен 6. марта 1969. године у Панчеву. Као и сва деца, па је тако и Миленко почео да се од малих ногу занима фудбалом и са другарима је једно време тренирао све до прве озбиљније повреде. Иначе висином је одскакао од својих вршњака и тада га је уочио Тоша Лазић тренер који је имао и интернационално искуство и који је имао нос да проналази неоткривене бисере, те је Топа одвео у Слогу из Банатског Новог села.

Године 1992. долази до фузије између Профиколора из Панчева и Инфос РТМ-а (некадашњи ИМТ) и пред почетак прве лиге играју квалификациони турнир у Крушевцу (Слога, Профиколор, Нап и Кикинда) и након тога заједно са Слогом су се квалификовали за прву лигу.

Миленко Топић је тада био већ и капитен Профиколора и то је како за њега тако и за његове саиграче био огроман успех и излазак из анонимности. Свој деби на прволигашкој сцени Миленко Топић је имао у Краљеву управо против Слоге у првом колу када је његов тим после продужетака био поражен са 91:90, а он је за свој тим постигао 13 поена. Већ прве сезоне пред њима падају и Звезда и Партизан, чак је Партизан био побеђен и у Београду, и управо против вечитих ривала је пружао одличне партије.

У Профиколору је играо до 1994. године када га је његов бивши саиграч из Профиколора Зоран Стојачић препоручио управи Бфц-а из Беочина и тренеру Мирославу Мути Николићу. Он 1994. године прелази у БФЦ и то је још један степеник више у његовој каријери. Марљивим радом на паркету без икаквих других радњи, нити привлачења пажње у ванспортском смислу није никада радио. Миленко је на терену давао целога себе.

Заједно са својим саиграчима из БФЦ-а Кузмановићем, Топаловићем, Жељком Вучуровићем, већ поменутим Зораном Стојачићем, Бојаном Кусмуком, Немањом Даниловићем, Александром Смиљанићем био је на прагу сензације и освајања шампионске титуле у сезони 1995-96. У финалу су играли против Партизана и у прва два меча која су играна у Пиониру БФЦ је победио Партизан и повео са 2-0 у серији, да би се два наредна меча играла у Спенсу у Новом Саду. У четвртом мечу БФЦ је преко младог Смиљанића имао шут за победу и титулу, али на њихову несрећу промашио је, Партизан је изједначио на 2-2 и у 5. одлучујућем сусрету победио и одбранио титулу. Тако је отишла у неповрат шанса да Топ и његови саиграчи освоје титулу првака Југославије.

Након тога добија позив у репрезентацију Југославије, одлази на Олимпијске игре у Атланти и са њих се враћа са сребрном медаљом око врата. Миленко је полако али сигурно крчио себи пут ка звездама.

Остаће још годину дана у БФЦ-у, али успех нису поновили, да би 1997. године пред сам истек уговора са БФЦ-ом почео да добија понуде других клубова, Партизана и Улкера. Одбија и једне и друге јер не жели да преговара ни са ким док се првенство не заврши јер не би било фер ни према БФЦ-у чији је члан, а нити је Топ таква личност. Након завршетка првенства у игру се укључује и Црвена звезда и од тог тренутка за Топа више није било никакве дилеме где ће отићи.

Прочитајте још  Алимпијевић: Подржите овај млади тим (ВИДЕО)

Слуша своје срце и заједно са својим саиграчима Топаловићем и Кузмановићем долази на Мали Калемегдан. Одлази на Европско првенство у Барселони одакле се враћа са златном медаљом око врата и ореолом Европског шампиона. Приликом интонирања химни и додела медаља само Топ није певао химну Хеј Словени. Топ који је врло искрен и принципијелан човек једноставно као и многи људи тада ту химну није више доживљавао као своју, то је била химна једне државе која више није постојала, а он није једноставно хтео да иде линијом мањег отпора и да се никоме додворава. И управо тај гест је поготову код навијача Звезде одјекнуо да је преко ноћи Топ постао њихова икона.

Након првенства Европе Топић одлази са Звездом на припреме у Андори и тамо против Барселоне на пријатељској утакмици дебитује у дресу Црвене звезде. Црвена звезда је добила тај меч са резултатом 77:69, а најефикаснији у редовима Звезде је био управи Топић са 16 поена. Баш на припремама у Андори Топић је једногласно од својих саиграча изабран за капитена Црвене звезде и у тој сезони ће свој тим као прави капитен предводити до 15 шампионске звездице и вратити пехар на Мали Калемегдан. Остаће жал за Купом Радивоја Кораћа који су несрећно испустили у финалу у Пиониру против италијанске екипе Меша, где је Топ такође био најбољи појединац у Звездиним редовима, али му је фалио још неко како би трофеј остао у Београду. И дан данас, ево после скоро 20 година од тада, то му је најтежи пораз у каријери и себе највише криви за тај пораз. Шта рећи то је Миленко Топић звездина легенда.

И у наредној сезони 1998-99 са Звездом ће остварити неке од историјских победа као што је она над Жалгирисом када је у дресу Звезде играо и Владе Дивац и када су обојица летели у рекламе како би спасавали лопту, а Пионир након тога прокључао, и како је на фантастичан начимн извојевана победа испоставиће се над будућим прваком Европе.

Те 1999. године пар дана пред свој 30. рођендан Топић ће добити једно значајно признање. Наиме сваке године 4. марта Спортско друштво Црвена звезда проглашава најбоље спортисте и тимове за претходну годину, и тада је сасвим заслужено награда за најбољег спортисту године отишла у руке Миленка Топића. После пуне 21 године један кошаркаш је добио ово значајно признање. Прво признање које је установљено сада већ давне 1965. године добила је Звездина легенда Владимир Цветковић, након њега још две кошаркашке легенде су добиле то признање, Дуци Симоновић 1971. и Зоран Мока Славнић 1973. и 1976. године, и ето после 21 године чекања Миленко Топић је добио ово значајно признање.

Проћи ће након Топа још 8 година да би неки кошаркаш поново добио то признање, а то је био Милан Гуровић, потом 2009. Немања Бјелица да би у овој златној кошаркашкој ери овим великанима се придружили Лука Митровић и Стефан Јовић што само даје на тежини какав је траг оставио Миленко Топић у Звезди.

Након НАТО агресије на нашу земљу када је и првенство у кошарци прекинуто, тачније за време бомбардовања одиграно последње 22. коло и након тога Будућност била проглашена за првака државе (имала је јдну победу више од Звезде након регуларног дела), плеј-оф се није играо, Топић одлази на Европско првенство у Француској са репрезентацијом Југославије где осваја бронзану медаљу и на најбољи могући начин се опрашта од дреса репрезентације.

Те године му је истицао и уговор са Звездом што су многи хтели да искористе још на Европском првенству, а у томе је предњачила Будућност. Улкер га је поново звао. Тренер Атаман га је пошто пото хтео у своје редове, али Топ је све њих одбијао речима „ја сам капитен Звезде, мени је место у Звезди и не желим да идем нигде“.
На жалост тадашња управа Црвене звезде у мору кардиналних грешака које су правили тих година, праве и највећу. Дани су пролазили, Топ је чекао да му се неко из Звезде обрати, каже нешто.

Дошао је последњи дан прелазног рока, ујутру се чуо са председником клуба и остало је за пар сати да се чују поново. Сати су пролазили, али позива није било. Топ је решио да он позове, али са друге стране председник је био недоступан. Време неумитно тече, Будућност прати развој ситуације до њих допиру гласине како је Топић потписао за Звезду, да би га његов бивши тренер Мута Николић (тада је био тренер Будућности) позвао и рекао да је направио грешку и да ће га управа Звезде преварити. Топ му је рекао да није ништа потписао. Овај није могао да верује, тек на Топово поново да није ништа потписао овај прекинуо разговор. После само минут,два уследио је нови позив на другој страни је био оперативац Будућности Данило Митровић који је био тада у Београду завршавао регистрације појачања која су пристигла у Будућност (правили су Дрим тим) који му је рекао да га чека на одређеној адреси да одмах крене.

Прочитајте још  Авив парк Звездара нови домаћин

Немајући више куд Топић нерадо полази, али једноставно нема ни излаза нити солуције. Управа Звезде се не јавља он одлази потписује приступницу и Будућност га региструје. Првих годину дана је играо на реч без уговора. Управа Будућности је одлично знала какав је дијамант добила и није правила грешке као Звездина управа, испоштовали су до краја Топића, а он им је то вартио на најбољи могући начин, две титуле првака државе и један национални Куп.

Већ у годинама када треба мислити и на егзистенцију након две године проведене у Будућности Топић ослази у Сијену, клуб који је по саставу био за средину табеле у Италијанској лиги те године. Тренер Сијене Атаман коначно је дочекао Топића у својим редовима, чак је помислио да због њега лично овај није хтео у Улкер, није могао да замисли да га је због Звезде два пута одбио. Са Сијеном те године осваја Куп Сапорте победивши у финалу Валенсију са 81:71. Топ је у финалу постигао 14 поена. Иначе те сезоне поред њега у Сијени су наступали Наумовски, Булатовић Никола, Жукаускас, Врбица Стефанов… Догурали су и до финала италијанског Купа који им је био надохват руке водили су и 20 поена разлике, али на крају изгубили.

Након Сијене Миленко се враћа у Србију, одлази у Хемофарм из Вршца на позив Бабића председника клуба који ствара један моћан тим за домаће просторе. У првом мандату у Хемофарму је остао само једну сезону 2002-03, да би након тога отишао поново у Италију у Олимпију Милано, али тамо није нашао заједнички језик са Каја Атиљом и након шест месеци поново се враћа у Хемофарм где остаје све до 2007. године. Са Хемофармом је освојио АБА лигу 2005. године и као и у свим клубовима и тамо је оставио дубок траг. Са Хемофармом је играо и финале Улеб Купа против грчког Македоникоса, али су у узваратној утакмици у Грчкој успели да прокоцкају 27 поена разлике колико су имали после првога меча.

Године 2007. одлази у Грчку у Ретимно где је био годину дана и након тога завршио играчку каријеру тихо без икакве помпе, баш онако како је и током целе своје каријере играо. Од 2008. године сваке године је редовно куповао сезонске карте и за кошаркашке и за фудбалске утакмице своје Црвене звезде и био редован посетилац. Када би гледао кошарку увек би био на трибинама са својим пријатељима међу обичним „смртницима“. Никада се није лактао нити тражио за себе неко место у ложи или до терена. Не, Миленко је остао доследан себи и својим принципима и онако како је био васпитан. Увек је причао да куповином сезонских карата помаже свој клуб, па шта рећи после ових речи. Један је Миленко Топић.

Аутор ових редова га је небројено пута видео на истој трибини где је и он седео у партеру Б, где је бодрио и навијао као и сви други за своју Звезду. Ето после толико година једна неправда је исправљена, ако не док је био актуелни играч, макар сада када је наш Топ загазио у тренерске воде. Звездини навијачи су са великим усхићењем доживели вест о његовом доласку, и опет ће као некада да грми Пионир када се Топ буде појавио у хали и зато за крај ове приче:

Топе, добродошао кући легендо.


Жарко Дапчевић – Даба

Рођен 14. јула 1967. године у Приштини. Велики заљубљеник у црвено-беле боје. Аутор књига „Под црвено-белим обручима (2014)“, „Слободан Јанковић, српски Лери Бирд (2014)“, Приче о југословенској кошарци 1945-1991 (2015)“, „Златна левица Радивој Кораћ (2015)“, „Црвено-бела бајка (2015)“ и „Модри чаробњаци са Маракане (2016)“.

“Годинама је Звездина ревија била моја спона са Црвеном звездом и све у вези ње. Јако сам јој на томе захвалан, јер уз помоћ ње сам сазнао многе ствари и упознао многе спортисте из разних Звездиних секција. Жеља ми је да се што више лепих прича и историјских података отме и сачува од заборава, и ово је моја захвалност СД Црвена звезда за све радости, све успехе и трофеје које нам је до сада даривала.”

Текст на сајту СД

Подели

Коментари

4 Коментарa на "Миленко Топић, Звездин тихи херој"

Обавести ме о
avatar
 
smehplezmigskenjbatinarazmcudisokkitahmmmmfacepalmgreenslavitrofejkezsok2udartompuskezzzsmeh3trtskenjansramslavljezvizdlud
Слике
 
 
 
Аудио и видео фајлови
 
 
 
Поређај по:   најновијим | најстаријим | највише гласова
Горан
Гост

Помало ме нервирају приче како су претходне две сезоне најуспешније у историји Црвене звезде. Тиме се ниподаштава историје и реноме клуба. Ваљда су најбоље сезоне биле у периоду 1970-75 када смо играли три европска финала (Еврокуп) и једно полуфинале (Куп шампиона), и када је Црвена звезда (да је било слоге у клубу) могла да буде најбољи тим Европе. Кад ови момци што сад играју оду барем на Ф4, можемо говорити о најуспешнијој сезони у историји клуба.

kastiljo
Гост

Ono sto je meni jos zalije je sto se totalno zaboravio Duci Simonovic,covek koji je proglasen najboljim kosarkasem sveta 1970. godine. Eto sta se desava kad je covek kriticki nastrojen prema mocnicima i kada jednostavno ne zeli da cuti na neka ogavna desavanja kako u svetu sporta tako i u svetu uopste.Mozda i najveca igracka legenda KK Crvena zvezda ni zahvalnicu nece dobiti.

Горан
Гост

Не само играчка, већ и интелектуално-духовно-морална величина која се намерно маргинализује јер је морално-политички неподобан због својих ставова. Симбол просветљења и Прометејског принципа.

kastiljo
Гост

Takvi nemaju mesta u Covicevoj ekipi iz loze…Covek zivi u bedi decenijama jer ima volje i hrabrosti da se intelektualno suprotstavi “elitama“, a SD Crvena zvezda cuti…

wpDiscuz